Којо обрађује стотињак дулума своје земље и обавља бројне услуге комшијама. Ове године засијао је два и по хектара пшенице, хектар зоби, хектар јечма и хектар и по кукуруза, укупно шездесет дулума. Четрдесетак дулума ливада коси. Не тражите га радног дана код куће, осим ако није вријеме ручка, јер углавном негдје ради, и то тешке послове. А 84 године су му.

У привредном и друштвеном развоју Челинца породица Савичић, којој је прадједовина у Опсјечком, одиграла је изузетно значајну улогу. Према попису становништва из 1991. године, како смо навели у прошлом броју «Челиначких новина», Савичића чељади у Опсјечком било је 27, у Челинцу 61, а још их има 67 у Црном Врху и Јошавки, гдје им је један предак пустио дубоке коријене. Из Опсјечког селили су се на све четири стране свијета па их данас, поред бањалучке регије, има свугдје по Европи, али и у Америци и Аустралији. Славе Никољдан.

Савичићи челиначки Дунђерски

– Мој чукундјед је Јован, прадјед Василије, по дједу Који добио сам име, а отац ми је Теодор, звани Тошо. Рођен сам 1938. године на нашој старини на брду у Опсјечком, а овдје гдје је данас неколико кућа моје браће и рођака, поред магистрале која је асфалтирана 1972. године, снесен сам у колијевци кад су моји преци преселили – објашњава Којо Савичић, жива енциклопедија не само породичне, него и челиначке прошлости.

Његов прадјед Василије (1852-1932) био је угледан човјек јер у матичним књигама често се помиње као кум, дјед му Којо (1872-1960) био је чувени домаћин, познат у широј околини, проницљив и вриједан домаћин који је куповао и обрађивао земљу, па је израстао у највећег челиначког земљопосједника.  Са супругом Јоком стекао је синове Милу и Тошу. У Војводини је био Лазар Дунђерски, у Челинцу Којо Савичић. Истина Којо није био баш моћан као Дунђерски, али ни Челинац није велик колико Српско Војводство.

– Дјед је имао преко 700 дулума земље. Од тога 17 дулума у данашњем центру Челинца поклонио је да се на њој 1933. године сагради Михољска црква, а општина је касније дио земље продала. Више стотина дулума одузела је држава након Другог свјетског рата у тзв. Земљишни фонд, а остало су подијелили преци мога дједа – приповиједа Којо.

Оно што је карактеристично за породицу Савичић, на чијој земљи је подигнута и бањалучка фабрика «Инцел» јесте да њен успон није, као код многих, трајао кратко. Потомци су од својих предака насљеђивали радиност, преданост послу и породици, не оклијевајући ни часа да прихвате технолошки напредак. Њихови синови и њихове кћери углавном су супружнике проналазили у угледним породицама са сличним погледима на живот. Зато поред узорних пољопривредника и добрих мајстора имају и своје докторе, инжењере, официре привреднике, глумце, професоре. И Тошо се оженио Јоком из бањалучког насеља Павловац с којом је стекао синове Петра, Коју, Крсту и Душана и кћери Дару, Душанку и Љубицу, те Славка и Борку који су им умрли у раном дјетињству.

– Наша мајка била је веома напредна жена тога доба. Подучавала је жене у селу кројењу, шивању, куварству, заштити здравља. Таква је била још Вука – Вукица (1912-1996), рођена Вукобратовић, супруга Владе Савичића (1902-1918), иначе мајка нашег рођака Душана Савичића. Њих двије су се дружиле све док их смрт није раставила – казује Којо. 

Јокин отац, а Тошин пунац, Ђуро Гузијан био је један од највиђенијих Бањалучана свога доба, послован човјек који се бавио трговином и угоститељством, политичар, поклоник народних обичаја и традиције, велики домаћин. Којина дјеца нису била расипна, а синови Тошо и Миле нису проћардали ћаћино имање већ су мудро управљали породичним насљеђем, тако да су спадали међу најугледније опсјечке домаћине без којих се ниједан важнији посао у селу није могао ни почети ни завршити.

– У школу сам пошао одмах послије рата код учитељице Јелице Иџан, а настава се одвијала у кући Душана Вученовића у Челинцу. Када нова власт прогони народ овог краја у логор у Бихаћ, јер нас је оцијенила као четничке јатаке, школовање настављам у бањалучком насељу Потпећине гдје су мени моји нашли уточиште. Након основне школе 1953. године завршио сам нижу реалку у Бањој Луци. Наредне године у Опсјечко долази учитељ Милан Гердијан, а његова жена Јелена ради у Народном одбору општине као матичар. Имао сам лијеп рукопис и мене ангажују да преписујем матичне књиге. Након што сам успјешно обавио посао и то без плате појавила се иницијатива да ме запосле у општинску управу, али су ме одбили јер сам био кулачки син што је у то вријеме било горе од највећег лопова и нерадника. Као омладинац био сам веома активан, па су ме бирали за предсједника омладине. Поред осталог учествовао сам и у оснивању Културно-умјетничког друштва «Милош Дујић». На среском такмичењу КУД-ова у Бањалуци 1955. године побјеђујемо са игром «Коломејка», а поред осталих играли смо Живко Цвијановић, Станко Пејаковић, Петра Радосавац, Босиљка Сарић и ја, а прим је свирао Бошко Ћеранић – прича Којо.

