Aмстердамски ђак са Врбање

Сјећања на знамените Челинчане

Богдан Маличевић

(1938 – 2018)

Прије четири године, 17. августа 2018. године, у 80. години живота, преминуо је Богдан Маличевић први челиначки умјетник, истакнути спортиста и спортски радник, усмена енциклопедија завичаја и први добитник „Михољданске повеље“, најзначајнијег признања из области културе у Челинцу.

Богдан Маличевић Богдо са супругом Смиљом

Град је степен развоја неког мјеста до којег се стиже тежњом његових становника за бољим условима живљења. Градови нису печурке да ничу послије кише, нити је довољно, да би настали, само нанизати неколико бетонских комплекса. Њихово рађање и стасање је дуготрајно, а тај епитет добивају тек када им се удахне душа. Она их заправо и чини препознатљивим, привлачним или одбојним, зависно од њихових бивших и савремених стваралаца који заједно са својим дјелима простор и чине градом.

У градском обликовању Челинца мало која породица је дала допринос као породица Маличевић: Милан је 1946. донио прву фудбалску лопту, након чега је ускоро основан први фудбалски клуб, Бошко је у оквиру Тениског клуба “Рекет” саградио комплекс тениских терена, а Богдан (1938-2018) је први је челиначки умјетник и својевремено усмена енциклопедија његове историје.

Богдан Маличевић: Хотел „Турист“ (непосредно по отварању), уље на платну

– Већ пламене искре које су сијевале измећу чекића и наковња у ковачкој радњи мога оца, којег су наслиједила три моја брата, стварале су пред мојим очима свјетлосне слике које су на мене оставиле заувијек снажан утицај. Први мој цртеж настао је у шестој години као инспирација на рад брата Милана, који је нацртао Марка Краљевића и Милоша Обилића – причао је чувени Богдо.

Али пут до педесетак слика у уљу, преко 300 акварела и безброј цртежа, није био лак, нити је брзо пређен. На успутним станицама резимиран је дотадашњи рад и прављени планови за наредне напоре.

Богдан Маличевић: Изрази, студије

– Након завршене основне школе уписао сам 1949. нижу гимназију у Бањој Луци, коју сам завршио 1954. Ту, захваљујући изузетно стручном педагошком раду и личној помоћи професорице Миловановић, озбиљније улазим у тајне сликарског заната, а који је већ постао моја опсесија. Нажалост, моја сиромашна породица, пошто сам рано остао без оца, није ми могла омогућити школовање у овој бранши, па настављам породичну традицију и завршавам индустријску школу, металостругарски смјер.

Радо подржавао млађе умјетнике: Богдо са Рајном Иванковић Савић, Дејаном Дубравцем и Зораном Сувајцем Зографом

У међувремену око ушћа Јошавке у Врбању, почиње се формирати озбиљније насеље. У дојучерашње сеоце почињу стизати државне службе, а на челиначком пољу почеше се груписати кућице. Учесташе људи са бијелим кошуљама и краватама, а изградња пруге Бања Лука – Добој даде овом мјесташцету већи значај. Док су се старији писмености учили градећи социјализам, они млађи су се, поред обавезних радних акција, окретали школи, спорту, култури и ситнијим стварима које животу и дају драж.

Богдан Маличевић је босоног газио по бијелој челиначкој макадамској прашини и раширених очију гледао трансформацију села у град. Случај је хтио да баш он буде најчвршћа спона између ова два топонима, између Челинца села и Челинца града.

– У беогадском листу „Видик“ који је ко зна како 1948. доспио у Челинац и у моје руке, први пут сам видео спортску фотографију на којој је Владимир Беара бранио оштар шут Рајка Митића. Она ми је била повод да тада почнем цртати спортске илустрације којих сам много урадио и поклонио пријатељима, оставио по кафанама и спортским борилиштима – евоцирао је Богдо своје успомене „Челиначким новинама“.

Звук с радија први пут је чуо јуна 1950. године када је из далеког Рио де Женеира Радивоје Марковић описивао атмосферу са утакмице Бразил – Југославија (2:0), којој је присуствовало 200.000 гледалаца. Гласом славног репортера био је фасциниран, па га је убрзо до те мјере усавршио да је деценијама збуњивао своје пријатеље перфектном имитацијом.

Добитници „Михољданске повеље“: Момчило Спасојевић, Душко Пејаковић, Љубомир Вуликић и Богдо Маличевић

Након завршеног заната запошљава се у београдској „Мостоградњи“, прво одлази на градњу тунела Созин код Вирпазара, одакле га пут води преко Сарајева, Дубровника, Стоца, Чачка… Ишао је испред путева и пруга, а за њим су остајале стотине скица колега минера, бетонираца, копача, возача. Многе тајне сликарског заната могу се научити, али моћ перцепције коју је природа њему подарила имају само одабрани. Цртеж је био и остао његова највећа сликарска врлина.

