Породица Личина значајан дио историје челиначког фудбала

Рајко Личина у свим клупским структурама, од пионира до ветерана и управе, с разлогом ужива и симпатије и поштовање иако је „само“ економ

У историји најстаријег и најпопуларнијег челиначког спортског колектива, основаног непосредно послије Другог свјетског рата – Фудбалског клуба „Челинац“, који је раније носио назив „Змајевац“, а потом „Партизан“, породица Личина оставила је дубок траг. Готово да нема генерације овог клуба у којој макар један потомак ове породице није био њен члан. Најпознатији су некадашњи првотимци „Партизана“, а данас пензионери, Славко и Мићо, потом Крсто (1960-2020) који је једно вријеме био и тренер првог тима, па Богољуб – Бобан, браћа Драган, који је након играчке каријере постао фудбалски судија, и Владимир, а данас у пионирској селекцији стасавају Крстини унуци Михајло и Лазар. И голман Ацо Кузмановић њихове је крви по женској линији. Има их још, али о том по том.

Од свих њих најдуже и најчвршће за клуб је везан Рајко Личина који у свим клупским структурама, од пионира до ветерана и управе, с разлогом ужива и симпатије и поштовање иако је „само“ економ.

– Ја сам дуже од пола вијека члан овог колектива. Чим сам 1970. године дошао из војске, одмах сам се прикључио у „Партизанове“ редове и ту сам и данас, шта год за клуб треба да се уради мени није ни мрско ни тешко – објашњава Рајко.

Коси фудбалски стадион, и главни и помоћни терен, организује утакмице, одржава просторије. А што је најважније, то и све друго шта треба, иако је најстарији члан клуба обавља смирено, темељито, одговорно, тихо, без поговора. Зато, готово да не прође ни један догађај везан за овај спортски колектив, а да управа клуба предвођена предсједником управе Драганом Предићем, предсједником Скупштине Мирославом Модићем, тренерима Бором Врховцем и Данијелом Пеулићем не истакне његов допринос.

Те исте 1970. године, када се прикључио клубу, Рајко се и оженио Невенком Радосавац. Буквално, од тада његова осјећања теку на два колосијека, породичном и фудбалском.

– Трудим се да ни породицу ни клуб не запоставим. Ове двије моје велике љубави не теку упоредо, једна поред друге, него се прожимају а објашњење је у чињеници да смо ми права спортска породица. Моја браћа, синови, унуци, рођаци, сви ми смо са нашим супругама и нашим потомцима чланови и спортске породице која се зове Фудбалски клуб – казује Рајко који је као металски радник бањалучког „Јелшинграда“ 2000. године ступио у пензију.

Са супругом Невенком стекао је синове Драгана и Владу који су им са својим супругама, а обе се зову Славице, подарили унучад Стефана, Филипа, Настасју (која ће им ускоро породицу оплеменити праунучетом) и Маријуирину.

– Поносим се и својом породицом и нашим клубом. Сви постижемо добре резултате и то ми даје мотив, вољу и енергију да се ангажујем гдје год могу да будем од користи – казује Рајко.

Он је живи свједок и успјеха и посртања челиначког најорганизованијег спортског клуба чију историју су исписивали стотине поклоника фудбала било као играчи, чланови управе или техничка лица.

– Свето Милијевић, Перо Родић, Богдан Маличевић, Рајко Орашанин, браћа Рефик, Џемал и Џевад Хоџић, Ратомир Радојичић, Енвер Кучуковић, Ђурађ Поповић, Раде Микаћ, Владо Пејаковић, Крсто Личина, Есад Бехарић Били, Зоран Кузмановић, Томица Џомбић, то су само нека имена која ми у овом часу из неког разлога буде емоције. Наравно, није коректно да било кога из садашње генерације ветерана и сениора издвајам јер сви они у границама својих могућности доприносе развоју нашег клуба – прича Рајко напомињући да га посебно радује чињеница што се публика врана на стадион јер неке утакмице прати и до 200 гледалаца што за домаће прилике није мала ствар.

Некада, прецизније до рата, цијели Челинац, од Опсјечког до Раскршћа, од Балатина до Борика, знао је када се игра фудбалска утакмица јер је хука публике одјекивала са стадиона, што на Брандиловим барама, што на Туковима. Али, тада је понуда спортских догађаја на ТВ каналима била веома скромна, кладионица није било, а од локалних спортских колектива поред фудбалског, био је активан, и то тек повремено, само рукометни и кошаркашки клуб. Челиначки поклоници фудбала навијали су за челиначки „Партизан“, бањалучки „Борац“, неког из „велике четворке“, претежно „Црвену звезду“ и „Партизан“, понеко за сарајевског „Жељу“, мостарски „Вележ“ или неки други клуб везан за стари завичај. Данас захваљујући глобализацији, телевизији и кладионицама срчаније се навија за велике европске клубове него за домаће па вјероватно шпански „Барцелона“, „Реал“, енглески „Челзи“ и још понеки клуб имају више симпатизера у Челинцу и од локалног клуба и од београдске „Црвене звезде“.

Б. МАКСИМОВИЋ