Стабло и учитељ познају се по плодовима

Састанак генерације Учитељске школе у Бањалуци 1961/65.

У пријатном амбијенту поред ријеке Врбање у челиначком ресторану «Житњак» 18. јуна одржан је састанак генерације која је 1965. године завршила Учитељску школу у Бањој Луци, одјељења којем је разредни старјешина био чувени професор др Миљко Шиндић. У монографији школе која је дјеловала од 1925 до 1972. године «O школи с љубављу» наведено је да је те 1965. године дипломе учитеља стекло 145 матураната, а у Шиндићевом одјељењу било их је 32. На овај састанак поред омиљеног разредног старјешине који се труди да и у 92. години живота обавља своје педагошке обавезе успјели су се одазвати Љиљана Курељак Шћепановић, Слађана Нинковић Шкрбић, Ристана Кнежевић Остојић, Драго Бранковић, Видосав Шункић и Станоје Леканић.

Четвртина одјељења Челинчани

Од 32 ђака из овог одјељења чак осам их је везано за челиначки крај, па чак и њихов разредник Миљко који је осамдесетих година у челиначком насељу Тукови саградио викендицу коју је током Одбрамбено-отаџбинског рата уступио избјеглицама на кориштење. Поред поменутих Драге, Станоја, Ристане и Видосава то су били и преминули Миленко Бркић, Славко Ковачић, Бранислав Маглов, Спасоја Павловић и Ђурађ Поповић.

– Уз Гимназију, Учитељска школа била је елитна образовна установа и могли су да је упишу и заврше само најбољи и највреднији ђаци, талентовани за више педагошких дисциплина. Након завршетка Учитељске школе расули смо се по свијету на све четири стране, али смо у међувремену организовали више састанака. Неколико наших школских другова никада није успјело да се одазове, а неки су редовно долазили. Живот чини своје и сваког пута све нас је мање, имамо податке да их је из нашег одјељења преминуло девет – објашњава организатор овог састанка Станоје Леканић.

Након стицања дипломе Станоје је 1966. године запослење добио у Србији у околини Трстеника, будући да је живот наставио са својом школском и радном другарицом Миланком. Из Миланкиног завичаја, заједно су дошли на службу у школу у челиначко село Липовац, одакле су послије земљотреса 1969. године прешли у нову осморазредну школу у Поповац у којој је Станоје обављао и функцију директора. Наставио је са школовањем па је завршио и Педагошку академију смјер математика и физика, а 1977. године из просвјете прелази на службу у Завод за осигурање имовине и лица Бања Лука, касније Косиг. Повјерено му је руковођење пословницом у Челинцу одакле је и пензионисан у јесен 2006. године. Био је и одборник Скупштини општине и обављао друге друштвене функције. Као командант 3. батаљона Челиначке лаке пјешадијске бригаде са чином мајора 11. децембра 1992. године тешко је рањен на Коридору у рејону Вучиловца.

– Била је ово једна сјајна генерација ђака, авангарда тога доба, али и веома одговорна омладина. Многи од њих касније су наставили школовање, неки и промијенили професију. Углавном сви су били добри и људи и радници ма чиме да су се бавили. Ето, ова генерација изњедрила је академика (Бранковић), Перо Шкрбић је генерал, Славко Китановић цијењени сликар у Паризу, многи су руководили институцијама, школама и неким другим колективима. Био сам им професор, али и пријатељ, и то смо остали до данашњих дана – казује професор Шиндић.

