Хероји одјељења гдје и најјачи заплачу

И краћи, сасвим случајан сусрет са непознатим дјететом које је напала опасна болест тешко пада свакој нормалној особи. Било да се ради о сусрету у пролазу или медијском прилогу који описује тешку судбину нечијег дјетета мало којег посматрача оставља равнодушним. Зорица Пејић већ двадесет година из дана у дан по осам часова налази се у таквом амбијенту. Она је дио уигране и способне екипе Одјељења дјечије хематоонтологије бањалучке болнице на Паприковцу на којем се лијече дјеца обољела од хематолошких и онколошких (малигних) болести. Иако је највећи дио свог живота провела у окружењу гдје би „и камен проплакао, а камоли човјек“, како каже један популарни стари хит, она плијени оптимизмом, шармом и животном енергијом.
– Ко ће ако не ми који смо за то обучени и чија је то професионална мисија тим нашим малим херојима који се боре за живот удахнути нову снагу, на све могуће начине, па и осмијехом и оптимизмом који су нам често посљедњи адути? Ко ће их други охрабрити у њиховој тешкој битки у коју су игром судбине бачени на самом прагу свога живота? – почиње Зорица своју причу.

zorica Pejic 1
Вели да је од првога дана кад је као дјевојчица сишла из засеока Бранковићи у којем је рођена и сјела у клупу јошавачке школе, пожељела да буде медицинска сестра, да помаже људима. Наглашава, не љекар, него баш сестра. Већ као ученица бањалучке Медицинске школе ходала је попут патронажне сестре по јошавачким засеоцима да би некоме превила рану, дала инјекцију, инфузију. Будући да је школу похађала у ратном периоду и по бањалучким стационарима обилазила је рањенике и врло често помагала ампутирцима од којих због тешких рана често зазиру и искусни медицинари.
– Прво радно мјесто добила сам на Одјељењу дјечије интензивне његе и ту сам остала десет година. На том тешком одјелу много сам научила и формирала се и у професионалном и људском смислу. Ту сам научила шта су живот и смрт, туга и радост, нада и очај. Са тог одјела прешла сам на ништа лакши и мање одговорнији посао, овај гдје су дјеца са малигним обољењима, и ето ме и ту цијелу деценију. Није да сам ја баш толико немилосрдна према себи па да бирам оно најтеже, али једноставно тако се догодило – објашњава Зорица.
Радећи у таквим околностима многи би све своје слободне тренутке настојали да посвете само разоноди, релаксацији духа и тијела. Она је одлучила да се стручно усавршава, па је прво завршила вишу, а потом и Високу медицинску школу. Данас је надзорна сестра на одјелу који предводи проф. др Јелица Предојевић Самарџић, а ту су још др Биљана Бањац и др Драгана Малчић и, како Зорица каже, њене саборке, сестре Рада, Сузана, Михаела, Сања, Андреа, Свјетлана и Љиља.
– Научно је доказано, а ја сам се и у пракси увјерила, да колико год у борби против болести помажу лијекови, операције, медицински апарати, готово исти значај има и приступ медицинског особља према пацијентима и њихов оптимизам. На нашем одјелу има мјеста за дванаест пацијената и они с нама у просјеку проведу осам мјесеци. Ми смо њихова друга породица, а вјеровали или не, има и такве дјеце, оне која долазе из социјално запуштених средина, којима постајемо једина подршка. Таквима ни родитељи не долазе у посјету мјесецима. Немогуће је да се између нас и те дјеце поред професионалне не успостави и емотивна веза. Заправо, постајемо једна породица. Наше визите су потпуно необичне. Почињу с грљењем малих пацијената, шалама с њима, а тек у другом дијелу одвија се онај стручни дио. То је и нормално јер ми са те дјеце током цијелог дана не скидамо поглед. Брижно пратимо сваку промјену на њима, а на дјеци све се јасно види, болест или здравље вире из њихових очију, њихових покрета, њиховог говора, расположења – прича наша саговорница.
Иако ради, како каже, на болничком одјелу гдје и најјачи проплачу, енергично одбија сваку помисао да су њихове битке унапријед изгубљене.
– Не и не! Ми не пристајемо на такав приступ! За нас нема безнадежних случајева, нема дијагнозе, ма како сурово се звала, којој се унапријед предајемо. За животе наших малих пацијената боримо се свим силама и не губимо наду док год се показују и минимални знаци живота. Наравно, човјек и медицина нису свемогући, дешавају нам се и немили исходи, и то су они тренуци који нас све дубоко погађају.

