Да се родбина упозна

Остићи су један од мањих родова у челиначкој општини. Одвајкада живе испод Ћаћног брда, у сусједству с Ђурићима, Тодоровићима, Малетићима, Кутићим, Ђекићима и Новаковићима у Шњеготини Средњој.  На жалост, као и многи из наших села, у потрази за бољим животом, раселили се се и постали становници Бањалуке, Котор Вароша, Челинца и других крајева, али своје село не заборављају, кућу и земљу одржавају. Уз куће понешто и дограђују, а земљиште, углавном, засађују разноврсним воћкама које су ове године родиле као ријетко када. Свуда наоколо су засади плавих и бијелих шљива, јабука, крушака, трешања и вишања, а ту је и понека оскоруша, крушка карамут, јабука кисељак, па и редови купина и малина. Иако је насеље на осојној страни, не недостаје му свјетлости, сунца и воде.

По жељи свог недавно преминулог оца и дједа Витомира – Вите Остића, син му Неђо и унук Дарко Остић, уз помоћ комшија, одлучили су се да, 12. јуна (на дан Свете Тројице, Духови) ове године, окупе на дружење све Остиће у свом дворишту. У томе је нарочито истрајан био Дарко, иначе магистар шумарстав запослен у Шумској управи у Бањој Луци.

И дошли су готово сви, њих преко стотину, већина их је у репродуктивном добу. Стога је ту било највише младих, најмлађе од пет мјесеци.

Обраћајући се скупу Дарко Остић је казао да је сврха окупљања,  зближавање родбине истог коријена, да се обнове старе и успоставе нове везе и контакти, да се млади међусобно упознају, размијену телефонске бројеве, да се убудуће у већој мјери наслањају једни на друге и буду скупа и у добро и у злу. Да се ослања свој на свога јер тако ће им живот бити лакши и љепши.

Потом је „поштење“ предао најстаријем на скупу Вукану Остићу  (1944) који је подсјетио присутне на то да се некада род сматрао светињом и да су стари увијек у род, било на славе или свадбе, водили и дјецу какао би се упазнали с родбином и имали осјећај крвног сродства и потребе да се воле, цијене и испомажу када је то потребно. Он је изразио наду да ће ово окупљање постати традиционално.

   Било је лијепо, у непатвореном зеленилу дворишта и воћњака видјети ведро и весело мноштво дјеце и омладине која се играју, разговарају, или са трпезе самопослужују јелима и госте неконвенционално сједећи по трави и којекуда наоколо. 

Ведра и стално насмијана Сузана Остић, кћерка Драге и Наде, која је за ову прилику дошла чак из Шангаја, гдје студира,  у шали је казала да ће овдје довести свог момка Кинеза да направи солитер и базе па да село опет оживи.

Поријекло Остића из Шњеготине

Судећи према Именику насељених мјеста у НР БиХ, из 1955. године, у Босни и Херцеговини нема ниједног засеока, нити села са називом Остићи.

Према Шематизму Дабробосанске митрополије за 1882. годину, у тој митрополији (обухватала двије трећине БиХ), Остића је било у парохијама: Јунузовић и Стапари – Градишка, славили су Аранђеловдан, те у Љубији (Приједор) славе Ђурђевдан.

Занимљиво је да у Шематизму нису регистровани Остићи из Шњеготине Доње (заселак Малетићи) која је у то вријеме припадала Парохији Прибинић и Шњеготина. Остићи из Шњеготине Средње, данас Парохије Шњеготина славе Светог Игњатију.

Помена шњеготинских Остића нема ни у Шематизму Дабро-босанске Митрополије за 1884 – 1886. године.

Међутим, према Домовнику Манастира Липље, који се почео водити у задњој деценији 19. вијека, уписане су три породице (куће, задруге) Остића: Максима Остића, рођеног 1844. године, са 38 чељади, Остић Ристе (1854) са 16 чељади и Остић Ђорђе (1874) са 9 чељади.

Када је ријеч о литератури о поријеклу становништва, ни Јован Ердељановић у својој чувеној књизи „Стара Црна Гора“, ни Петра Шобајић, у књизи „Бјелопавлић и Пјешивци“, па ни Јован Вукмановић у књизи „Паштровићи“ не помињу презиме Остић, а ни етнолози који су писали о Херцеговини: Јефто Дедијер, Миленко Филиповић, Љубо и Ристо Милићеви. Ј. Дедијер каже: „потомци старих Малешеваца славе Св. Игњатију. Као тачно правило потврдила су наша испитивања да свака породица у Херцеговини која слави Св. Игњатију потиче из споменутог села у Опутној Рудини. Чини се да ће и многе босанске породице које славе ову славу бити од истог братства.

