Љепосава Кнежевић, брижна повртларка и у 92. години

Љепосава у десетој деценији живота и њена снаха Миладинка која тридесет година болује од реуматског артритиса подржавају се у кући и животу. Веле, често немају сигурнијег ослонца У Бранешцима кажу да је у овом селу најстарији мјештанин Миливоје Ђајић (1929), а од женских Љепосава Кнежевић (1931).

Љепосава

Бака живи у домаћинству покојног сина Славка који је послије краће болести преминуо 18. јула 2020. године у 66. години живота. Комшије и познаници га памте као вриједног човјека који је био посвећен породици, али веома користан и заједници у којој је живио. На сваком пољу на којем је дјелао истицао се марљивошћу, способношћу и одговорности, било као домаћин, столар, борац Одбрамбено-отаџбинског рата, сеоски активиста.

Таква су сва чељад из ове куће, било да су стара, болесна, млада. Свако од њих храбро се бори са својим проблемима и достојанствено их подноси.

Љепосава и у својој 92. години готово сваког дана осим свеца узме мотику или другу алатку и уђе у своју башту.

– А шта ћу друго. Дао Бог па могу, грехота је то не користити, на друго нисам ни навикла – прича старица.

Рођена је у Чивчијама у породици Репић.

– Мајка ми је родом била из Шњеготине Доње, код тунела, јединица од родитеља, па је отац дошао на њено имање. Истовремено смо обрађивали и земљу на мајчином миразу у Шњеготини и на очевом у Чивчијама. Час тамо, час овамо, пјешке, а товар на леђима или на коњу. А три сата хода за лијепа времена у једном правцу – казује бака Љепосава.

За Остоју у Кнежевиће у Бранешце, који јој је преминуо 2010. године удала се 1954. Стекли су шесторо дјеце: синове Славка, Крстана, Новака и Томислава и кћери Душанку и Радмилу. Сви су осим Славка у животу, имају своје породице и потомке. Бака има 20 унучади и 21 праунуче. Вели, велико богатство, али могло би и више да остала унучад пожуре као што би могли.

Нема разлога замјерити јој на нескромности јер она не жуди за новцем, него за бројнијим потомством, за дјецом.

– Ма душа ме боли кад видим у селу оволике куће, а многе празне. А ми смо рађали и подизали дјецу у собичцима и кућерцима. Нико није умро од глади или зато што му је било тијесно – вели старица која је свој завичај напустила само кад је након Другог свјетског рата ишла у радну обавезу на изградњу Сарајева.

Миладинка

Миладинка је Љепосавина снаха, Славкова супруга. Болује од реуматског артритиса пуне три деценије.

– У болести и усред рата 1993. године родила сам сина Бојана. Борећи се с овом тешком болешћу сустигле су ме још многе друге. Поред осталог оба кука сам оперисала, крајнике морала вадити – прича Миладинка.

Захваљује се докторима Бојану Кузмановићу и Славку Манојловићу, а посебно Влади Ђајићу, првом комшији којег је као дијете чувала бака Љепосава. Он је породици Кнежевић на брижној пажњи и одговорности баке Љепосаве узвратио на најплеменитији начин, помажући им у старости и болести.

Неупућени саговорник по ведром изразу Миладинкиног лица и расположењу којим зрачи закључио би да се ради о жени из које кипти здравље.

Љепосава у десетој деценији живота и Миладинка којој је озбиљно нарушено здравље једна другу подржавају у кући и животу. Веле, често немају сигурнијег ослонца. 

Син Миладинкин Драган и снаха Новка са својом кћеркицом Николином живе у Њемачкој, а кћерка Зорица и зет Леополд са унуцима Тибором и Аријаном у Марибору. О баки и мајци стара се син и унук Бојан.

Бојан

Он је у Челинцу 2012. године завршио Економску школу и један је од пет најбољих ђака 35. генерације челиначких матураната састављене од економских и пословно-правних техничара, те трговаца, инсталатера и ауто-механичара. Петице из ове школе оправдао је на Економском факултету бањалучког универзитета на којем је дипломирао у року, 21. априла 2017. године. Након годину дана бесплатног волонтирања добио је запослење у Пореској управи Подручне јединице у Челинцу. Његову преданост послу и спремност да се стручно усавршава уочили су надређени ове институције па су му 1. септембра 2020. године повјерили руковођење Подручном јединицом ПУ Челинац.

Бојан није само један од најмлађих руководилаца у јавном сектору у Челинцу него и истакнути бранешачки активиста којег поштују и много старије генерације мјештана. Не случајно, јер и он на сваком кораку по добрим дјелима помиње своје вриједне комшије.

Веселинко

Један од њих је и Веселинко Дамјановић (1953) грађевинац, бигер по специјалности, који је пензију зарадио у ГП «Крајина» у периоду 1970 – 2008. године свакодневно, од своје седамнаесте године, путујући на релацији Челинац – Бања Лука. Са изузетком оне четири ратне године које је провео на првој линији фронта у челиначкој Лакој пјешадијској бригади. Са супругом Недељком стекао је дјецу Небојшу и Славицу, од којих имају унучад Ивана, Јовану и Јелену.

И данас, у седамдесетој години живота ради као да је на почетку радне каријере. Ефикасан је и на грађевини и у пољопривреди, а најбоље расположен кад ради и другује.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 272, јуни 2022. године