Допринос култури сјећања

Рецензија рукописа УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ОПШТИНИ ЧЕЛИНАЦ – Зборник, приређивача Борислава Максимовића

Иако су се догађаји о којима се говори у рукопису УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ОПШТИНИ ЧЕЛИНАЦ приређивача Борислава Максимовића збили прије 85 година, они и даље привлаче пажњу истраживача, теоретичара, историчара, публициста и издавача грађе која свједочи о томе шта и како се догодило оно о чему је ријеч у текстовима приређеним за публиковање у овој едицији. Догађаји о којима је ријеч на страницама овог рукописа зову се Усташки злочини у општини Челинац. Разумије се, ради се о територији општине Челинац у њеним данашњим границама, а не у оним које су биле на снази у вријеме кад су се десили злочини усташа и других оружаних формација Независне Државе Хрватске у периоду 1941-1945. године.

Приређивач манускрипта са горњим насловом је Борислав Максимовић, познати новинар, истраживач и публициста из Челинца, са великим искуством у пословима сличним овом који је сад предузео, јер се већ раније опробао у приређивању и публиковању бројних књига и других публикација из локалне историје, етнографије и других специфичности свог родног краја, Челинца и његове околине, у прошлости и савремености. Заиста, мало је ко толико приљежно и одговорно биљежио све што је релевантно у животу људи, група, заједница, привреде, културе, туризма, спорта и сл. тема, као што је то урадио и „на свијет изнио“ Борислав Максимовић. Наша, српска култура и публицистика, а не само општина Челинац, дугују му велику захвалност за то.

Карта масовних усташких злочина у општини Челинац

Рукопис којег је приређивач Б. Максимовић скромно и једноставно насловио Усташки злочини у општини Челинац – Зборник, састоји се од/из двадесетпет (25) цјелина у којима се, на овај или онај начин, у оволикој или оноликој мјери говори о једној теми, тј. о страдању српског народа са простора данашње општине Челинац од усташа и осталих наоружаних формација (домобрани, жандарми, редарственици и др) Независне Државе Хрватске у току Другог свјетског рата на територији бивше Југославије 1941-1945. године. Међутим, у грађи испред нас не налазе се подаци, информације и оцјене само о тим догађајима, него су ту и текстови у којима се говори о активностима устаничких снага – партизана и четника, које су у почетку устанка па до прољећа 1942. године дјеловале удружено у челиначком крају, и шире: на подручју општина Котор Варош, Кнежево (Скендер Вакуф), Прњавор, Теслић, Бања Лука, на подручју Мањаче, Средње Босне, Поткозарја итд.

Б. Максимовић је у актуелном рукопису, који ће ускоро постати објављена књига, изабрао најбоља и најаутентичнија досадашња свједочења о злочинима усташа у челиначком крају, али и о отпору тим погромима, организовању устанка српског народа, борбама које су прве и друге ратне године вођене у том дијелу Босанске Крајине, међусобним сукобима између партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије и четника који су били, и тако се представљали у јавности, легална формација Југословенске војске у отаџбини Краљевине Југославије, тада међународно признате државе и савезнице антихитлеровске коалиције у којој су били: САД, СССР, Велика Британија и друге државе. Осим наведеног на страницама ове публикације заинтересовани читаоци и будући истраживачи исте или сличне тематике у њој ће моћи пронаћи заиста много података поткријепљеним оригиналним документима или свједочењима преживјелих учесника догађаја, односно потомака жртава геноцида над Србима у НДХ, о мјесту, времену, извршиоцима и жртвама злочина које су починиле усташе на територији челиначке општине, а жртве су углавном били цивили, мирни сеоски живаљ, домаћини, жене, старци, дјеца који су наивно мислили да им нове усташке власти неће ништа нажао учинити јер су они невини, ничим се нису (били) огријешили о нови усташки поредак. Међутим за усташе и уопште за власт НДХ, те чињенице нису значиле ништа, они су имали план да истријебе српски народ у својој држави, тако што ће једну трећину Срба побити, другу прекрстити и превести у католичку вјероисповијест, а посљедњу трећину Срба иселити у Србију. Иза таквог геноцидног програма и плана стајали су не само усташе, него и комплетна власт НДХ, али и Римокатоличка црква, уз тек понеки изузетак њених клирика. Због тога страдање Срба у НДХ, па тако и оних у челиначкој општини, и јесте геноцид над српским народом и то тако треба вредновати и називати. То није оптужба сваког Хрвата ма гдје он живио, али јесте, и треба да буде, инкриминација усташког режима, његове идеологије и праксе. Рукопис који је приредио Б. Максимовић је прилог аргументација за оцјену поступања усташких формација и власти НДХ у челиначком крају током рата 1941-1945. године. Дакле, аутор – приређивач овдје није открио ништа ново, нити је измислио ма шта што се није догодило, него је само на свјетлост дана изнио оно што је била прекрила прашина заборава и нашег немара у његовању културе сјећања на жртве које су становници Челинца и околних села претрпјели у четверогодишњем грађанском рату и револуцији, за које нису одговорни, али их нису могли избјећи.

