Човјек се мјери по добрим дјелима, а не по богатству

Стево Срдић: Од сиромашног дјечака из Поповца до угледног канадског бизнисмена и великог добротвора

Поповац центар села, Стевин завичај

Да ће му земаљска кугла бити као двориште родне куће у Поповцу Стево Срдић (1938) је наговијестио већ у раном дјетињству. Одмах након основне школе коју је завршио у Липовцу код чувеног учитеља Јефте Пејовића отац Симо, који је једно вријеме био и предсједник сеоске општине Поповац, дао га је ковачу Хамзи у которварошком селу Забрђе на занат.

– Био је то јако пргав човјек, склон алкохолу, који ме је као шегрта током дана на разне начине извргавао руглу и тешким пословима, а у повечерје тражио да му перем ноге у лавору. Од једанаест дана, колико сам издржао његово злостављање, ни један дан није био тријезан. Када је почео и да ме туче, узвратио сам, и побјегао – евоцира дјечачке успомене Стево, који је у Канади и Америци већ више деценија познат као Стив.

Подсјећа да су то била времена у којима је наш народ живио у неимаштини често гладујући, па су у породичним задругама и дјеца морала да привређују од раног дјетињства. Умјесто превелике пажње која се данас дјеци поклања у друштву и породици, она су тада добијала искључиво заповијести које су морали без поговора да извршавају.

Породица – највеће богатство

Бескомпромисан борац

– Наравно, у таквим околностима, ја бих рекао бруталним за дјецу, нисам ни помишљао да се вратим кући у породицу. Неколико дана сам се крио и ковао план шта да радим, а онда сам одлучио да се упутим у Зеницу. У то вријеме нисам знао гдје је и шта је Зеница, нити сам имао новца и хране за пут. Само сам чуо да ту у Жељезари ради мој комшија Недељко Брборовић па сам се понадао да бих се и ја као петнаестогодишњак могао ту запослити – присјећа се Стево.

Пут до Зенице био је више него мукотрпан. На которварошкој цести криомице успео се на камион и сакрио међу трупце, а онда у тој великој чаршији званој Бања Лука, у коју је први пут дошао, распитивао се одакле возови крећу. Раније никад воз није видио, па га се веома плашио, али сакупио је храбрости и ушао у композицију. Тај његов потез је одлика његовог карактера – хватање у коштац са свим животним препрекама. Нема назад! Стево је данас у неку руку сувласник Жељезница Републике Српске јер посједује највише акција међу мањинским акционарима.

– На путу до Зенице дугом недјељу дана промијенио сам више композиција, што теретних што путничких, јер су ме на неким станицама кондуктери избацивали, зато што нисам имао карту, а на другим морао сам да пресједам будући да су возови ишли у другом правцу. Било како било некако сам пронашао тај огромни металуршки комбинат и у њему собу мог комшије Недељка – кроз осмијех прича Стево.

Каже да га је Недељко у Зеници очински прихватио. Прво га је нахранио, па натјерао да се окупа, па га посавјетовао да се представља као ратно сироче јер ће тако повећати своје шансе, а онда га мало по мало почео социјализовати и приучавати радничким и друштвеним манирима.

– Плате су у Жељезари биле веома ниске и честио су касниле. Ту сам почео да учим занат за вариоца и први пут се заљубио – и то у књижевност. Почео сам много да читам, највише руске класике, а нарочито ме је заинтересовало стваралаштво Максима Горког чији сам сав књижевни опус ишчитао. Упао сам у својеврсне раље: с једне стране лош положај радничке класе згадио ми је комунизам, а с друге умјетност Максима Горког навела на револуционарне идеје. Вођен том страшћу касније ћу се упутити у Русију, поред осталог да посјетим и брод Аурору с којег је Лењин почео револуцију. Кад сам почео добијати плату, уштедио за прво одијело и ципеле, а то је било годину и по након бјекства од ковача Хамзе и куће, осмјелио сам се да дођем у завичај оцу на очи. Слушајући моје приче о комунизму и револуцији, лошем положају радника и сељака у нашем друштву, отац је са зебњом завртио главом и рекао ми да ћу завршити или у затвору или у Америци. Заправо потрефио је, што би се рекло, 200% јер сам завршио и у затвору и у Америци – казује Стево.

За неко вријеме у зеничкој Жељезари по Стеву десила се неочекивана ствар. Комшија Недељко напустио је предузеће и отишао у Ријеку у бродоградилиште «3. мај». За њим ће се ускоро и он упутити.

– Већ сам био покупио неке мангупске манире. У Ријеци сам почео да мијењам предузећа, интензивније се бавио илегалним радничким револуцијама, тајно лијепо плакате штојекаквих бунтовника, па сам прије времена позван, ваљда да би ме ставили под контролу, у војску – ЈНА. Ни тамо нисам био баш примјеран војник према комунистичким нормама па сам након четири мјесеца служења у војсци као припадник ревизионистичког покрета, како сам га сам крстио, почетком шездесетих година доспио и у затвор. Послије хапшења одведен сам на војни суд у Загреб на шест мјесеци, а у Нову Вес још годину и по. Један дио сам одлежао на Голом отоку – прича Стево.

Парохијски храм посвећен Светим апостолима Петру и Павлу у Поповцу

Бијег у иностранство

Тих година преокупација му је била бијег из Југославије. Средином шездесетих година нашао се у Француској. У Паризу је провео четири мјесеца. Одатле се пребацио у Италију, па су га депортовали натраг у земљу. Није одустајао, па се настанио у Марибору, како би био надомак границе. Учланио се у алпинистички клуб да би имао изговор за извиђање планинских стаза које воде с друге стране државне границе. У Њемачкој се нашао 1966. године и ту је провео двије године, а 1968. нашао се у Америци, тачније у Канади.

