Исправљање историјске неправде

У Јошавци освећено спомен-обиљежје борцима Југословенске војске у отаџбини (четницима) погинулим у борби против фашизма 1941/46.

На Велику госпојину (28. августа) у Јошавци након литургије у Богородичином храму одржан је парастос погинулим борцима из овог краја у Одбрмбено-отаџбинском рату и освећено спомен-обиљежје борцима Југословенске војске у отаџбини погинулим у борби против фашизма (1941/46). Парастос и освећење служили су архимандрит манастира Осовица Теофил (Димитрић) који је рођен у овом крају, парох из Бранешаца протојереј Лука Божић и парох из Дубраве Старе јереј Срђан Грумић.

Спомен-обиљежје постављено је у центру Јошавке уз спомен-обиљежја борцима партизанског покрета из Другог свјетског рата и погинулим борцима из Одбрамбено-отаџбинског рата 1991/95. године. Истовремено постављена је и спомен-плоча у планини Узломац, рејон Шњеготине, гдје је једно вријеме током рата био штаб Раде Радића и гдје су га са саборцима заробили припадници комунистичке ОЗН-е.

Спомен-обиљежја у Јошавки и Узломцу

На спомен-обиљежју у Јошавки пише:

«Спомен борцима Југословенске војске у отаџбини погинулим у борби против фашизма 1941/46.

У овом крају у љето 1941. године Радослав Раде Радић (8.6.1890 – 16.7.1946) окупио је саборце и повео их у борбу против фашиста и окупатора, за крст часни и слободу златну. Као народни вођа Радић је са саборцима пружио велики допринос спасавању народа челиначког краја од усташко-нацистичког погрома. 

Недалеко од овог мјеста, у планини Узломац у рејону Шњеготине Доње, партизанске јединице 11. новембра 1945. године заробиле су Радића са групом сабораца. У судском процесу у којем је умјесто фер-суђења доминирала комунистичка идеологија Радић је са руководством ЈВуО осуђен на смрт и већ наредне ноћи сви су ликвидирани на тајној локацији у Београду.

Захвалан народ челиначког краја,

Борачка организација Челинца,

28. августа 2022. године»,

а на спомен-плочи у Узломцу:

«Спомен борцима Југословенске војске у отаџбини

погинулим у борби против фашизма 1941/46.

На овом мјесту 11. новембра 1945. године партизанске јединице заробиле су истакнутог вођу Југословенске војске у отаџбини Радослава Раду Радића (8.6.1890 – 16.7.1946) са групом сабораца. Након «Београдског процеса» који се одвијао у комунистичкој режији заједно са руководством ЈВуО осуђен је на смрт и већ наредне ноћи сви су ликвидирани на тајној локацији у Београду.

Као народни вођа Радић је са саборцима пружио велики допринос у спасавању српског народа од усташко-нацистичког погрома.

Захвалан народ челиначког краја,

Борачка организација Челинца,

28. августа 2022. године».

Јошавка од симбола слободе до мучеништва

Након освећења спомен-обиљежја присутнима се обратио предсједник Борачке организације Челинац Далибор Вујичић:

– На самом почетку Другог свјетског рата овдје у Јошавки подигнут је народни устанак против фашиста и нациста који су напали Краљевину Југославију с циљем да је униште, а заједно с њом и српски народ. Народ је за вођу устанка изабрао Радослава Раду Радића.

Нажалост, у српски народ убачена је клица раздора из које је исклијао и развио се братоубилачки рат. Борба против окупатора и домаћих усташа настављена је у двије колоне које су биле међусобно сучељене. Она, која је била опредијељена за тада легитимну Краљевину Југославију и која се називала Југословенска војска у отаџбини, како се у народу звао равногорски, односно четнички покрет, залагао се да се прво одбрани народ од погрома, а да се касније, након рата у слободи, приступи изборима па ко на њима побиједи нека томе и власт припадне, било монархистима или комунистима. Она друга страна, партизани, који су комунизам прихватили као своју идеологију, рат је искористила за дизање револуције и долазак на власт без обзира што је то донијело и огромно страдање невиног цивилног становништва.

Током цијелог Другог свјетског рата Јошавка је била и остала симбол слободе и отпора против окупатора и баш захваљујући јаком дјеловању јединица Југословенске војске у отаџбини која је овдје имала већинску подршку народа српски живаљ у челиначком крају спасен је од геноцида какав су доживјела наша браћа око Козаре, Романије, у Херцеговини и другим мјестима.

