Челинчани Чичу памте и пола вијека након смрти

Након што је инвестирао обнову споменика на Црквишту Драгутину Вукмановићу Мирко Вученовић је поручио: «Од овог чина не желим да правим саморекламу. Урадио сам то у знак поштовања према човјеку којег су Челинчани веома поштовали»

Као и сваком граду и Челинцу су његови боеми дали свој печат. Челинчани о њима причају с великим поштовањем, а по правилу тај однос према овом сталежу у позитивном правцу нарочито се поправи када Богу представе своју душу и преселе се у Царство небеско. У међувремену ваља стрпљиво подносити њихов осебујан, често и напоран начин живота.

Према тумачењу нашег чувеног енциклопедисте Милана Вујаклије ријеч боем потиче из француског језика, а односи се на књижевнике, умјетнике, студенте и друге слободне људе који живе својим нарочитим природним животом, по правилу неуредно, од данас до сутра, а по начелу «док траје нек лаје».

Да би неко добио титулу боем није обавезно да буде склон алкохолу, а с друге стране они склони љутој капљици које не краси и склоност ка умјетности и филозофији никако не могу да се сврстају у ову категорију људи.

Сјећање на челиначке боеме и љубитеље, поезије, музике и вина

Први челиначки боем

     Крајем деветнаестог вијека у челиначки крај из Млаке преко Бањалуке доселила се породица Вукмановић. Настанила се у у селу Грабовац које је припадало општини Јошавка која је у то вријеме била доминантније и веће мјесто од Челинца. Глава породице Стева М. Вукмановић био је послован човјек, предузимач, а поред осталог бавио се трговином и угоститељством. Саградио је пословни објекат у Грабовцу, а хроничари су забиљежили да је то био први хотел у данашњем челиначком крају. Наравно, није то био посебно луксузан објекат. Управо из те породице потиче и први прави челиначки боем – Драгутин Вукмановић којег су још из миља звали Драго, Драгица, Чича. Он је рођени брат Милке, супруге Петра Кочића.

Узгред речено, о великој љубави Петра и Милке постоје писани трагови јер су сачувана и публикована Петрова писма. Једно потврђује да је велики народни трибун и књижевник имао жељу да се вјенчају у цркви у Јошавки, али су то ипак учинили тајно у Романовцима 18. септембра 1904. године. Зашто? Није непознато да се Стева Вукмановић у почетку противио овом браку, вјероватно из бриге за кћер. Наиме, Петар је био велики противник аустро-угарске монархије од које је стално био прогоњен и било је потпуно реално очекивати да ће због тога имати великих проблема, тиме и његова кћерка, што се и десило. Прота јошавачки Петар Пејо Иванковић по свој прилици као виспрен човјек није желио да науди свом угледном парохијану Стеви и да мимо његове воље вјенча његову кћер. Стева је касније ипак прихватио овај брак и помагао свом зету колико је било у његовој моћи.

О Драгутину Вукмановићу, који је поред боемства као главне своје «професије» имао двадесетак споредних занимања међу које спадају и артиста бечког циркуса, коцкар, власник пилане, библиотекар, остала су забиљежена многа сјећања његових савременика које смо у више репортажа забиљежили у «Челиначким новинама» и другим гласилима. Своје пријатеље учио је господству и умијећу живљења. Чича је у челиначком крају направио линију разграничења између друштвених слојева по тадашњим европским стандардима.

Пишући Милки писма Петар се често распитивао о члановима њене породице, родитељима, сестрама, али ни у једном не помиње Драгутина. Разлози могу само да се нагађају. Вјероватно нису били у свађи јер да је то било у питању Петар би га ипак помињао као што помиње њене родитеље Стеву и Јеку наглашавајући да разумије њихову љутњу на њега, али и Петрову жељу за опроштењем. Прије ће бити да је Драгутин био негдје на неким од својих путешествија па се нису боље упознали.

У «Споменару Милке Кочић» који је публикован 2010. године њен брат Драгутин ћириличним краснописом 1900. или почетком 1901. године оставио је свој траг:

Споменак:

Шта да ти пишем,

Шта да ти велим

Кад ти и овако

Свако добро желим.

Ево ти писмо

ради успомене

па се и ти сестро

сети када мене.

Спомен од Брата.

Драгутин Вукмановић, Јошавка.»

Ових неколико редова потврђују да је Драгутин био не само писмен, чак надарен за поезију, и да је према свој сестри гајио њежна осјећања.