Посебна вриједност овог манускрипта је у томе што је његов приређивач изабрао грађу, податке, документе и свједочења различите провенијенције, хеуристичке и експланаторне вриједности. Ту су подаци о броју жртава које је Б. Максимовић преузео из фонда Музеја жртава геноцида из Београда, али и подаци СУБНОР-а Челинца, затим подаци са бројних и разноврсних споменика, спомен-плоча и других обиљежја мјеста страдања и жртава из сȇла са подручја општине Челинац, као и подаци из неколико до сада објављених књига и других публикација у којима су изнесени пописи жртава усташког режима. Такође, књигу ће вриједном и занимљивом за шири круг читаоца (у)чинити и то што је у њој објављено доста аутентичних свједочења преживјелих учесника догађаја о којима говоре, односно потомци и родбина жртава, која су претходно већ публикована, углавном на стрницама „Челиначких новина“ које приређивач годинама уређује.

Скрупулозни Б. Максимовић није пренебрегао ни неколике досадашње покушаје научног истраживања, промишљања и евалуације историјских догађаја, процеса и односа у вријеме рата 1941-1945. године у челиначком ареалу, па је у рукопис уврстио и неке раније радове у којима су дате оцјене збивања у речено вријеме у општини Челинац, и управо ти текстови најбоље илуструју тежину и одговорност за интерпретацију шта се то и зашто догодило са људима само због тога што су били Срби и православци. Овим рукописом, тачније збирком свједочења о ратном страдању становника челиначке општине, Максимовић није само од заборава отргнуо, а јесте и то, жртве усташких злочина у Брезичанима, Бабићима, Горњем Челинцу, Липовцу, Опсјечком, Бијелом Потоку, Ребровцу и бројним другим дестинацијама у којима су страдали невини житељи тих насеља, него је и приредио користан и ефикасан подсјетник о томе, из којег се свако ко жели може брзо и једноставно упознати о судбинама и животописима више стотина невиних жртава једног накарадног и злочиначког режима какав је био усташки у НДХ 1941-1945. године.     

С обзиром на претходно наведено, препоручујем издавачима да се предметни рукопис, којег је приредио Борислав Максимовић, објави, њима на понос, а његовим читаоцима на задовољство. Од тога ће сви актери овог „пројекта“ бити на добитку, а приређивач и издавач остаће упамћени као актери који доприносе ововременој и нашој култури сјећања, о којој се с правом све више говори, коју треба не само његовати него и критички изучавати и вредновати. То све више постаје, и јесте, питање идентитета једног народа.

Бања Лука, јун 2026.

Р  е  ц  е  н  з  е  н  т

мр Слободан НАГРАДИЋ