Живи стуб на којем стоји Спортска дворана

До­бро упу­ће­ни у че­ли­на­чка спор­тска зби­ва­ња во­ле ре­ћи да ов­даш­њи храм спор­та, Спор­тска дво­ра­на, по­ред бе­тон­ских ко­ји држе ову гра­ђе­ви­ну, сто­ји и на је­дном живом сту­бу – Ран­ку Бла­го­је­ви­ћу Тар­зи, ко­ји држи ор­га­ни­за­ци­ју. И за­ис­та.

Тар­зо у ра­ним ју­тар­њим са­ти­ма от­кљу­ча­ва, а око по­но­ћи за­кљу­ча­ва дво­ра­ну. На­пу­шта је са­мо у ри­јет­ким при­ли­ка­ма, ка­да мо­ра да оба­ви не­ке изу­зе­тно важне живо­тне по­тре­бе или опет ако је у пи­та­њу не­што ве­за­но за обје­кат или спор­тско та­кми­че­ње. Он је и чу­вар, и еко­ном и хи­ги­је­ни­чар и ку­ћни мај­стор… Нај­ви­ше во­ли да при­ча о мла­дим спор­тским та­лен­ти­ма, о спор­тским до­га­ђа­ји­ма ко­ји на­пу­не дво­ра­ну пу­бли­ком и дружењи­ма са ло­кал­ним и на­ци­онал­ним спор­тским ле­ген­да­ма. Уоп­ште не­ће да при­ча о не­ким не­ми­лим сце­на­ма ко­ји су не­изос­та­вни дио сва­ког живо­та и по­сла.

Ран­ко по­зна­је ду­шу че­ли­на­чког спор­та бо­ље од ије­дног но­ви­на­ра или спор­тског ра­дни­ка. Сви они зна­ју са­мо чла­но­ве сво­га ко­ле­кти­ва, ве­за­ни су за сво­ју спе­ци­јал­ност, а он пра­ти све.

– Спорт је мој хо­би и за ње­га сам ве­зан од ма­лих но­гу. Ма­ло је љу­ди по­пут ме­не ко­ји ра­де оно што за­ис­та во­ле и ја хо­ћу то да ис­ко­рис­тим на нај­бо­љи на­чин. Уви­јек сам био уз спор­тис­те и спор­тске те­ре­не. При­је Спор­тске дво­ра­не ври­је­ме сам про­во­дио уз фу­дбал­ски ста­ди­он и ра­зна игра­ли­шта, а кад сам ушао ов­дје, ско­ро да сам за­бо­ра­вио иза­ћи – ма­ло кроз ша­лу, а ви­ше кроз зби­љу при­ча Тар­зо.

Спорт ни­је ње­го­ва не­уз­вра­ће­на љу­бав. Овог спор­тског за­љу­бље­ни­ка ко­ји ће на­ре­дне го­ди­не ући у сво­ју 50. го­ди­ну обожава­ју спор­тис­ти, на­ро­чи­то мла­ди. Ов­дје је сте­као број­на при­ја­тељ­ства. Гра­дња Спор­тске дво­ра­не у Че­лин­цу по­че­ла је у ма­ју 2006. го­ди­не, а по­сли­је ви­ше про­би­је­них ро­ко­ва пу­ште­на је у рад у је­сен 2008. го­ди­не. Од са­мог отва­ра­ња Тар­зо је за­шти­тни знак, а зва­ни­чно је за­по­слен у Цен­тар за спорт и кул­ту­ру на Но­ву го­ди­ну 2011. го­ди­не. За­вршио је сре­дњу дрво­пре­ра­ђи­ва­чку шко­лу и ра­дио у че­ли­на­чкој МПД, на гра­ђе­ви­ни, ре­зао је дрва, ко­сио. Свој живот илус­тру­је ре­че­ни­цом: «Кад су ме пе­кли, окре­та­ли су ме и пре­ма ва­три и од ва­тре».