Малешевцису стари веома разгранат српски род који потиче из Малине, данас пустог селишта између Билеће и Требиња у источној Херцеговина. Једна од специфичности овог рода је слава Св. Игњатије Богоносац. Малешевци нису успјели формирати племе због тога што су се веома рано почели расељавати из своје матице, али се сматра да сви родови који славе крсну славу Св. Игњатију уско су везани с родом Малешеваца или су од њих па су од њих и Остићи.

Само презиме Остић, могло је потећи од имена претка Осте (хипокористик (име од миља) од Остоја. А породично предање каже да је презиме дошло отуда, што је приликом досељавања у овај крај, њихов предак заостао па су га назвали ОСТО те отуда потиче и презиме.

         Према попису 2013. године, у Шњеготини Средњој живјело је 14 особа са презименом Остић: у Јошавци 1, а у Шњеготини Великој такође 1, дакле укупно 16 душа.

У Матичној књизи умрлих, вођеној од почетка 1901. године до априла 1913. године, уписано је и да је, 12. децембра 1907. године, умрла Остић Василија, рођена 1877. године, домаћица и удата, тј. умрла је у 30. години живота.

Године 1908. 12. октобра, умрла је Остић Милосавка, без наведене године рођења, али пише не удата, што вјероватно значи да је ријеч о дјетету.

Остић Вукосава, рођена 1908. године, умрла је 1. октобра 1909. године, што значи дијете од годину и нешто дана.

У Матичној књизи рођених, вођеној од јула 1897. године до средине августа 1905. године, уписана су рођења само два дјетета и то: Остић Зорке, 25. априла 1902. године, кћерке Ристе и Петре Ђукић из Шњеготине те Бранка Остића, 29. маја 1904. године, сина Максима Остића и Иконије (Јевђенић).

У Матичној књизи вјенчаних, вођеној од 27. августа 1883. године па до 9. новембра 1908. године, поп Ристо Вуковић је уписао вјенчања: 3. фебруара 1903. године, удовца  Максима Остића, рођен 1845. године, сина Пеје и Цвијете Остић са Иконијом Јевђенић, удовицом, рођена 1868. године, кћи Јована и Јоване Васић из Јошавке. Кумови су им били Недо Малетић и Кичић Митар.

Остић Симо и Ђурић Јован из Шњеготине били су кумови на вјенчању Ради Ђурићу и Ђогатовић Ристани.

Остић Јово, неожењен, рођен 1876. године, син Васкрсије и Мушке Остић 26. јануара 1906. године вјенчао се са Ђујом Ковачевић, рођена 1889. године, кћерка Илије и Цвијете Ковачевић из Липља. Кумовали су им Михаило Јокић и Вид Ђурић из Шњеготине.

Остић Симо, рођен 1878. године, син Максима и Госпане Остић, 14. новембра 1906. године, оженио је Василију Гаврић, рођену 1877. године, кћерка Стојке и Јоке Гаврић из Јошавке. Кумови су им били Јовановић Спасоје и Петковић Јефто из Шњеготине.

Остић Максим и Ђурић Никола, 11. 1. 1907. године, били су кумови на вјенчању Малетић (Нешић) Гавре, и Петровић Анице.   

Из јошавачког Домовника (преписаног послије 2. св. рата):

Остић Максим, рођен 1844. године, вјенчао се 13. 2. 1903. године, а умро 3. 3. 1917. године, био му је то други брак са Иконијом рођеном 1868. године,

Симо, син Максимов, рођен је 1878. године, оженио се 11. 9. 1909. године, а умро 8.5. 1921. године. За Првог свјетског рата, био је пјешадинац 3. босанскохерцеговачке пјешадијске регимента, 2. чета, заробљен 1917. године у Русији.

Аница, рођена 1891. године, била је друга жена Симина, 15. 10 1910. године стекли су кћерку Персу, Надежду, 5. 9. 1912. године, умрла у фебруару 1929. године, Јованку; рођена 7. 1. 1914. године, умрла 6. 3. 1918. године.