Чувени предсједник челиначке општине из тог периода Мијо Илић цијенио је ентузијазам и напредну омладину, па је као члан регрутне комисије Коју усмјерио у топографску службу у ЈНА у коју је ступио 1958. године, гдје се обучио за геометра, добро савладао геодезију и изашао из војске као старији водник. Нуђено му је да се активира, али Тошо није хтио ни да чује за тај приједлог. Требао му је вриједан радник код куће. Била су то времена када је очева ријеч за дјецу била закон који се не крши. Али је зато дуже времена на војним вјежбама држао предвојничку наставу.

– На једној војној вјежби, којој сам присуствовао, смотру је обавио тадашњи предсједник СР БиХ Ђуро Пуцар Стари. Након вјежбе за ручком питао је општинско руководство за Вукана Топића Тубоњу, чувеног четника. Рекоше му, да не брине, јер су га, као и обично у таквим приликама притворили у Полицијској станици, као превентивна безбједоносна мјера да не би угрозио народну власт. А Ђуро им рече да не треба то да раде јер је Вукан добар човјек и посла их да га доведу да се виде и да руча с њима – приповиједа Којо који је у два мандата био и одборник у Скупштини општине Челинац.

Ђуро је добро познавао Тубоњу јер су се прије пуча борили на истој страни и заједно дизали устанак против фашиста. Вукан је до краја живота остао и антифашиста и антикомуниста.

Поклоници и традиције и технологије

Као младић Којо (Тошин) почиње да ради предузетнички посао са запрегом. Из Шипрага, удаљеним од Челинца у једном правцу шездесетак километара, довози обловину за челиначку пилану на Врбањи која је била недалеко од данашњег градског моста. Вози угаљ из Станара до Присоја на жељезничку станицу, дрва из Шибовске до Прњавора и многе друге послове.

– Кемо Шабановић, Факрија Малкић, Јово Поповић и ја 1957. године са жељезничке станице у Врбањи превезли смо о свом трошку све бандере од Слатине преко Бараковца до Челинца када се радила електрификација овог краја. Струја је пуштена у употребу 1958, линија је стигла до школе у Опсјечком, а наш отац Тошо платио је бандере да струја дође и до наших кућа. Када сам у Срђевићима код Српца извозио трупце сваке суботе до Челинца долазио сам бициклом кући, 80 километара макадамом у једном правцу – евоцира Којо успомене.

Тошо је имао бицикл још прије Другог свјетског рата, марке «бизмарк», а за Челинац тога доба мало је рећи да се радило о капиталном превозном средству. Можда је, поред осталог и зато, у народу овог краја, када се неко нарочито поноси за неку набављену ствар, настала чувена узречица: «Што се дуваш, ниси Тошо Савичић».

По одслужењу војног рока Којо се запошљава у Земљорадничку задругу Челинац гдје је као тракториста радио у периоду 1962/68. године. Курс за возача и механичара завршио је 1961. године и тада добија Б, Ц и Е категорију, а наредне године и Ф категорију. Завршава и ратарско-машински курс тако да је био стручно оспособљен за све пољопривредне и радне машине које су у то вријеме биле у пракси. Оспособљен за разне занате, уз то и вриједан и поштен, био је злата вриједан радник сваком колективу и сваком селу.

Трактором из Београда до Челинца

Када је Којо 1967. године купио чувену «фићу», у Челинцу није било укупно пет аутомобила. О томе свједочи и њена регистрација: БЛ 58-50, коју многи старији Челинчани и данас памте. Исте године набавили су и трактор.

– Довезао сам га из Београда, без кабине, скоро пола пута пратила ме је киша, вожња је трајала 14 сати, а био је Трифундан (14. фебруар) – сјећа се Којо.

У Челинцу ту машину тада је имала још само Земљорадничка задруга. Наредне године купио је и комбајн.

– Годишње у просјеку орао сам до 400 дулума, једне године сам пожњео жита с хиљаду дулума, а 35 година вршио сам услуге жетве – прича овај човјек који пркоси годинама и биологији.

Има већ неко вријеме како је Којо престао да жање, али и ове године, у својој 84. години живота, трактором ради више него многи младићи. Обрађује своје земље стотињак дулума, више него многа челиначка села укупно.