Геополитичке околности на ширем плану допринијеле су да у Југославији као побједничка страна из рата изађе партизански, тј. комунистички покрет. Тако је Јошавка од слободарског, постала мученички крај. И тако је било дуго времена након рата.

Овим спомеником одаје се почаст нашим прецима, припадницима Југословенске војске у отаџбини, који су своје животе дали за крст часни и слободу златну, за спас српског народа. Надлежни судови у Србији већ су донијели пресуде о рехабилитацији руководства Југословенске војске у отаџбини, међу којима и Драгољуба Дражу Михаиловића и Радослава Раду Радића којима је у Београдском процесу 1946. године пресудила комунистичка идеологија, а не право и правда. Тим пресудама, али и овим спомеником који је урађен захваљујући ангажовању Борачке организације, Српског просвјетног и културног друштва «Просвјета», сина јошавачког краја протојереја Жељка Јевђенића и његовог истакнутог парохијана у Кнежици Душка Милуновића, исправља се и историјска неправда.

Ови овдје споменици посвећени погинулим борцима у два посљедња рата нека буду поука будућим генерацијама да не дозволе да сјеме раздора никада више не проклија у српском роду – рекао је Вујичић.

Он се захвалио и осталим колективима и појединцима који су подржали изградњу овог спомен-обиљежја међу којима и начелнику општине Влади Глигорићу, Основној школи из Јошавке, народном посланику Влади Ђајићу, министру Борису Пашалићу, одборнику Драгану Кичићу, извођачу радова Љубиши Дерајићу.

Двојицу Радиних синова убиле усташе, а њега комунисти

И историјски и морално овакво спомен-обиљежје у Јошавци је недостајало и потпуно је оправдано његово подизање. Између осталог и зато што су дуже од пола вијека историјске чињенице биле у сјенци комунистичке идеологије. Прво, четници нису били то крило устаничког покрета које је унијело раздор у српски народ, а друго, партизански покрет (НОБ) сав период од подизања устанка до подјеле на четнике и партизане (тзв. пуч 31.3/1.4. 1942) присвојио је као своје заслуге. На спомен-обиљежју НОБ у Јошавци посвећеном погинулим борцима, међу њих 30 је и Радин син Милорад – Брацо (1922-1942) који је погинуо као командир чете у нападу на Котор Варош 19/20. фебруар 1942. године. Управо ова борбена акција била је «кап која је прелила чашу» након чега је услиједио пуч, односно подјела на четнике и партизане. Заправо, десила се издаја у устаничким редовима од стране припадника партизанског покрета који су и инсистирали да се изведе овај изузетно лоше организован напад на јако и утврђено усташко гнијездо у којем је погинуо велики број бораца. У другом дијелу споменика НОБ у Јошавци међу 52 цивилне жртве фашистичког терора налази се други Радин син, Драгутин (1919-1941), којег су усташе убиле у логору Јасеновац. На оба дијела споменика имена су имена више бораца и цивилних жртава који су или били под командом Раде Радића или га подржавали.

Историјска је чињеница да је на обе стране, и у четничком и у партизанском покрету, било беспотребних злочина. Нарочито на подручју Јошавке. И то не само између идеолошки сучељених страна, између четника и партизана, него и у истим редовима, и не само током Другог свјетског рата, него и након капитулације фашизма. Из наслова новоподигнутог спомен-обиљежја јасно се види да се њиме одаје помен четницима – равногорцима погинулим против фашизма, а не у међусобном разрачунавању.

Од краја Другог свјетског рата до 1990. године снимљено је више филмова и написано више књига искључиво са циљем да се сва одговорност за братоубилачки рат пребаци на равногорски (четнички) покрет што не одговара историјским чињеницама, а комунисти представе као непогрешиви и једини борци за одбрану земље од окупатора. Повремено и данас се у публицистици и кинематографији појављују слични пројекти иако је добро познато да је комунистима примарни циљ у Другом свјетском рату био долазак на власт и уништење монархије. У колективном памћењу народа челиначког краја Раде Радић и његови четници сматрају се антифашистима којима је био примарни циљ спасавање српског народа од усташа и нациста, а не борба за идеологију и политичку власт. Данас је ово став и историјске науке. Поменути споменик требао би да допринесе његовању културе сјећања на невино страдале припаднике ЈВуО који су током Другог свјетског рата пружили велики допринос спасавању српског народа од припадника усташке НДХ и нацистичке Њемачке и допринос бољем познавању и разумијевању историјских чињеница с којима се манипулисало дуже од пола вијека.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 275.