Че­лин­ча­ни ко­јих ви­ше не­ма
Ми­ла­дин Ми­ло­ше­вић Ра­ки­ца (1953 – 2003)

Ако се у по­сље­дње дви­је де­це­ни­је 20. ви­је­ка у Че­лин­цу и за ко­га мо­гло ре­ћи да је жива ле­ген­да, тај епи­тет без су­мње и у првом ре­ду при­пао би Ми­ла­ди­ну (Уро­ша) Ми­ло­ше­ви­ћу, зва­ном Ра­ки­ца из Јо­шав­ке. Иако је дужи дио свог живо­та про­вео као те­шки ин­ва­лид ко­јем су по­сли­је па­да са елек­три­чног сту­ба от­ка­за­ле но­ге, до за­дњег да­ха не­пре­ки­дно на свом аутор­ском ра­ду мо­то­ци­клу тро­то­чка­шу био је у по­кре­ту и на ко­рист друш­тву и сво­јој по­ро­ди­ци. Био је не са­мо хра­бар и упо­ран не­го и изу­зе­тно ус­пје­шан ино­ва­тор. Не­ће се пре­тје­ра­ти кад се каже да је чу­да пра­вио. Ма­ши­не ко­јих ни­је би­ло. На сре­ћу Јо­шав­ке, Че­лин­ца и на­шег друш­тва, Ми­ла­ди­нов син Го­ран, на­сли­је­дио је оца као до­ма­ћин, при­вре­дник и ври­је­дан чо­вјек те је и он да­нас, по­пут оца, је­дан од нај­по­пу­лар­ни­јих и нај­цје­ње­ни­јих Јо­шав­ља­на. И Го­ран је, као и ње­гов отац, од ло­кал­не за­је­дни­це за до­при­нос ра­зво­ју сво­га кра­ја на­гра­ђи­ван, а што је још важни­је на­род их обо­ји­цу чес­то по до­бру по­ми­ње. Та­ко је на нај­бо­љи на­чин Го­ран про­дужио сје­ћа­ње и ли­је­пе успо­ме­не на оца.

Ми­ла­дин је ро­ђен 30.9.1953. го­ди­не, а умро 09.10.2003. го­ди­не. Тим по­во­дом у «Че­ли­на­чким но­ви­на­ма» број 47 за сеп­тем­бар 2003. го­ди­не обја­ви­ли не­кро­лог, тј, опро­штај­но пи­смо ко­је је на­пи­сао и при­ли­ком по­сље­дњег опро­што­ја про­чи­тао Ра­до­мир Три­вић ко­је овим по­во­дом с ра­зло­гом по­но­во објав­љу­је­мо.

За нас ко­ји смо до­бро по­зна­ва­ли Ми­ла­ди­на Ми­ло­ше­ви­ћа Ра­ки­цу, (ка­ко смо га чес­то из ми­ља сви ослов­ља­ва­ли), увје­ри­ли смо се да је он био див­ље­ње и чу­ђе­ње, био је по­јам не­ми­ра и бор­бе про­тив не­мо­гу­ћег и нер­је­ши­вог, био је ис­траживач и изу­ми­тељ. За ових пе­де­сет го­ди­на ко­ли­ко је живио, пос­тао је по­знат и при­знат мај­стор и до­бар до­ма­ћин. Ми, оби­чни љу­ди, по­се­бно ми те­хни­чки по­лу­пи­сме­ни и не­пи­сме­ни, чу­ди­ли смо се и ди­ви­ли ње­го­вој спо­со­бнос­ти да бис­три­ном ума, не­ми­ром ду­ха и не­вје­ро­ва­тном упор­но­ћу пре­га­оца до­ђе до рје­ше­ња за мно­ге нер­је­ши­ве те­хни­чке про­бле­ме.

Сје­ћа­мо се мла­дос­ти у ко­јој су ода­бра­ни мо­гли ви­дје­ти, а ми ос­та­ли са­мо чу­ти о чу­де­си­ма брзе вожње и сва­ка­квих вра­то­ло­ми­ја ко­је је изво­дио овај чо­вјек. Ми, ко­ји смо га ка­сни­је упо­зна­ли и ко­ји га зна­мо из зре­лих го­ди­на, зна­мо да је то био чо­вјек пун ду­ха и живо­тне сна­ге ко­ја га је но­си­ла и у но­ве ис­тражива­чке пус­то­ло­ви­не, али и у озби­љни по­ро­ди­чни живот оца и мужа.

