Када сам ономад резигнирано закључио своју ратну причу ‘Купрешка крвава бајка’ у књизи ‘Енергија печених волова’, са гробљима, прогнаном народу и пораженој војсци која је заувијек отишла у легенду, нисам ни слутио да ће се из пепела опет подићи најљепши знаци живота. Посљедњих мјесеци бројни медији пишу и говоре о планинској доброј вили, Валентини Дувњак, такорећи феномену и чуду од дјевојке, бившој новинарки и студентици из Бање Луке, која је уз рат са сестром и родитељима избјегла са Купреса. Али, гле чуда, умјесто да је спаковала кофер и отиснула се у бијели свијет, за бољим животом, камо су отишли неки њени Маловчани, изузев оних које су рат и смрт затекли на кућном прагу априла 1992, какву судбину су доживјели и њен дјед, два стрица и рођаци, она је урадила супротно. Та сјајна цура у љето 2015. године, разочарана у људе и друштво које младом човјеку не даје никакву наду и животну шансу, вратила се у своје срушено и спаљено село Доњи Малован, гдје ни камен на камену није остао, гдје минска поља још нису разминирана. Вратила се у голему неизвјесност. Без крова над главом кренула је од нуле, храбро запалила ватру на прадједовском огњишту и – успјела.

Као вила из бајке, јунакиња, ова храбра жена, након што је својим њежним рукама и вољом снажнијом од ерупције вулкана, направила свој кров над главом, култивисала врт, формирала скроман сточни фонд са нешто кока, оваца и два вјерна пса чувара, Шарпланинца, започела је узгој биљних култура које успијевају на тој крашкој висоравни на хиљаду и двјесто метара надморске висине! Данас за ову хероину знају људи диљем Босне и Херцеговине и шире као изузетног произвођача здраве хране, органског поврћа, мркве велике попут репе, цвекле, лука, купуса и кромпира маловањка са Купреса. Уплетено с природом, под рекламним слоганом 100% ПРИРОДА – 100% ДОМАЋЕ, пласира своје производе широм РС и Федерације БиХ. У равнотежи са суровом природом, горе гдје вјетар непрестано фијуче, нашла је свој душевни мир, равнотежу, унутрашњу срећу и спокој, царство слободе и независност од лицемјерне, декадентне и у смраду, корупцији, лажима и обманама огрезле цивилизацијске жабокречине! Дању ова талентована, распјевана и вриједна дјевојка, обрађује земљу, вози трактор који јој посуде сусједи купрешки Хрвати, реже дрва, зида димњак на својој топлој кућици, дружи се са својим животињама и биљкама, а ноћу ужива у самоћи, ослушкујући завијање вукова и њихово дозивање са псима. Загледана у звјездано небо пише есеје, њежне и сјајне књижевне бисере чисте и племените дјевојачке душе, инспирисане самоћом и добротом вриједне дјевојке која се храбро вратила исконским људским вриједностима, љубави према природи и есенцијалном животу, растерећена материјалистичког проклетства и других баласта труле цивилизације. Вилу са Купреса посјетио сам о Богородици ове године, 14. октобра. Била је субота. На купрешкој висоравни лијеп, сунчан јесењи дан, право Михољско љето. Упознао сам Валентину и њене родитеље, који су и након четврт вијека од рата, још увијек избјеглице и подстанари у Бањој Луци, а сестра Вероника, дипломирани грађевински инжењер, већ седам година на бироу, без шансе за посао! Те октобарске суботе, био је светац па нису радили у пољу, али су ме домаћински и срдачно дочекали. Валентина ми је са поносом показала свој ботанички врт, породично стабло које је насликала на зиду своје куће… Причали смо о животу у планини, а присјетила се и свог рада у Бањалуци, својих редакција, ТВ ‘Св. Георгије’, Радио Слободне Европе и првог интервјуа са Алуном Робертсом. Отишао сам са Купреса сјетан, са сузом у оку. Био је то симболични наставак моје Купрешке ‘крваве’ бајке. Валентина Дувњак истинска је, ријетка и драгоцјена „савјест друштва“, која својом скромношћу и мудрошћу, озбиљно опомиње деморализовано и дехуманизовано друштво ‘на рубу памети’!

Др Раде ДУЈАКОВИЋ