И, како је у Румунији?

Никад у свом животу нисам посвећивао вријеме размишљању о Румунији, осим онога које је било потребно да се науче основне ствари из географије: површински и бројно највећа држава на Балкану, излази на Црно море, главни град је Букурешт итд. Сјећам се да сам 2013. почео да дајем значај тој земљи, након што сам упознао двоје Румуна на љетњој школи на Косову. Њих двоје су хипи брачни пар из централне Румуније, који се и у својим четрдесетим годинама дошколовавају сваком могућом приликом. Петру је доктор наука, а Јулија магистрица психологије и они су на љетњу школу дошли да би проширили своје знање, дружили се са људима из цијелог свијета и упознали их са Румунијом. То упознавање је било јако сликовито: сједе на степеницама испред дома у традиционалним румунским ланеним кошуљама и свирају нам традиционалне румунске пјесме на гитари и фрули, причају нам о природи Румуније, Власима, Ромима, Чаушескуу, … Знао сам се затећи како их их слушам док разговарају на румунском, само да бих избио онај напорни глас из реклама које су се некад пуштале на Националној географији и открио љепоту тог језика. Не знам да ли су ме њих двоје опчинили или је садржај тих прича био толико занимљив да ја добијем жељу за путовањем у Румунију.

romania-castle

Прву прилику за одлазак у Румунију сам увидио кад је мој друг Милош отишао у Букурешт ради обављања стручне студентске праксе у трајању од мјесец дана. Наравно, због велике жеље, ја прилику прихватам и 11. јула, пред крај Милошеве праксе, одлазим возом из Београда за Букурешт преко Вршца и Темишвара. Мозаик сјећања, који су ми Петру и Јулија створили својим причама, био је потпуно растурен оним што сам затекао након преласка српско-румунске границе:

Пролазећи кроз румунски Банат, видим само напуштене фабрике из доба Чаушескуа, села толико јадна да ми се Босна чини много западније него што јесте, а у једном од тих села стоји  модерни борбени авион на нечему што подсјећа на фабрички резервоар за воду, онако. То је увод у оно што се дешавало током једанаестосатне агоније, која је требало да буде деветосатна вожња савременим возом од Темишвара до Букурешта. Тај савремени воз је сличан ономе чиме нас возе Жељезнице Републике Српске, без хлађења, прозора, воде и пристојног тоалета, али са утичницама. Пошто је љето, унутрашњост воза се загрије на неких 50 субјективних степени Целзијуса, од чега човјек излуди након четири сата. Као да то није било довољно, стартоваше ме старији Румун и његова мала унука који не причају енглески, да се упознају са мном и да прозборимо коју ријеч. Кад сам схватио да сам насмрт жедан и да ми излаза нема, почео сам да им се умиљавам ради којег гутљаја воде. Нису разумјели моје намјере, па сам покушао да искројим румунску ријеч за воду (знам да мора бити слична италијанској аква): аква, акуа, ага, ама, вода, гут-гут, … кад сам коначно дошао до пермутације АПА, добио сам воду и олакшање. Некако сам поднио остатак пута, али никако нисам могао поднијети прве призоре Букурешта око два ујутро кад сам стигао: простотутке на улазу у жељезничку станицу, лош такси, суморна стаљинистичка архитектура. Такав ужаснут, падам у сан.

rumunija-1

Будим се сутрадан, одлазим на јутарњу кафу у најближу кафану и ту примјећујем јако чудан осјећај угодности. Није ни до кафе ни до дугог сна, то сам већ пробао у животу. Ни окружење ми није било превише угодно, јер сам се налазио у насељу пуном монотоних зграда за раднике тешке индустрије из доба социјализма, што је био разлог осјећаја суморности претходне ноћи. Питам Милоша, до чега је? Он ми говори да је до људи, јер су по његовој причи Румуни јако добри људи, ма милина. Ја одбијам да то прихватим, јер је ипак генерализација. Како ми људи, које не познајем и чију културу први пут у животу срећем, могу створити осјећај угодности? Ипак, његове ријечи схватам док обилазим Букурешт и доживљавам јако чудне сцене са људима: искрене осмијехе на непознатим лицима, наздравље од дјевојке која само пролази крај мене у тренутку кад сам кихнуо, искрену захвалност, нуђење помоћи на сваки мој изгубљен поглед и тако унедоглед. Осјећам се као да се налазим у реклами туристичке организације Румуније, гдје су сви јако пријатни и пријатељски настројени. Такво понашање се не очекује од грађана вишемилионског града, у којем је загађење на невјероватно високом нивоу, у којем се налази најбруталнији симбол бахатости на свијету – зграда румунског парламента, коју је Чаушеску почео градити прије 30 година и која вјероватно никад неће бити завршена због своје величине. Запремински то је трећа највећа грађевина на свијету. Иако је Букурешт прелијеп и грандиозан, пуно је ствари које указују да ту живе јако нееманциповани људи, али сваки контакт са њима то негира. Ипак, слика Румуније коју ми на овим просторима имамо јесте она коју је Чаушеску слао током своје владавине. Та слика је толико лоша, да људи тврде како су морали окретати антене према Југославији да би погледали неки добар програм.

rumunija-2

Након што сам провео десетак предивних дана у огромној земљи која је контраст сама себи, купио сам карту за кревет у ноћном возу, да не бих опет доживио агонију као током доласка. Улазим у воз, затичем јако пристојан четверокреветни купе који дијелим са старијом госпођом и њеним десетогодишњим унуком. Одлазим у тоалет да се умијем и припремим за спавање и у повратку у купе затичем госпођу како поставља постељину на мој кревет, као да није бака само оном дјечаку, него и мени. Лијежем у тако спремљен кревет, помало у шоку, и чујем ријечи мојих цимера: буна сеара, илити лака ноћ. Опет, по не знам који пут, бивам прихваћен као члан породице од стране потпуно непознатих људи. Тада схватам шта сам доживио током свог боравка у Румунији: Није мене изненадило понашање људи, далеко од тога. Нису ни њихови поступци били претјерано срдачни. Њихово понашање ми је само било јако познато, а свјестан сам да никад нисам доживио тако нешто. Њихово понашање је заправо, само слика оне пристојности, гостољубивости, поштовања и сусретљивости коју људи на нашим просторима вежу за себе. Не само да је мозаик Петра и Јулије украшен новим детаљима, већ је и мозаик који већ дуго гледам о себи и свом окружењу помало измијењен. Наравно, оба и даље остају недовршена.

Ђорђе Остић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s