– У Канади сам страствено читао авантуристичка дјела Џека Лондона, дивио се Че Гевари и маштао о дизању револуција у Јужној Америци. Бавио сам се разним стварима, а између осталог у једној изузетно руралној регији, мада скромног шаховског знања, оснивам шаховски клуб, и убрзо постајем шампион цијеле провинције. Ускоро у Канади срећем правог шахисту Бранка Вукадиновића из Бањалуке који схвата моје шаховске габарите и назива ме «шаховским шампионом Индијанаца» што и није било далеко од истине. Почео сам и да радим, и брзо схватио да нема велике разлике радити за плату у Канади, Америци и Југославији. Свагдје важи принцип – много радиш мало зарађујеш. Године су чиниле своје, па сам почео да увиђам разлику између опсесија великим идејама и реалности. Тих година одлучујем да своје снове ставим под контролу  и реалније преиспитам своје могућности – објашњава Стево.

Можда је његовом отрежњењу од опсесије зване револуција допринијела и  Канађанка Марија из Bonnyvil­la која ће му 1976. године постати животна сапутница.

Напустио је посао у фабрици и ушао у бизнис, тј. промет некретнинама, новоградњом и реновирањем старијих објеката, па њиховом продајом. Основао је компанију која је за кратко вријеме постала пословни бренд. Каже да је за само пет година «окупирао» Bonnyvill, који је претежно био у његовом власништву. Његова компанија била је толико значајна да је имала и свој штампани медиј. Након више од пола вијека проведених у Америци и Канади и вишедеценијског искуства у бизнису, Стево тврди:

– Просјечан Србин богатији је од просјечног Американца. Америка је највећа превара на свијету, милиони људи раде за једног човјека. Они преживљавају, а капиталиста стиче милионе. Гдје је ту правда? Неумјереност према материјалним вриједностима, то је проклетство, највећи непријатељ човјека.

На Литургији у Поповцу

Није заборавио завичај, упркос непријатним успоменама из ране младости. Увијек се истицао у хуманитарном раду. Током рата у којем се распала Југославија, само у једном наврату, у џепу је донио стотину хиљада долара и у Београду прошао кроз «сито и решето», замало главу изгубио од мафије која се инфилтрирала у државни систем, али није одустао – урадио је шта је наумио и новац подијелио српским борцима. Прошлог љета даровао је новац за градњу пута у Поповцу, према Котор Варошу, помогао изградњу храма и објеката око цркве у свом завичају, а наравно, није заборавио ни своје рођаке и комшије. Ради се о значајним износима, али он не жели да се помињу бројке јер вели да не придарује да би се на тај начин истицао, него да жели да помогне колико може.

Интензивно се дружио са др Миланом Булајићем (1928-2009), академиком, интернационалним експертом за испитивање геноцида, оснивачем Фонда за истраживање геноцида, историчаром и цијењеним југословенским дипломатом. Сусретао се и са предсједницом Републике Српске Биљаном Плавшић, са др Младеном Кумовићем и многим другим значајним личностима из сфере политике и бизниса. 

Увијек уз завичај 

Стево са супругом Маријом у Црквеној сали у Поповцу

У Челинцу је први пут инвестирао почетком шездесетих година у кућу код шамачког моста коју је незавршену продао општини. Данас са синовцем Дарком гради стамбено-пословну зграду која је у већ у завршној фази.

Са супругом Маријом (Ma­rie) стекао је двије кћери и три сина: La­ra, De­si­ree, Ste­fan, Da­ni­el и Mar­ko, а имају и седморо унучади: Mi­le­na, Emi­na, Ma­ksim, Ava­nia, Esmee, Se­bas­ti­an и Mi­la. Има више адреса: Elk Po­int Al­ber­ta, Edmon­ton, Ari­zo­na, на којима се налази како кад, зависи од посла, или временских услова.

– У мом рјечнику одавно не постоје изрази «није могуће» и «не може се». Моја девиза је да треба помоћи ономе ко се труди, ко већ нешто ради, а не ономе ко чека помоћ да би нешто почео да ради. Залијевај цвијеће које расте, а не које је увело. За мене Челинац је неискориштени рудник злата. Ова садашња генерација која води ову општину има историјску прилику да донесе прогрес. Не знам да ли ће је искористити, али знам да је овдје храна најукуснија, али и најјефтинија, природа још увијек најздравија.

Стево поред епископа Јефрема на једној црквеној свечаности

Са супругом Маријом кумовао је парохији Поповац тако што је, поред осталог помогао градњу Црквене сале и набавци другог звона, изградњу ограде око храма, стазе, украсне чесме и у другим пословима парохије. Ови добротвори материјално помогли су бројним поповачким домаћинима.

-Мислим да је морална обавеза сваког човјека да никад не заборави родни крај. На крају, а свима нама дође крај, што народ каже, кад станемо пред Господа, гомиле новца и све друго богатство што човјек стекне не значи ништа. Вриједе само добра дјела које човјек учини кроз живот. Велика је ствар помоћи некоме у невољи. Помоћи некоме да се отме од биједе, значи спасити једну породицу, а не појединца. Помоћ видим као подстицај онима који се боре у животу, а не милостињу. и ја према томе имам такав однос. Према томе се опредјељујем – каже Стево.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 272, јуни 2022. године

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s