У поменутој монографији, али и у ђачким успоменама, остала су сјећања на бројне ваннаставне активности које је овај разредник са својим ђацима приређивао попут Драмског студија «Радован Вулин» и школског Билтена. Слађана се након завршене школе вратила у родни Гламоч и као вриједна учитељица радила је у школи све док јој завичај није окупиран током Одбрамбено-отаџбинског рата. Вели, школа је радила и док су гранате падале по Гламочу, а она је више страховала за своје ђаке, него за свој живот. Након рата посао је добила у школи у бањалучком насељу Чесма и ту дочекала пензију. Љиљана је са дипломом учитељице отишла у Кулаше и ту остала до данас гдје с породицом проводи пензионерске дане. На овом састанку поменуте су бројне анегдоте са екскурзија и излета на које је ова генерација ђака често ишла, чак и на пловидбу Јадраном и двонедељну турнеју по Италији, и то давне 1965. године.

Учитељ – часно и занемарено занимање

– Наш разредни, али и остали професори, подстицали су нас на бројне ваннаставне активности тако да смо ми још као млади просвјетари, углавном по сиромашним крајишким селима, спремно ушли не само у учионицу, него и у друштво. Учитељи су били иницијатори изградње друштва, предњачили у свим акцијама, и својим резултатима стицали ауторитет и поштовање у средини гдје су радили и живјели. Али тај учитељски ентузијазам више је наилазио на симпатије сиромашног становништва и њихових ђака него на захвалност друштва. Плате просвјетних радника и њихов материјални положај увијек је био у другом плану наше заједнице – казује академик Драго Бранковић.

Драго је рођен 6. маја 1945. године у Јошавци, а након дипломирања учитељску службу почео је у Санском Мосту гдје се оженио радном колегиницом Станом. Наставио је студије у Сарајеву, завршио факултет, прешао на службу у Бањалуку, докторирао педагошке науке, постао универзитетски професор, декан Филозофског факултета у Бањој Луци. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 5. септембра 2008, а за редовног члана 21. децембра 2012. године. Данас обавља функцију генералног секретара наше најзначајније научне и умјетничке институције. Аутор је бројних научних радова и књига.

Видосав Шункић је као учитељ радио у Липовцу и Поповцу, а почетком седамдесетих прешао је у бањалучки СУП (полиција) гдје је радио до пензије.

– Ми смо имали чак 17 предмета, а поред њих морали смо да завршавамо бројне курсеве: пољопривреде, домаћинства, општетехничког образовања. Све то нас је припремило не само за школу, него и за живот. Да би се неко у то вријеме уписао у Учитељску школу морао је да има и умјетнички таленат, за сликарство, музику, књижевност. Ја сам четири године свирала у школском оркестру г-прим и изузетно сам сретна што је мој таленат и љубав према музици наслиједила моја унука Хелена која је завршила Музичку академију, свира више инструмената и члан је професионалног Оркестра Полиције РС – казује Ристана.

Присјетила се и свог професора Николе Ињца који је још раних шездесетих година често говорио да се «смеће затрпати земаљску куглу».

Ристана је рођена у Бранешцима 1946. године у имућној породици Кнежевић која се 1957. године преселила у Ребровац. Њен отац Милан цијели Други свјетски рта провео у заробљеништву у Њемачкој и тада се звао 17157. Након завршене школе Ристана је добила службу у Брезичанима, одакле је прешла у Јошавку Горњу, а 1. септембра 1968. године у Челинац гдје је радила до пензионисања 2005. године. Баш као у вријеме својих ђачких дана она се и као учитељица истицала бројним ваннаставним активностима. Водила је школску ритмичку секцију, сарађивала са Одредом извиђача и шила мараме ђацима – извиђачима, врло често изводила је наставу у природи и водила ђаке и чланове разних омладинских организација на излете и екскурзије.

Учитељ никада није било ни лако ни уносно бити, а некад ова професија била је макар у народу веома цијењена. «Стабло и учитељ познају се по плодовима» – записао је једну народну пословицу Јефто Пејовић (1927-2014) који је и сам био учитељ у Липовцу, а касније руководилац више образовних установа у Котор Варошу, објављену у књизи «Народне изреке – трајне истине» у издању челиначке библиотеке.

Б. МАКСИМОВИЋ

„Челиначке новине“ број 273, јули 2022. године