Радомир Јунгић Баће, посљедњи радио-аматер из Челинца

Ин­тер­нет и Феј­сбук ге­не­ра­ци­је да­нас и не зна­ју да је и при­је њих пос­то­ја­ла гло­бал­на друш­тве­на мрежа. Ра­дио-ама­те­ри­зам био је не­за­мје­њив у број­ним друш­тве­ним до­га­ђа­ји­ма, на­ро­чи­то кад су би­ли избо­ри, де­ша­ва­ле се еле­мен­тар­не не­по­го­де, ра­то­ви и сл. Оно што је нај­ви­ше ра­дио-ама­те­ри­зам оби­љежило, а што Феј­сбук ни­ка­да не­ће кра­си­ти јес­те – ху­ма­ни­зам. Кад су ме­ђу­со­бно би­ли и у зва­ни­чном ра­ту ра­дио ама­те­ри су ме­ђу­со­бно са­ра­ђи­ва­ли у спа­са­ва­њу људ­ских живо­та с обје стра­не ли­ни­је фрон­та. Сва­ка успос­тав­ље­на ра­дио-ве­за по­чи­ње: „До­бар дан, дра­ги при­ја­те­љи“ ма на ком је­зи­ку се успос­тав­ља­ла ко­му­ни­ка­ци­ја. Ка­да се узме у об­зир мржња ко­ја се испо­ља­ва на Феј­сбу­ку чо­вјек не може а да не за­кљу­чи да је већ по­чео смак сви­је­та.

До по­ја­ве ин­тер­не­та го­то­во да ни­је би­ло озби­љне ло­кал­не за­је­дни­це у ко­јој ни­је дје­ло­вао ама­тер­ски ра­дио-клуб. Овој вје­шти­ни ста­ри­је ге­не­ра­ци­је учи­ле су мла­ђу у шко­ли, у вој­сци је пос­то­јао спе­ци­јал­ни род, мно­га пре­ду­зе­ћа и удружења гра­ђа­на има­ли су сво­је ра­дио-ама­те­ре, а при служба­ма Ци­вил­не за­шти­те и На­ро­дне од­бра­не ови ви­до­ви дје­ла­тнос­ти би­ли су оба­ве­зни. При­је­ра­тни Че­ли­нац имао је је­дан од бо­љих ама­тер­ских ра­дио-клу­бо­ва у зе­мљи ко­ји је но­сио на­зив „Ча­ја­вец“.

– На­ша ба­за био је Оп­штин­ски штаб за оба­вје­шта­ва­ње и узбу­њи­ва­ње ко­ји је дје­ло­вао што при Ци­вил­ној за­шти­ти што при Се­кре­та­ри­ја­ту на­ро­дне од­бра­не. Се­кре­тар нам је био Ду­шан Мар­ја­но­вић, а по­ред ме­не ту су би­ли Дра­ган Ба­бић, Ми­ла­дин Пе­ја­ко­вић Ми­лорд и дру­ги. Сви смо то ра­ди­ли из хо­би­ја и са­мо­фи­нан­си­ра­ли се, али смо уви­јек би­ли љу­ди­ма од ко­рис­ти – при­ча Ра­домир (Жив­ка) Јун­гић да­нас је­ди­ни че­ли­на­чки ра­дио-ама­тер ко­ји у сво­јој ку­ћи има влас­ти­ти ра­дио-клуб. За­хва­љу­ју­ћи ра­зу­ми­је­ва­њу ко­мши­ја дио Мар­ков­ца уз Ба­ла­тин због пос­тав­ље­не мреже жица и ан­те­на ли­чи на вој­ну ба­зу.

Че­ли­на­чки ра­дио-ама­те­ри по­но­сни су на сво­ју ху­ма­ни­тар­ну ми­си­ју ко­ју су оба­ви­ли и у мир­но­доп­ским усло­ви­ма, а н­аро­чи­то то­ком ра­та. Ме­ђу­тим, мно­ги су њи­хов до­при­нос бо­љем друш­тву за­бо­ра­ви­ли.

– По­ве­за­ли смо број­не по­ро­ди­це ко­је су на прос­то­ру бив­ше Ју­го­сла­ви­је ос­та­ле рас­ту­ре­не изби­ја­њем ра­та. Успос­тав­ља­ли смо кон­такт и са ра­тним за­ро­бље­ни­ци­ма, да­ли до­при­нос раз­мје­ни за­ро­бље­ни­ка, по­ве­зи­ва­ли по­ро­ди­це и при­ја­те­ље са на­шим ра­ње­ни­ци­ма по бол­ни­ца­ма ши­ром ре­ги­она, би­ли са­ра­дни­ци број­них ме­ди­ја – при­ча Ра­домир, ко­јег Че­лин­ча­ни бо­ље по­зна­ју по на­дим­ку Ба­ће.