У кафићу “Слађана”, који држе отац и син Славко – Џинкс и Небојша Остојић, од отварања 1990. године на зиду виси цртеж – портрет који је 1965. године сачинио челиначки сликар и боем Богдан Богдо Маличевић (1938–2018), иначе велики поштовалац Драгутина Вукмановића испод којег пише – «Драго Вукмановић, први челиначки боем».

Обнова споменика

А на Црквишту, брду изнад овог града, у гробљу које је по легенди некада дијељено са Римљанима, али до 1974. године имало и улогу првог челиначког градског гробља, два споменика свједоче о историји овог града. На оном вишем пише: «Овдје почива у миру божијем Јакобина Вукмановић, рођена Вирант (1873-1939). Спомен подиже захвални супруг Драго». Звали су је Биница и припадала је њемачким колонистима који су се крајем деветнаестог вијека доселили у челиначки крај. На нижем је текст краћи за ону сентименталну ријеч «Овдје почива Вукмановић Драгутин (1886-1970). Спомен подиже супруга Анђелија». Зуб времена нагризао је оригиналне споменике, а фотографије на њима потпуно су изблиједиле. Пензионер Мирко Вученовић (1935), човјек који такође припада угледној породици која је исписивала историју Челинца, 2021. године са предузећем «Флор» обновио је надгробне споменике Јакобини и Драгутину Вукмановићу. Поред спомен-плоча обновљене су и фотографије, Јакобинина на основу фотографије сачуване у архиви «Челиначких новина», а на Драгутиновом споменику, умјесто оригиналне која је била у војничкој униформи, тада званичне аустро-угарске војске, замијењена је горе поменутим цртежом. Оригинал је због оштећења било немогуће реконструисати. Вјероватно да су оштећења на Драгутиновом споменику утицала да се направи штампарска грешка на новој спомен-плочи која се односи на годину покојникове смрти те је умјесто 1970. написана 1976. година.

Мирко се поводом обнове споменика није желио оглашавати у медијима: «Од овог чина не желим да правим саморекламу. Урадио сам то у знак поштовања према човјеку којег су Челинчани веома поштовали» – рекао нам је Мирко чији је отац Душан Вученовић (1902–1983) био значајни приложник првог челиначког православног храма посвећеног Михајлу Отшелнику (Михољдан), а послије Другог свјетског рата у његовој породичној кући дјеловала је челиначка основна школа. Душан је био у групи оснивача Ловачког удружења «Фазан» 1963. године, четврти на списку оснивача и дружио се са Драгом Вукмановићем, како смо касније реконструисали слијед догађаја – својим кумом. Мирко је и данас угледни члан челиначког ловачког удружења.

Три пута се женио

Срђен Радујковић пишући родослов своје породице, чије смо дијелове објавили у «Челиначким новинама» број 262 и 263 (август и септембар 2021) записао је и ово: Радујковић Миљка, рођ. 1885. године, кћи Ристе и Јеке из Јунге Грабовац, 31. маја 1903. године удала се за Драгутина Вукмановића, сина Стева и Јеке. Кумови на вјенчању били су им Јово Илинчић из Поповца и Петар Тривић из Јошавке.» У вјенчаном листу који је забиљежио јошавачки прота Пејо Иванковић наведено је да је Драгутин рођен у Оврхови 1886. године. Ово мјесто по свој прилици налази се негдје у Хрватској, ранијем мјесту живљења ове породице.

Дакле младожењи је било седамнаест, а млади осамнаест година. Породица Илинчић непозната је у Поповцу, не помиње се ни у Шематизму Српске православне цркве митрополије дабробосанске за 1882. годину. Као надимак у народу овог краја веже се за породицу Вученовић, како у породичном предању кажу, по баби Илинки. И заиста, био је један Јово Вученовић, отац Душанов, дјед Мирков и многих других Вученовића  По свој прилици овај брак није дуго потрајао и за сада непознато је како је и зашто окончан.

Из три брака, а трећи је био у позном добу оба супружника, Драгутин није оставио потомство. 

– Драго Вукмановић у правом смислу ријечи био је први челиначки бард, којег се увијек радо сјећам. Свакој генерацији знао се прилагодити и сви су од њега имали много шта да науче. Тај човјек, богатог искуства, увијек је имао времена да и нас, тада младиће, или забави, или подучи каквој мудрости. На његов рачун никада нико није направио неслану шалу, иако је то било у моди, а само из великог поштовања које је уживао. Мислим да је баш он Челинчане из постратних уводио у мирнодопска времена, што смо сви на разне начине прихватили – евоцирао нам је својевремено успомене доктор економских наука Душко Јакшић (1936–2020) чија је стрина Мирјана била из породице Вукмановић.

