Стојан ушетао у свој други вијек

Стојан Алексић рођен је 1919. године, кад и Комунистичка партија Југославије, коју је давно надживио, иако се радило о веома организованој и жилавој организацији. Државе у којима је живио су Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (1918/21), Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1921/29), Краљевина Југославија (1929/45), Демократска Федеративна Југославија (АВНОЈ 1943, формално 1945), Федеративна Народна Република Југославија (1945/63), Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1963/92), БиХ/ Република Српска од 1992. године. И његово село Бранешци мијењало је општине: Кокори, Прњавор, Челинац. Пензијски стаж му износи 47 година;

Најближа родбина Стојана Алексића из Бранешаца, најстаријег Челинчанина, 7. септембра, тачно на његов 100. рођендан, организовала је славље које су уљепшали бројни пријатељи, кумови и комшије ове угледне породице. Посебна драж овог несвакидашњег догађаја била је чињеница да је слављеник сједио за препуном сопром и разумно одговарао на честитке и здравице што потврђује да је он још увијек прилично виталан човјек који се осим на реуму и слух не жали много на остале бољке.

Stojan sa bracom i potomcima
Стојан са браћом и унуцима

Домаћини славља унук Младен и праунук Никола који је прије двије године на своју матурску вече у Челинац међу своје школске другаре поносно довео прадједа Стојана поштење су предали стрицу Чеди, Стојановом брату и једном од првих челиначких љекара, проти бранешаком Луки Божићу и предсједнику племенског удружења Алексића (Атина лука) доктору медицинских наука Зорану Алексићу.

Поред честитки они су подсјетили да је Стојан један од најцјењенијих домаћина у своме селу, којег красе бројне људске врлине тако да је узор доброг комшије и домаћина. Све проблеме у селу и породици увијек је рјешавао кроз договор због чега ужива велики углед и ауторитет у челиначком крају. То је био повод да му љетос, поводом славе Општине Челинац, предсједник Скупштине општине Дејан Куртиновић додијели захвалницу која се може схватити и као примјерена честитка за стоти рођендан.

Зоран није пропустио прилику да каже да је то заправо стандард породице Алексић из Бранешаца, најорганизованије у бањалучкој регији. Он је позвао и млађе потомке да слиједе врлине својих предака и да их унапређују и оплемењују и такве уграђују у своју заједницу.

Stojan je nedavno na jednoj svecanosti Udruzenja Atina luka
Стојан недавно на једној сједници Удружења „Атина лука“

Стојан је најстарији син чувеног Гавре Алексића (1888-1975), некадашњег кнеза бранешачког и предсједника Општине Кокори, своједобно најутицајнијег домаћина у Бранешцима. Углед је стекао још у Првом свјетском рату у којем је из аустроугарске војске пребјегао у српску и учествовао у биткама на Церу и Колубари. Будући да је из рата у војничкој торбици донио мач, компас, сат и још неких ситних предмета чију намјену мјештани нису ни знали потврђује да је био и старјешина. Био је и свестран мајстор каквог није било надалека и црквењак. Са супругом Љепосавом стекао је седморо дјеце од којих су данас живи Стојан, Чедо који је развијао здравство у Челинцу и Републици Српској и Томислав познати бањалучки адвокат. Син му Спасоје (1929-2014) био је високи републички функционер у Сарајеву, а племену Алексићи оставио је у насљеђе породичну монографију «Алексићи из Бранешаца».

– Мој дјед Гавро причао ми је да је с овим мачем седам пута ишао «на штурум» (борба прса у прса) – приповиједа Славко, Стојанов син и некадашњи возач аутобуса у бањалучком «Аутопревозу».

Гавро је био мудар и видовит човјек, истакнути сеоски активиста па је разумљиво да је и школовању своје дјеце посвећивао велику пажњу. Са Алексом Шикањићем и Ђурђем Вујичићем учествовао је у градњи старе бранешачке цркве освећене 1904. године за коју је, како каже Стојан, 19 дулума земље даровао Бајло Ђајић којем је заборавио крштено име. Учествовао је и у градњи бранешачке школе отворене 1933. године чији су први учитељи били Ковиљка Бубњевић и Микајло Мирјанић.

– Кад сам стасао за школу 1927. године отац ме је одвео на Карач у Шњеготини код тетке Цоке Савић гдје је баш те године отворена школа у коју еј дошла учитељица Анђуша Рибичић и чујем да сам једино ја још жив од те прве генерације ђака. Истина, била је ту то вријеме и школа у Јошавци, али оцу је било лакше да ме школује у Шњеготини – казује Стојан.

Stojan zdravica
Здравица

Након завршене основне школе отац га је задржао на имању поред себе јер га је припремао за породичног старјешину.

– Други рат дочекао сам код Тиране у Албанији у краљевој војсци. Одатле је нас група од петнаестак Крајишника пјешке кренула кући. Успјели смо се у Требињу убацити у «ћиру» који је до Чапљине возио ћумур, па одатле опет пјешке према кући. Умало код Дервенте, скоро на кућном прагу, не изгубисмо главе јер је ту НДХ већ била успоставила власт. Били смо обучени војним вјештинама па смо се спасили камуфлирајући се у домобране и тако након петнаестак дана пјешачења стигли смо кућама. Отац се добро сналазио са свим војскама које су кроз село пролазиле, а било их је свакојаких.

Након рата биран је за предсједника Сељачке радне задруге, радио је у шумарији и на Пољопривредном добру «Данко Митров». Генерација је Слободана Данка Митрова, мајора у шпанском грађанском рату и касније чувеног партизанског вође који је био веома контрoверзна личност.

– Заједно смо расли и били другари. Данко је имао пушку птичарку и птице у лету је погађао, без иједног промашаја. Видјело се да је оружје његов занат.

Курс за руковаоца пољопривредних машина Стојан је завршио 1960. године.  Касније се обучио и за рад на грађевинским машинама и прешао у предузеће «Мермер» гдје је радио до пензионисања 1972. године јер је већ тада био изгубио 30 одсто слуха.

Трактор је возио и у својој деветој деценији живота, а и данас настоји да, како каже, привриједи макар онолико колико поједе и тако буде користан у породици и селу што је одувијек и био.

Са супругом Стојицом, дјевојачки Поповић, с којом га је у цркви Свете Тројице у Бранешцима 1939. године вјенчао чувени бранешачки и мравички прота Василије Прерадовић, стекао је четворо дјеце, а од њих у животу су син Славко и кћер Душанка.

Славко је са супругом Ковиљком, рођеном Јанковић, стекао сина Младена и кћерку Ранку. Младен са супругом Недељком има кћер Милицу која је управо дипломирала на бањалучком Филозофском факултету, смјер предшколско васпитање, и сина  Николу, који на Пољопривредном факултету уписује трећу годину а занат пече на породичном имању које одржава цијела ова сложна породица. Ранка са супругом Луком Ђајићем има шесторо дјеце, у шали кажу просјечну сеоску школу: Бранку, Александра, близанке Неду и Нену, Бобана и Бојана.

Стојану није баш по вољи што још увијек није дочекао чукунунуче, како наш народ каже – бијелу пчелу, али се тјеши чињеницом да за то постоји добар капацитет. Вели, за кратко вријеме може их имати неколико, чему се и нада.

Борислав МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s