– Никада се нисам задовољавао само талентом, нити сам у њега безрезервно вјеровао. И у најтежим приликама настојао сам да проширим своје опште образовање, а умјетност ме је, дакако, увијек највише привлачила. Чак и боравак у болесничкој постељи у Београду користио сам у те сврхе. То што ми је узор француски сликар Пол Сезан није чудно јер је и Пикасо, по властитом признању, од њега учио и на то упућивао друге сликаре.

Године 1965. одлази на привремени рад у Јенбах код Инзбрука. По природи динамичан, друштвен, комуникативан, брзо бива залажен од својих земљака, али и домаћина. Боља зарада омогућава му набавку квалитетније сликарске опреме и упис дописне школе за лијепе умјетности намијењене старијим талентима у Амстердаму (Famos šols internacional).

Након положеног пријемног испита по потреби одлази у Амстердам, а сваког мјесеца шаље по један рад поштом. Тако је натраг добивао оцјене и критике. Након пет година преданог рада дипломирао је на теми „Цртани телевизијски филм“ 1973. године. Из тог периода остао је рад „Вјежбе из анатомије“, који сведочи о његовој зрелости и истанчаности заната и осјећања.

Осим завидно савладаног њемачког језика и сликарског усавршавања, из гастарбајтерског периода остала су свједочења о његовој упорној борби да људи који су у тешкој муци дошли у туђину не изгубе свој идентитет и понос. Огромни су били његови напори у том послу, због чега је постао и дописник матице исељеника за тадашњи сарајевски „Наш свијет“. Поштеним радом. наметнуо се и пословично хладним домаћинима, властима општине Јенбах, који су га се сјетили се сјетили и 1982. и позвали у госте, уручивши му пригодне поклоне, а посјету су забиљежила и локална средства информисања.

Нажалост, напоран рад, с много стресова, природно експлозиван организам, уз то оштећен тешким физичким радом од раног дјетињства, није дуго издржао. Оболио је, а након лијечења и пензионисан. Смањење напора донијело је побољшање и стабилизацију. Послије тешких тренутака стигле су круне напора и искуства.

Са изложбе Богдана Маличевића 2011.

– Прва изложба једног сликара у Челинцу била је моја, и то 1977. у Основној школи „Милош Дујић“. Четири године касније излагао сам у Средњошколском центру, али и у граду побратиму Мајданпеку, а 1985. поново у свом граду, у хотелу „Турист“. Осим тога, моји радови су били заступљени на колективним изложбама моје „амстердамске генерације“, и то 1968. у Паризу и 1970. у Амстердаму. На сликарске изложбе, као посјетилац, путовао сам од Скопља до Љубљане, а сликарску опрему набављао у Аустрији.

Мотиви на његовим сликама врло често су челиначки пејзажи. Почетком посљедњег рата уздрхтала је сликарска рука и оставила кичицу. Из џепа су одстрањени до тада обавезан блок и оловка. Штафелај је остаонапуштен. Рат је минуо, а пријатељи коначно чули обећање:

– Почињем, с нестрпљен очекујем прољеће да изнад Челинца поново разапнем платно – говорио је. Нажалост, само је успијевао да за „Челиначке новине“, свој омиљени лист, у овом периоду уради по коју карикатури неког од челиначких познатих фаца.

Богдана да није било, у Челинац би се о умјетности почело причати двије деценије касније. Осим тога, био је и свестрани спортиста, успјешан фудбалер, стонотенисер, рукометаш, фудбалски тренер, шахиста. Да се упустио у спорт или новинарство, винуо би се на његов врх. Био је у своје вријеме најбољи локални познавалац спортских збивања у свијету, посебно међу старијом генерацијом.

Отварање изложбе 2011: Перо Родић, Богдан Маличевић, Љубомир Вуликић и Момчило Спасојевић

Старији син Милош, архитекта, живи у Братислави, такође је талентован за сликарство, а по његовим пројектима урађени су многи важни објекти по Европи. Млађи син Владислав, такође умјетничка душа и стручњак за информатику, живи у иностранству и један је од првих промотора “Челиначких новина” у Европи.

У Богдановом атељеу, у кући поред пруге надомак тунела, остале су успомене. Међу стотинама цртежа налазе се многи бивши и садашњи Челинчани, али и посјетиоци бањолучког „Паласа“ и Снек-бара“, од најнижег подиока друштвене љествице до умјетника, спортиста, привредних и политичких руководилаца. Многи од њих никада нису сазнали да су на некога оставили утисак. Као велики хуманиста, Богдан је према свима показивао велико поштовање. Они су његови јунаци. На гроб је ишао и помен писао и онима који никога нису имали, нити за кога били вриједни пажње.

Наша редакција, чији је годинама био сарадник, и Народна библиотека „Иво Андрић“ уочи Видовдана 2011. године приредили су му ретроспективну изложбу.

Богдо је сахрањен 19. августа на гробљу у Бараковцу. Опијело је држао протојереј Радивој Вујанић, а пригодну бесједу његов пријатељ Љубомир Вуликић (1939-2021). Иза њега су остали супруга Смиља, синови Милош и Владислав с породицама.

Борислав МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s