А о овом великом авантуристи, који је Европом крстарио као по сопственој соби, и свом пријатељу Богдан Маличевић, усмени хроничар свих важнијих догађања у овом мјесту, први челиначки сликар и аутор поменутог портрета, говорио је: «Звали смо га Чича. На првом господину којег сам упознао кошуља је могла бити стара, али је морала бити чиста, а кравата и шешир су били обавезни. Тај некадашњи артиста бечког циркуса први је увео градске манире у Челинац. Био је страствени коцкар, а своје жртве је најчешће и најближе проналазио у Загребу и Осијеку. Мајка ми је приповиједала да се тридесетих година са једног таквог путовања од Бање Луке довезао са три кочије: у првој шешир, у другој штап, а у трећој он, Чича -наша легенда, који је црно вино замијенио пивом тек поткрај живота».

Први челиначки полиглота

По свему судећи Драгутин је био цијењен, омиљен и духовит човјек, јер сви који га се сјећају устрепере при помињању његовог имена.

«Сатима сам га могао слушати и гледати, са друге стране стола, док ми је уз причу образлагао коцкарско умијеће убацујући шибицу у чашу. Живјели смо тада у селу, а у друштву с њим имао сам осјећај да сам у веома великом граду. Много пута сам зажалио што његова приповиједања и коментаре нисам биљежио. Веома радо ми је причао о свом зету Петру Кочићу који је, како ми је говорио, водио биљешке чак и на дијеловима кошуље и капута, ако већ при руци није имао папира» – присјећао се Љубомир Вуликић (1938–2021), ликовни педагог и дугогодишњи носилац културних догађања у Челинцу.

Тешко је доказати да ли је уопште ишао у школу, али је чињеница да је први у овом граду направио линију разграничења између разних друштвених слојева по европским стандардима, од олоша до елите. Врсно је говорио енглески, њемачки и италијански језик, што значи да је био и први челиначки полиглота. Осим тога, у ријетко којој укрштеници му је остајао тек понеки неиспуњен квадратић.

«Бавио се многим занатима, почев од кафане и трговине у Грабовцу па надаље, али је увијек избјегавао физички рад. Највише је волио насљеђивати. Значајно насљедство му је донијела прва жена Њемица, Биница, како ју је звао, а пред онај рат му је кум Митар Малиновић поклонио чак пилану» – причао је Владо Чађо (1935-2012), човјек чије је име крупним словима уписано у историји развоја челиначког краја. Он подсјећа да је у Другом свјетском рату у челиначко село Опсјечко пао амерички авион, а Драган Цвијановић посади прискочио у помоћ, сакривши их од свих војски. Међутим, с њима се није могао споразумијевати, па се присјетио свог имењака Вукмановића, који му је са задовољством помогао.

Није искључено да су неки од тих «дарова» заправо били и својеврсни рачуни направљени за коцкарским столом.

  Након рата нова власт је конфисковала имовину Драге Вукмановића, а њега поставила за пословођу у некадашњој његовој пилани. Ако се узме у обзир како се комунистичка власт односила према газдама, онда се може закључити да је Чича добро и прошао. Али, и то говори о његовом угледу и значају у локалној заједници.

Са гитаром обишао свијет

Београђанин Петар Павић, унук Петра Кочића, син његове кћерке Душице, некадашњи директор Народног позоришта у Бањој Луци, прочитавши један новинарски текст везан за Челинац,  у листу «Ослобођење» јавио се редакцији «Челиначких новина» и поред осталог посвједочио:

        «Школске распусте проводио сам на Врбањи у Челинцу, код маминог ујака Драгољуба Вукмановића. Невероватно је, али истинито. Није било од детета до старије господе у Челинцу који га нису познавали. Из милошта звали су га Драгица. Свирао је све жичане инструменте, маркантан и леп, картарош. Знао је да данима седи у пилани на Врбањи, да ништа не ради, да са младићима и девојкама увежбава нове песме уз тамбуру. Са тамбуром обишао је пола света. Такав је био, по моме сећању, један од највећих господина који је живео у Челинцу.»

По изградњи првог Дома културе, средином педесетих година двадесетог вијека, даје му се да у њему држи задружну гостионицу, гдје он, уз помоћ Мије Илића, тадашњег предсједника Народног одбора општине, набавља први радио и први телевизор у Челинцу. У тој кафани први послије рата организује прву челиначку библиотеку.