Нажалост, друш­тво ни­је пре­по­зна­ло зна­чај ра­дио-ама­те­ри­зма па да­нас их ма­ло има у Ре­пу­бли­ци Српској. Ра­до­мир је у том сми­слу по­сље­дњи Мо­хи­ка­нац.

– То је ве­ли­ка за­блу­да ко­ја на­шу за­је­дни­цу може ску­по да ко­шта. Свје­до­ци смо да у свим при­ро­дним и друш­тве­ним не­по­го­да­ма го­то­во по пра­ви­лу до­ла­зи до пре­ки­да у на­па­ја­њу елек­три­чном енер­ги­јом чи­ме за не­ко­ли­ко ми­ну­та нес­та­је и си­гна­ла мо­бил­не те­ле­фо­ни­је, на­ра­вно и ин­тер­не­та, па и до пре­ки­да фик­сне те­ле­фо­ни­је. Ви­дје­ли смо у ра­ту да не­при­ја­тељ прво уда­ри на сис­тем ве­за. Ова опре­ма ни­је ску­па и ни­је ску­по ње­но одржава­ње. Ме­не је ко­шта­ла дви­је-три хи­ља­де евра сва опре­ма. Нај­ве­ћи про­блем су стру­чни љу­ди. Ову вје­шти­ну, овај за­нат ко­ји по­дра­зу­ми­је­ва те­ле­гра­фи­ју, те­ле­фо­ни­ју, мор­зе­ову азбу­ку, ен­глес­ки је­зик, ху­ма­ни­зам, све то у па­ке­ту, ов­дје ви­ше ни­ко и ни­гдје не учи, што зна­чи да смо ми на овим прос­то­ри­ма по­сље­дња ге­не­ра­ци­ја ра­дио-ама­те­ра. У сви­је­ту то ни­је та­ко – при­ча Ра­домир.

Radomir Jungic Bace 1
Трофеј са задњег такмичења у Црној Гори

Јун­гић је дио Са­ве­за ра­дио-ама­те­ра Ре­пу­бли­ке Српске, ко­ји бро­ји око 200 чла­но­ва, на чи­јем че­лу је Сло­бо­дан Прти­ло и члан је еки­пе ра­дио-ама­те­ра и ен­ту­зи­јас­та у При­је­до­ру, гру­пе ко­ја у овој облас­ти важи за је­дну од нај­бо­љих у Евро­пи. Он ли­чно је то и до­ка­зао на не­да­вном та­кми­че­њу ко­је је одржано у Црној Го­ри на по­лу­ос­трву Лу­шти­ца, гдје је осво­јио прво мјес­то у Евро­пи и тре­ће у сви­је­ту.

– На та­кми­че­њи­ма ра­дио-ама­те­ра вре­дну­је се вје­шти­на да се у одре­ђе­ном вре­мен­ском пе­ри­оду на одре­ђе­ној фре­квен­ци­ји успос­тави што ви­ше кон­та­ка­та, а оцје­њу­је се ра­зу­мљи­вост и ре­дни број ко­му­ни­ка­ци­је. Ја сам за 19 са­ти успос­та­вио 1.400 ве­за са Аме­ри­кан­ци­ма – објаш­ња­ва Ра­домир.

Ра­дио-ама­те­ри­зам под кожу и у ду­шу му се уву­као 1982. го­ди­не док је још био ђак осно­вне шко­ле. Врло брзо је за­во­лио и спо­знао ча­ри овог ху­ма­ног и за­ни­мљи­вог за­ни­ма­ња и упор­ним ра­дом избио у сам врх на­шег ра­дио-ама­те­ри­зма. У вој­сци је био ин­стру­ктор сво­јој кла­си. Иако у сво­јој ко­ле­кци­ји има број­на при­зна­ња са угле­дних та­кми­че­ња ме­ђу ко­ји­ма и Куп Ре­пу­бли­ке Српске и Куп Срби­је, при­зна­је да му је овај тро­феј с по­сље­дњег та­кми­че­ња пот­врда да се сврстао и у врх свјет­ског ра­дио-ама­те­ри­зма.

Ви­ше о акти­внос­ти­ма овог ус­пје­шног ра­дио-ама­те­ра може се са­зна­ти и на ин­тер­нет стра­ни­ци

e7dx.com

Бо­ри­слав МА­КСИ­МО­ВИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s