Миле Остић, син Максимов, рођен је 1880. године, оженио се 19. 11. 1908. године,

Станка, рођена 1887. године, жена Милина, умрла је 17. 10. 1918. године,

Петра, 1. 9. 1895. године, друга жена Милина, вјенчана 2. 2. 1919. године,  умрла 30.1. 1927. године,

Аница, рођена 1889. године, трећа жена Милина, вјенчала се 11. 11. 1928. године,

Лука, син Максимов, рођен 1886. године, оженио се 11. 11. 1913. године, а умро 24. 1. 1931. године. У војном извјештају пише: „Рођен 1885. године, 3. босанскохерцеговачка пјешадијска регимента, прекомандован у 7. пјешадијску регименту, 12. чета, рањен 1918. године“.

Дуја, рођена 1894. године, жена Лукина,

Васкрсија, рођен 1834. године, рођак Максимов, умро 4. 1 1917. године, имао је сина Јову, рођеног 1876. године, оженио се 26. 1. 1906. године, Дујом, рођеној  20. 2 1887. године, а умрла 11. 11. 1918. године, 11. 3. 1909. године добили су кћи Кристу; умрла 14. 11. 1918. године, затим сина, рођеног 1913. а умро 1915, не навршивши ни двије године живота.

Ђорђо, рођен 1874. године, син Васкрсијин, ожењен 22. 1. 1909. године, Василијом, рођеном 1888. године, 24. 4. 1911. године, добили су кћи Спасу, 24. 4. 1911. године,

Јово, рођен 1876. године, син Васкрсијин а брат Ђорђин, вјенчан, 25. 5. 1919. године,

Теодора, рођ. 28. 2. 1897. године, друга жена Јовина, вјенчана 25. 5 . 1919. године,

Петко, рођен, 5. 2. 1916. године, син  Јовин,

Боривоје, рођен, 9. 3. 1920. године, син Јовин,

Миодраг, рођен, 3. 6. 1923. године, син Јовин,

Рајко; 3. 6. 1926. године, син Јовин,

Стана Јевђенић, рођ. 28. 2. 1896. године била је пасторка, Максимова, кћерка Иконије Јевђенић,

Бранко, рођен 29. 5. 1904. године, син Максимов,

Мирко (?) рођен 11. 3. 1899. године,

Обрад, рођен 23. 7. 1915. године, син Лукин, био је ожењен Велинком, кћерком попа Ристе Вуковића из Липља, 

Ковиљка; рођена 2. 10. 1919. године, кћи Симина,

Ружица, рођена 5. 2. 1921. године, кћи Лукина, умрла 2. 7. 1927. године,

Светозар, рођен 27. 2. 1921. године, син Симин, умро 26. 12. 1924. године,

Илија, рођен 20. 7. 1894. године, син Максимов, оженио се 3. 2. 1922. године,

Надежда, 16. 8. 1903. године, жена Илијина, вјенчана 3. 2. 1922. године,

Славко, рођен 15. 1. 1924. године, син Илијин,

Чедомир, рођен 4. 4. 1925. године, син Луке, умро 11. 5. 1928. године,

Милорад, рођен, 5.3. 1926. године, син Илијин, 

Равиојла (!?), рођена  23. 4. 1928. године,

Роса, рођена 12. 5. 1928. године, кћи Лукина,

Витомир, рођен 20. 8. 1929. године, син Илијин. 

Радмила, кћерка Илијина, удата у Тешиће, била је једна од првих ученица у школи на Крачу,

Смиља, удата у Врховца, кћерка Илијина.

         Између два свјетска рата Илија Остић отвара трговине на Тромеђи, у Остићима и на Карачу.

Када је група устаника, на челу са Петром Ђумићем, одузела оружје шумару Јози Мустапићу, 1941. године и том приликом га лакше ранила, он је то одмах пријавио усташкој постају у Старој Дубрави, и истог дана ухапшени су трговац Илија Остић и Славко Вуковић, те виђенији домаћини Лазар Тодоровић и Ранко Ружичић, али су исти дан пуштени.

         Свој млин Остићи су имали на Бистрици.

Остићи се сахрањују на гробљу Ланиште – Ћаћно брдо: са Ђурићима, Бузаковићима, Китићима, Доцићима, Малетићима, Тодоровићима и Ружићима.

Момчило СПАСОЈЕВИЋ,

Челиначке новине 272, јуни 2022.