Из је­дне та­кве рис­кан­тне при­ли­ке иза­шао је као тежак ин­ва­лид. Зна­мо то: ве­зан за ин­ва­лид­ска ко­ли­ца, мно­ги­ма се учи­нио ја­дним и не­мо­ћним. Мно­ги би од нас у та­квом ста­њу кло­ну­ли ду­хом и пре­да­ли се бри­зи друш­тва и по­ро­ди­це. Мно­ги би че­ка­ли на ми­лост и ми­лос­ти­њу, али не и он. Он је кроз живот ишао да­ље, ко­рис­те­ћи свој ве­ли­ки дар за те­хни­ку и сво­ју спре­мност да ра­ди и ра­дом ства­ра и сти­че. Ни рат и не­во­ље ко­је нам је он до­нио ни­су га по­ко­ле­ба­ли, а си­гу­ран сам да га је он, као и све нас, омео у ос­тва­ре­њу још ве­ћих и про­ду­кти­вни­јих пла­но­ва и жеља.

Ос­та­ће упа­мће­но и за­пи­са­но да је он са сво­јим мом­ци­ма осво­јио и на­ро­ду на ко­рист са­та­вио изво­ре ко­ји су при­је ње­га мно­ги по­ку­ша­ли пре­то­чи­ти у во­до­во­де, али ни­су ус­пје­ли. Хи­ља­де ме­та­ра ка­на­ла и ка­бло­ва ра­зних на­мје­на ос­та­ле су иза ма­ши­на и мо­ма­ка ко­ји­ма је он сво­јом ри­је­чју и сво­јим по­ви­ком управ­љао. Оно што је за мно­ге дру­ге би­ло нео­сво­ји­во и не­ос­тва­ри­во, за ње­га је био по­се­бан иза­зов. Ма­ло је љу­ди ко­ји би жртво­ва­ли се­бе да би за­врши­ли тежак и важан про­је­кат, ка­ко је он то ура­дио у ка­сну је­сен и зи­му 2001. го­ди­не, а ма­ло је љу­ди за ко­је се то­ли­ко при­ја­те­ља и по­што­ва­ла­ца ра­спи­ти­ва­ло и за­узе­ло кад је до­спио у бо­ле­сни­чку пос­те­љу за­дњих да­на те го­ди­не.

По то­ме, као и по изу­ми­ма и кон­стру­кци­ја­ма ко­је је са­мо он мо­гао скло­пи­ти, пос­тао је по­знат не са­мо на­шој ближој око­ли­ни и већ и ши­ро­ком окружењу. Ње­го­во име и ње­гов рад за­пи­са­ни су и за­би­љежени у број­ним но­ви­на­ма и ма­га­зи­ни­ма, и у ар­хи­ва­ма не­ко­ли­ко те­ле­ви­зи­ја, али нај­при­је и нај­ви­ше у ду­би­ни на­ро­дног па­мће­ња. За­то ће наш по­зив да га не за­бо­ра­ви­мо, “вје­чна­ја па­мјат”, мно­ги­ма од нас би­ти су­ви­шно јер је ис­ти­ни­та при­ча о Ми­ла­ди­ну оти­шла да­ле­ко од по­сне зе­мље брђан­ске, да­ле­ко од ро­да и до­ма Ми­ло­ше­ви­ћа и још за живо­та овог ве­ли­ког чо­вје­ка пос­та­ла је ве­ли­ка ка­ко ве­ли­ке мо­гу би­ти са­мо на­ро­дне при­че и ле­ген­де.

Ве­ли­ка је жртва ко­ју је но­си­ла по­ро­ди­ца Ми­ла­ди­но­ва. Ве­ли­ка је ду­ша и ве­ли­ка сна­га ње­го­вих сро­дни­ка, ње­го­вих уку­ћа­на при­је све­га. Мо­ра­мо ре­ћи ве­ли­ко хва­ла и ње­го­вој жени, чес­ти­тој Здрав­ки, ње­го­вом Го­ра­ну и Гор­да­ни, ње­го­вој сес­ти и бра­ту и сви­ма они­ма дру­ги­ма ко­ји су га подржава­ли и по­мо­гли у ње­го­вој бор­би са те­шким живо­тним не­во­ља­ма и у са­вла­да­ва­њу ста­ња у ко­јем се на­шао – ре­као је Три­вић.