– Засијао сам два и по хектара пшенице, хектар зоби, хектар јечма и хектар и по кукуруза, укупно шездесет дулума. Четрдесетак дулума ливада косим. Краве сам престао да држим, али у континуитету товим јунца и свиње – објашњава Којо.

Радног дана не можете га затећи код куће, осим ако није вријеме ручка. Углавном ради негдје на њиви.

– Ово наше село дуго времена раније муку је мучило са водоснабдијевањем. Мало-мало неко је копао бунар, наша кућа и више, до двадесетак метара дубине, али воде ни за лијека. Једно вече 1969. године возач Есад и мајстор Мато из Теслића западну камионом овдје у близини и заноће у нашој кући. Причамо ми њима како имамо проблема са водом, а они нама пренесу искуство како су гледали да људи штокуда граде водоводе. И веле да у Херцеговини у Посушју једна фабрика прави водоводне цијеви. За који дан одемо мојим «фићом» у Посушје и поручимо цијеви од по цола, па касније одем трактором и довезем их, а онда схватимо да су малог капацитета па их вратим назад и довезем од цол и по. Раније је неко од наших хтио да са извора на Кику копа отворени канал. У то вријеме водоводи су за наш народ били велика непознаница. У почетку било је дванаест интересаната за водовод с Кика, кад смо почели да радимо шест их одустане јер су сумњали у успјех, а кад се водовод завршио онда су навалили да се прикључују. Да не говорим о опструкцијама, забрани копања преко њива и другим сметњама. Тек наредне 1970. године саграђен је први водовод за Челинац из Кузмановића потока.

Учествовао је Којо и на изградњи пруге Сарајево – Плоче у подручју Јабланице докле су он, Неђо Кузмановић Брљак и Нико Ћеранић више пута ишли својим тракторима у колони.

Гроздино цвијеће још није увенуло

– Треба имати и среће у животу, а ја сам је имао јер сам се оженио изузетно племенитом женом, Гроздом из Драгочаја, која ми је преминула 2017. године. С њом ме је упознала моја баба по мајци прије пунољетства која ми је стално говорила да има лијепу дјевојку за мене. Радили смо у околини Драгочаја на њиви. У почетку нисам бабу схватао озбиљно, али кад сам одслужио војску и срео случајно Грозду у Бањалуци испред НАМЕ на Плочи (код Тржнице), у глави ми се окренуло. Схватио сам о чему ми је баба причала. Ишао сам до Драгочаја бициклом скоро свако вече да се виђамо, а док сам ишао чинило ми се да бицикл умјесто педала има крила – евоцира Којо успомене.

С Гроздом, рођеном Божић (1939-2017) вјенчао се 1960. године, а сватови су ишли аутобусом. Стекли су синове Мирослава и Ђуру и кћер Наду, шесторо унучади и троје праунучади. Већ пет година Којо брижљиво одржава цвијеће које је Грозда његовала у дворишту и тако чува успомене на заједнички проведених лијепих 57 година.

Савичићи су познати као велики поштоваоци српске духовности. Више њих, различитих генерација (Којо, Тошо, Којо, Крсто, Зоран), учествовали су активно у градњи Михољске и Сретењске цркве, као и Храма архангела Гаврила у Челинцу и Богородичине цркве у Опсјечком којој је Којо кумовао, а брат му Крсто предводио Грађевински одбор.

– Сретењска црква грађена је дуже година, материјал се тешко прикупљао, градња интензивирана 1968/71. године. Није ишло брзо ни лако јер у то вријеме држава правила бројне запреке. И ја сам довозио камен из каменолома код Змајевца, грађу, као и циглу која је прављена у Штрбама под надзором мајстора Васе Маглова – приповиједа Којо.

Зна Којо, који се и физички и ментално успјешно носи и са својом деветом деценијом живота, још многе занимљиве приче из прошлости Челинца. Био је и пажљив свједок и озбиљан учесник догађаја. А у њиховој кући одсједали су највиђенији људи свога доба попут чувеног учитеља Фрање Вучака, проте јошавачког Петра Иванковића, челиначког проте Кајице Кострешевића… Не да би се гостили него прије свега да би разговарали о озбиљним друштвеним пословима и градњи објеката попут школа, храмова, инфраструктуре.

Усташки покољ у Савичићима 1942.

На Часне вериге, 29. јануара 1942. године, усташе су у Опсјечком извршиле злочин и том приликом убили: Јоку (кћер Алексе Јовановића) (1879-1942), која је била супруга Које Васлијиног, а баба Које Тошиног, Милину кћер Босиљку (1924-1942), и Крстину Савичић (?-1942), те Катарину Ћеранић (1904-1942). Монструозно је и то што су се након овог злочина фотографисали.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 271, мај 2022.