У будућност гледајмо са пуно оптимизма

Највећа наша снага и нада је у томе што вјерујемо у Бога, у његову вјечну истину, у његов морални закон, у оно што је кроз вјекове провјерено и доказано, побјеђивало и онда када се чинило да је побијеђено – рекао је поред осталог епископ Јефрем

Дан када Српска православна црква празнује Светог великомученика Прокопија, 21. јули, у Бранешцима се као слава села прославља од 1989. године, када су освећени темељи храма посвећеног овом светитељу којег поштују не само хришћани него и припадници других вјера. Епископ бањалучки господин Јефрем храм је осветио 17. септембра 2000. године поводом двије хиљаде година хришћанства и 100 година постојања Бањалучке епархије, а 2004. године обновљена је парохија Бранешци, када је за пароха постављен отац Лука Божић који и данас вјерно и честито служи својој цркви, Богу и народу овог краја.

Ове године на дан светог Прокопија у Бранешцима је организовано велико народно славље. Може се рећи да је тога дана ово заправо био највећи догађај у бањалучкој регији. Свету архијерејску литургију предводио је преосвећени владика бањалучки Јефрем а, саслуживали су му бројни свештеницима, ђакони и богослови бањалучке епархије. Вјерници су напунили и храм и порту, а међу славским гостима били су бројне званице из привредног, политичког и јавног живота Челинца, сусједних општина и Републике Српске.

У склопу литургије епископ Јефрем у чин свештеника рукоположио је дипломираног теолога Драгана Јованића из Прњавора који ће ускоро бити постављен на службу у једну од упражњених епархијских парохија.

Услиједило је освећење славског колача и жита, а потом се владика обратио вјерницима.

Прво је присутне упознао са животом, дјелом и жртвом Светог Прокопија који је у трећем вијеку као војник страдао за Христа и хришћанство, те додао:

– Драга браћо и сестре, крв светих мученика била је сјеме за многе хришћане. Ова прича о Светом Прокопију је из неког далеког времена. Али ми знамо да су и у прошлом вијеку текли потоци крви многих православних мученика на нашим и другим просторима гдје живе. Али опет смо опстали захваљујући снази наше вјере. Вјера је та која нам даје снагу да савладамо сва животна искушења. Господ је рекао «сазидаћу своју цркву да је ни паклена врата неће надвладати». Разумије се, није мислио само на грађевину него на духовну заједницу. И ево Христова и наша црква траје и живи већ трећи миленијум. Када видимо колико се зла у свијету намножило и данас догађа онда нам бива јасно да запад и посебно Европа живе у постхришћанској ери. За њих је хришћанство прошлост, њима циљ оправдава средство, без обзира којим путем ишли и преко којих и колико жртава газили. Али, ми то можемо видјети и знати јер смо ми православни хришћани, па на основу тога имамо критеријуме да разликујемо лаж и истину, добро и зло, и да на основу тога расуђујемо своја и туђа дјела. Без обзира што живимо у овом времену у којем, рекло би се, нигдје свјетла на крају тунела, ми хришћани са пуно оптимизма гледамо у будућност. Човјек није ни творац ни кројач судбине и историје свијета и човјечанства. Највећа наша снага и нада је у томе што вјерујемо у Бога, у његову вјечну истину, у његов морални закон, у оно што је кроз вјекове провјерено и доказано, побјеђивало и онда када се чинило да је побијеђено. Недавно смо прославили и Видовдан. Чак и неки Срби никако да схвате зашто ми то славимо дан свога пораза. А то је био само физички пораз, а побједа морална. Они су били јачи физички јер их је било више, а ми смо били морално јачи јер је правда и истина била на нашој страни. И тако је било кроз цијелу нашу историју и тако ће бити и даље. На то нас је надахњивала наша света вјера. Она нам је давала снаге да се не бојимо ничега и никога. То не значи да треба да будемо неодговорно храбри, да тражимо опасност, да не будемо довољно критични према ситуацији која нас затекне. Треба са пуно вјере да се упуштамо у животне проблеме и онда ћемо их успјешно да ријешимо – рекао је у проповиједи бањалучки архијереј.

Потом је пожелио свима присутнима и народу овог краја срећну славу, те подсјетио на уздизање храма Светог великомученика Прокопија као духовне вертикале са ледине ка небу и Богу. Поред храма, саграђени су лијеп Парохијски дом и Сала за народ, а овога дана озваничен је и завршетак ограде око порте.

– Ово је саборно мјесто, овдје долазимо, молимо се, обављамо свете тајне. Нажалост, све је мање и крштења и вјенчања, али одавде мора доћи препород, овдје се морамо сјетити гдје смо погријешили и у чему гријешимо. Одавде морамо исправљати наше грешке и кренути правим путем, напријед. Треба да волимо своју земљу јер друге немамо. За ову су многи положили животе, а у миру радили, оживјели је, оплеменили, нама предали с надом да ћемо је унапријеђену предати својим млађим покољењима. То је континуитет живота. Нека тако буде и у овом дивном и питомом мјесту које је можда некад било забачено, али данас таквих мјеста код нас скоро да нема. Сва су угодна, пријатна и лијепа за живот, само треба ми да будемо храбри и вриједни, пуни оптимизма. Ма како изгледало данас, ипак има наде, ево нас окупљених у храму Божијем – закључио је епископ Јефрем.

По изласку из храма свечана литија начинила је трократни опход око храма, а онда је подијељена нафора. Славски ручак је обављен за огромном софром постављеном у порти. Здравице су размијенили епископ Јефрем, домаћин парох бранешачки Лука и кум славе проф. др Владо Ђајић.

Прота Лука захвалио се преосвећеном владици, куму и свим славским гостима и приложницима који учествују у физичком и духовном развоју парохије.

– Драги куме, хвала ти што помажеш своме народу, својој цркви и своме завичају и у оном и у овом времену. Хвала ти и што успјешно водиш најзначајнију нашу здравствену установу и лијечиш наш народ. Заједно дуго година учествујемо у градњи и надоградњи и ове парохије, али и многих других и парохија и објеката потребних нашем народу – рекао је епископ Јефрем благословивши и кума славе и све славске госте.

У свом обраћању др Ђајић прво се захвалио Богу што му је дао прилику да помаже своме народу и развоју свога завичаја, а он је само наставио традицију својих предака. Његови родитељи Мирко и Љубица били су кумови звона на Храму Светог Прокопија.

– Српска православна црква и Република Српска треба да буду и јесу матице нашег народа око којих сви треба да се окупљамо са истим циљем, да их чувамо и да их развијамо. Ја се у сваком погледу, на сваком пољу гдје могу да допринесем, трудим да помогнем. И тако ће бити док год ми Бог даје прилику да то чиним – рекао је др Ђајић.

Након ручка настављено је народно весеље.

Б. М.