Након конфискације имовине додијељена му је кућица четири са три метра, иза данашњег објекта Маркет «АС», у којој је и умро у 84. години живота. На сахрани посмртно слово држао је покојни Боро Остојић, његов велики пријатељ, истакнути друштвено-политички радник и један од најпопуларнијих челиначких учитеља. У матичну књигу умрлих није уведен, јер није имао потомака да смрт општинским службеницима пријаве, а пријатељи се тога нису сјетили. Друга супруга Анђелија, која се познатом дугогодишњем челиначком трговцу и потпредсједнику Народног одбора општине Муји Хоџићу обраћала дубоким гласом: «Мујо, имаш ли свјежих јаја, ха-ха-ха»! Поткрај живота вратила се негдје у Теслић, одакле је, како причају била и родом, гдје је и сахрањена.

Вукмановићи

У монографији  «Челинац кроз вјекове (1973) Рајко Кузмановић је записао да је породица Вукмановић саградила први хотел у челиначком крај и да је Петар Кочић често долазио у овај крај.

У својим писмима Петар Кочић често помиње чланове породице своје супруге Милке, рођене Вукмановић: мајку Јеку, оца Стева (Стеву), сестру Лепу – Љепосаву Вукмановић (1897–1975) која је од своје шесте године била са Милком и Петром, сестру Вукосаву и малог брата Светозара.

Шта ради Светозар? Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепосаву, Вукицу, Стевана и сву родбину; (Петрово писмо Милки од 8. јуна 1908).

У Гајића гробљу у Грабовцу и данас је гробница породице Вукмановић чији споменици готово вијек након подизања потврђују њен углед и економску снагу. Споменик су 2017. године обновили Гојко и Драгица Ђурић, Српско просвјетно и културно друштво «Просвјета» Челинац и предузеће «Флор». На оном доминантнијем пише: «Јека Вукмановић, захвална дјеца, (18. 2. 1864 – 25. 11. 1911), Стева М. Вукмановић (1851–1937), Стеван В, (1894–1942), Јованка Вукмановић (1873–1929): Спомен подижу супруга Наталија, синови Милорад и Ранко, кћи Мирјана и зет Тодор с породицама».

Будући да у архиви везаној за Петра Кочића стоји и ова биљешка о његовом тасту: «Стево Вукмановић (1853–1927) је отац Кочићеве супруге Милке, шумски пословођа у Бањој Луци, доцније трговац у селу Јошавица». Очигледно је да је направљено неколико елементарних грешака које овом приликом ваља исправити. Наравно назив села је Јошавка, а не Јошавица, право име Милкиног оца је Стева, а не Стево, и живио је у времену од 1851–1937. године! Мајка Милкина Јека умрла је млада, у 47. години живота, 26 година прије свог супруга.

Неке податке с овог споменика «дешифровао» нам је пензионер и дугогодишњи челиначки просвјетни и друштвени радник Перо Родић који је и породично везан за Вукмановиће: «Милка (1882 – 19. новембра 1966) је поред Стевана имала и браћу Милана, који је живио у Америци, и Драгу којег су у позном добу Челинчани звали Чича, (1886 – 1970). Стеван Вукмановић (1894–1942) могао би бити четврти брат Милкин. Он је имао синове Милорада и Ранка и кћер Мирјану која је била супруга Вида Прдића Видовића који је страдао крајем Другог свјетског рата у четничкој јединици Раде Радића».

Драго је један од најпопуларнијих Челинчана о којем смо писали у више наврата и који је сахрањен на челиначком гробљу Црквиште, а о њему лијепо сјећање за «Челиначке новине» написао је и унук Петра и Милке Кочић Петар Павић, који је између осталог био и директор Народног позоришта у Бањој Луци. Интересантно је да Петар Кочић у својим писмима упућеним Милки никако не помиње њену браћу Милана и Драгу.

У матичним књигама јошавачке парохије пронашли смо ове податке: «Вукмановић Вукосава, кћер Стеве и Јеке, рођена 9. маја 1901. године у селу Јунге Грабовац; Светозар, син Јеке и Стеве, рођен 1905, умро 23. 2. 1906. године у селу Јунге Грабовац; Вукмановић Јека, 1863 – умрла 15. 11. 1911. године у селу Јунге Грабовац; Вукмановић Ружица, рођ 1906, умрла 1908. године».

Од некадашње веома утицајне породице Вукмановић данас у овом мјесту нема потомака. Њихово имање у Грабовцу купио је Теодор Вучић (1877-1952) који се у овај крај са супругом Милосавом (1896-1982) доселио од Кнежева, раније Скендер-Вакуф. Теодорови насљедници су и одржавали гробницу породице Вукмановић. Из  породице Вучић је и Драгица Ђурић чији супруг Гојко, истакнути дугогодишњи друштвено-политички радник Челинца, припрема публикацију о Вукмановићима.

Борислав МАКСИМОВИЋ, Челиначке новине 268, фебруар 2022. године