Зорица каже да је и поред тога што ради на одјелу гдје су дијагнозе веома опаке проценат изљечивости око 90 одсто, али особље се не задовољава ни тиме.
– Знате, када изгубите и један живот, то је много. Поготово што се ради о дјеци. Али хоћу да охрабрим породице које се суочавају са тешким обољењима своје дјеце да не губе наду кад се суоче са тешком дијагнозом. Медицина је страховито напредовала и даље напредује. Моје радно мјесто је такво да нажалост најчешће баш ја будем тај први контакт између родитеља обољелог дјетета и с њима преживљавам тај шок кад сазнају ту тешку дијагнозу. Након тог шока долази њихова паника и невјерица, а потом, хтјели не хтјели, прихватање стања, па тек онда слиједи наша заједничка борба за живот. У тој борби потребно је да сви из себе извучемо максимум и дијете као пацијент, његова породица и наша комплетна медицинска екипа. Резултати су најбољи тамо гдје влада међусобно повјерење и синергија – наглашава Зорица.
Иако се ради о осби која и на први поглед зрачи позитивном енергијом, чији осмијех уклања и највеће баријере, чак и она је немали број пута била суочена с непријатним сценама.

Pejic Zorica i Darko
Зорица са супругом Дарком Пејићем

– Разумијемо ми родитеље који доживе шок кад сазнају да им је дијетету угрожен живот и онда поједини учине или кажу нешто због чега се и сами касније кају. Ми настојимо да са своје стране не погоршавамо ситуацију, да ничим не допринесемо да дијете или породица у нас изгубе повјерење. У таквим тренуцима, ма шта они мислили, од нас немају бољих пријатеља. Ми се усредсређујемо на оно шта нам је обавеза. Ех, када исход лијечења да позитивне резултате, па наши пацијенти оду кућама, а онда након извјесног времена дођу на контролу са пораслом косом, веселим изразима лица, новом животном енергијом… Ти сусрети нам дају снагу и мотив да се боримо са свим недаћама. То су експлозије емоција које не скривају ни особље ни дјеца ни њихови родитељи. За то се вриједи борити и трпити непријатности – казује Зорица.
Са супругом Дарком дијели радости и туге, наду и стрепњу двадесет и двије године од којих је седамнаест у браку. Стекли су двије кћери, шеснаестогодишњу Ивану, која је кренула њеним стопама, и Нину, која још увијек нема пуних шест година. Вели да јој је њена породица оаза среће, разумијевања и љубави.
У једном тренутку и сама је, као родитељ, прошла кроз предворје пакла куда прођу сви родитељи малих пацијената болничког одјела гдје ради. Са непуне двије године њена кћерка Нина завршила је на њеном одјељењу. Тумор на глави на сву срећу је био доброћудан и лијечење је завршено брзо. Али период кроз који су као породица прошли док су дошли до дефинитивне дијагнозе био је паклен и нимало лаган. Истовремено, у вријеме трајања те драме какву само живот може да режира, тјешила је и охрабривала родитеље својих осталих пацијената који ни помишљали нису да је и сама буквално у њиховој кожи. Они то нису знали јер се ради о искусном професионалцу који зна кад треба контролисати своје емоције.

Pejic Nina
Нина Пејић

– Можда је Бог хтио да ја прођем кроз то искушење како бих боље разумјела сав овај мој посао. Знате, нађете се у животној ситуацији када помислите да су цијела земља и васиона против вас, а онда се увјерите да то и није тако, да имате Бога на својој страни. Често то у својој журби или окупирани неким другим, често и не толико битним стварима, занемаримо. Наша Нина догодине здрава и весела креће у школу и већ сви с радошћу и нестрпљењем ишчекујемо тај догађај.
Зорица признаје да је неки медијски прилози и перцепција јавности да нам је здравство корумпирано и неорганизовано тешко погађају.

Pejic Ivana
Ивана Пејић

– Ја не тврдим да нема и таквих појава али то су изузеци. Огромна већина нашег медицинског особља сваког часа спасава бројне животе. Међутим, чак и кад се ради о правим подвизима то није вијест. То се схвата као нешто уобичајено, а инцидент се извлачи као закључак комплетног стања. Здравство нам дијели судбину цијелог друштва и не може се очекивати да је и у њему баш све безгрешно и беспријекорно. Вјерујте, суочени смо с бројним проблемима који здравствени радници нису ничим изазвали нити их могу ријешити без помоћи државе. Али, увијек нам је пацијент у првом плану, па онда проблеми у набавци средстава за рад, побољшање услова лијечења и тако даље. У том низу наше плате су нам изнад десетог мјеста – каже наша саговорница која кроз смијех додаје да ју је професија толико деформисала да је заборавила полако и ходати и јести.

Борислав МАКСИМОВИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s