Млади Челинчанин Срђан Иванковић свој раскошни фудбалски таленат који је наговијестио још као дјечак на челиначким фудбалским теренима, потврдио је наступајући и за најбоље клубове малог фудбала у БиХ и Србији. Као члан КМФ «Челинац» проглашен је за најбољег челиначког спортисту за 2014. годину. Наступајући за Клуб малог фудбала из Мостара скренуо је на себе пажњу шире спортске јавности па је за сезону 2015/16. проглашен најбољим фудбалером у Премијер футсал лиги БиХ. Потом је прешао у Крагујевац да би као члан КМФ «Економац» играо и на међународној фудбалској сцени. У Крагујевцу је недавно показао да није само талентован за фудбал. У игри завођења један на један која је трајала неколико дана предриблао је чак и једног Бразилца и тако освојио свој најмилији трофеј – срце лијепе Ане, дипломираног туризмолога и полиглоту. Једна легенда каже, кад је Ана угледала Срђана, иако говори пет свјетских језика, остала је без ријечи. По оној другој, кад је угледао Ану, Срђан се толико спетљао као да су му обе ноге лијеве, иако је безброј пута на спортским теренима потврдио изванредне физичке способности.

– Ма, вјероватно сам у том надигравању био сретнији него спретнији. Можда сам искористио језичку баријеру која је стајала пред мојим пријатељом и саиграчем Силвом, али знате ону изреку која гласи «у рату и љубави све је дозвољено» – кроз осмијех објашњава Срђан.

Срђану је саиграч Бразилац Adol­fo Kaue Nac­hi­men­to da Sil­va био цимер. Наравно, није знао српски језик, а Срђан није баш неки експерт за енглески и португалски, који је званични језик у Бразилу, па је клуб обезбиједио преводиоца, младу крагујевачку љепотицу Ану Нинковић. Већ на први поглед њена појава унијела је немир у Срђанова осјећања и он је одлучио да докаже ону народну тезу – није коме је намијењено, него коме је суђено. Чим би њих двоје Силву као малу бебу смјестили у собу на безбједно мејсто, они би наставили дружење шетајући крагујевачким алејама.

– Након двадесетак дана нашег дружења рекао сам Ани да морам скокнути у завичај, у Јошавку и Челинац како бих с породицом, са родитељима Душком и Зорком, сестрама Рајном и Иваном, сестрићом Виктором и зетом Дарком био за свој рођендан. Она ме је упитала када сам рођен, а ја сам рекао 25. јануара 1994. године. Засмијала се, извадила личну карту и показала ми да је и она рођена истог дана, али 1991. године. Већ смо знали да нас нешто чврсто повезује, а тада смо сконтали и шта је то. Закључили смо истог трена да смо судбински предодређени једно за друго – казује Срђан.

Договорили су се да и свој брак заснују на свој рођендан па су се 25. јануара 2018. године, без обзира на то што се четвртком не праве често вјенчања, нашли пред олтаром Храма Светог Василија Острошког у Београду. Кумови су им били, Срђанов пријатељ и некадашњи саиграч Младен Орашанин и Александра Милошевић.

Срђан је овим вјенчањем добио не само супругу, него и јако појачање с трибина. Вели да му она на фудбалском терену значи колико и најбољи саиграч. Ана га прати гдје год наступа и уопште најватренији је навијач без обзира гдје била утакмица и колико има гледалаца на трибинама.

– Из Крагујевца сам се вратио у Мостар гдје играм за КМН «Мостар Стари град». Ана ради као on­li­ne професор енглеског језика и con­tent wri­ter, а тренира и зумбу. Генерално воли спорт тако да је то још једна карика која нас повезује. Обоје волимо и да путујемо и да истражујемо, па често и планинаримо и правимо излете у природи.  Себи смо дали у задатак да на прољеће изведемо једну озбиљну бициклистичку туру. За то вршимо и припреме и често тренирамо заједно. Заправо, наш план је да једног дана отворимо школу спорта – прича Срђан.

Обећава да ће заувијек остати захвалан саиграчу из Бразила Силву који му је асистирао при његовом најдражем поготку који му је донио најмилији трофеј – Анино срце.

Борислав МАКСИМОВИЋ