– Част је за овај спор­тски обје­кат и Че­ли­нац што су у ње­га ула­зи­ли та­кве спор­тске ве­ли­чи­не по­пут фу­дба­ле­ра Мар­ка Ма­ри­на ко­ји је та­да био ре­пре­зен­та­ти­вац свјет­ске фу­дбал­ске ве­ле­си­ле Ње­ма­чке, ре­пре­зен­та­тив­ци Срби­је у ма­лом фу­дба­лу, ру­ко­ме­та­ши Бор­ца ко­ји су ов­дје игра­ли ИХФ ута­кми­цу са РК Ор­маш из Сло­ве­ни­је. Оди­гра­не су ов­дје и број­не дру­ге важне ута­кми­це ко­је пре­ва­зи­ла­зе ло­кал­ни зна­чај – го­во­ри с ус­хи­ће­њем.

tarzo-sa-najuspjesnijim-sportistima

Био је свје­док и дви­је тра­ги­чне сце­не јер ов­дје срце от­ка­за­ло мал­дом Са­ши Пер­ки­ћу и не­да­вно по­зна­том че­ли­на­чком спор­тском ра­дни­ку Вла­ди Пе­ја­ко­ви­ћу.

Пи­та­мо га да про­ко­мен­та­ри­ше шта је овај обје­кат зна­чио за мла­де че­ли­на­чке спор­тис­те, а он илус­тру­је у сти­лу ме­шег ле­ген­дар­ног по­кој­ног спор­тског но­ви­на­ра Ли­му­на Па­пи­ћа, до­брог при­ја­те­ља мно­гих Че­лин­ча­на:

– Ов­дје су прве спор­тске ко­ра­ке на­пра­ви­ли мла­ди ко­шар­каш Сте­фан Спа­со­је­вић ко­ји да­нас игра у Ита­ли­ји, ру­ко­ме­таш Але­ксан­дар Да­мја­но­вић ко­ји је је­дан од нај­бо­љих у БиХ, Срђан Иван­ко­вић ко­ји је да­нас ста­сао у нај­бо­љег фу­дба­ле­ра ма­лог фу­дба­ла у БиХ и је­дног од нај­бо­љих у Срби­ји. Вје­ру­јем да су на ко­рак до зви­јез­да мла­ди ко­шар­каш Де­јан Па­вло­вић, чу­ди ме да већ ме­ђу ели­тним друш­твом ни­је рас­ко­шни ру­ко­ме­тни та­ле­нат Ве­љко Бу­хач…

Не­ће ни да за­ус­ти о сво­јим му­ка­ма ко­је је имао на свом ра­дном мјес­ту. Каже: «До­би­јам пла­ту и дужан сам да трпим». На пре­да­ном по­слу мно­ги му чес­ти­та­ју, не­ки врхун­ски спор­тски ра­дни­ци су га чак и час­ти­ли за­то што им је ство­рио све пре­ду­сло­ве за до­бар меч. Каже: «Из­гу­би­ли су ута­кми­цу, а на­кон ње су ми при­ла­зи­ли, чес­ти­та­ли на при­пре­ми и да­ро­ва­ли су­ве­нир, не­ки при­го­дан скро­ман дар у знак сје­ћа­ња и до­бре са­ра­дње».

Али, о не­дос­та­ци­ма дво­ра­не ко­ји су пре­пре­ка ра­зво­ју спор­та, ра­до при­ча.

– Нај­ве­ћи про­блем је не­дос­та­так свла­чи­они­ца. Про­ти­вни­чке еки­пе се чес­то за­је­дни­чки прес­вла­че, а ме­ни је по­се­бно жао што то не­ка­да мо­ра­ју да чи­не за­је­дно и дје­ча­ци и дје­вој­чи­це. Апе­лу­јем на на­длежне да убрза­ју ово рје­ше­ње јер оно ни­је нер­је­ши­во. И ја га имам и спре­ман сам уложити и дио сво­је пла­те, са­мо да се то ри­је­ши. Уз обје­кат може се до­гра­ди­ти свла­чи­они­ца јер кад је тур­нир, па кад се је­дна за дру­гом ве­зу­ју ута­кми­це у жен­ској и му­шкој кон­ку­рен­ци­ји, на­ро­чи­то кад су школ­ска та­кми­че­ња, не­ма до­во­љно вре­ме­на за гу­бље­ње, те­шко фун­кци­они­ше­мо. Не­дос­та­је и је­дна прос­то­ри­ја за ре­кви­зи­те, ос­та­ву, опре­му. Пар­кет тре­ба ге­не­рал­но ми­је­ња­ти и он је са­да ве­ли­ка опа­сност за спор­тис­те – објаш­ња­ва Тар­зо.

За сво­ју вјер­ност и пре­да­ност спор­ту и че­ли­на­чким спор­тис­ти­ма на­гра­ђи­ван је при­ликом про­гла­ше­ња на­јус­пје­шни­јих спор­тис­та. Скро­мно на­гла­ша­ва да му је до­во­љно.

Б. МА­КСИ­МО­ВИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s