Марко (син Симеуна и Петре, рођен 1928) и Госпа (1927) Савић из челиначког села Штрбе скуцкали су пуних 65 заједнички проведених година. Мало је супружника који се и само таквом бројком могу похвалити, а кад се узме у обзир чињеница да Марко и Госпа потомцима, комшијама и пријатељима служе као одличан примјер добрих људи и брачне хармоније онда је сасвим јасно да се ради о породици од које многи младенци приправници имају шта да науче. Они су доказ да године не умањују и не кваре љубав него само мијењају облик и методе њеног показивања. Ово двоје стараца на сва уста хвале сви они који их познају истичући их као вриједне и поштене људе који у свему имају мјеру, а једино знају да претјерају кад једно другоме указују пажњу и бригу.

– Љубав прије свега, а потом поштовање. Да би био поштован с нечије стране и сам мораш показати људске врлине Ако хоћеш подршку, мораш је и пружати људима у невољи кад си у прилици. Себичан човјек нема много пријатеља, а не можеш у кући бити идиот, а у селу добричина, и обрнуто. Или си човјек или ниси – даје Марко рецепт за добар брак и друштвени статус.

Обоје су рођени у Штрбама недалеко од горе Гозне, Марко на Савића, а Госпа на сусједном, Маличевића брду, што значи да се познају од раног дјетињства. Вјенчао их је прота Кајица Кострешевић 23. новембра 1952. године на темељима Михољске цркве у Челинцу коју су порушиле усташе 1941. године. Стекли су синове Мирка и Владу и кћери Миру и Данку. Свако њихово дијете даровало им је по троје унучади од којих до сада имају и 17 праунучади и једно чукунунуче.

– Свог човјека треба добро и пажљиво чувати. Кад сам била млада моји су ме савјетовали да кад се год наљутим на свог човјека и његову фамилију да у уста узмем гутљај воде и да га дуго не смијем прогутати нити испљунути. Жену ништа толико не накаради као рашљаст језик. Бога ми, мени је мој Марко увијек добар био – казује Госпа.

Марко и Госпа 4. октобра ове године добили су чукунунуче или «бијелу пчелу» како народ воли рећи – Анастасију Бабић. С кољена на кољено то изгледа овако: Марко и Госпа су чукундјед и чукунбака, Мирко (1953) и Стана су прадјед и прабака, Борка (1977) и Драган Бабић су дјед и бака, а родитељи су Душан (1996) и Александра, рођена Тодоровић. Анастасија и с друге, дједове стране има живе прадједа и прабаку – Слободана и Гордану Бабић, што је права ријеткост.

Нису Марко и Госпа кроз живот прошли само пјевајући. Имали су они доста својих великих и малих мука и брига. За Госпу су родбина и комшије прије више од пола вијека већ били почели спремати посмртно рухо и кукати над њеном малом дјецом јер је селом пукао глас да су јој љекари у бањалучкој болници открили велики тумор. Побиједила га је. И недавно је била у болници, а узму ли се у обзир њене године, већ се добро опоравила. Марка је једанпут његов коњ Соко скоро па убио јаким ударцем у незгодно мјесто. И он је преболио.

– Ништа без Бога нема. Сваки посао који почињем Бога молим да ми помогне и за све што успјешно завршим прво се Богу захвалим на помоћи – објашњава Марко.

У штрбљанским Савићима за дружење довољни су и мали поводи, а кад их се скупи више великих, као што је овога пута био случај, онда је то право славље. Тако је било и 29. октобра у кући Марковог сина Владе и снахе Биљане који су угостили породицу и бројне пријатеље и комшије.

Владо је са супругом Биљаном, рођеном Мишкић у Шњеготини Горњој, недуго послије вјенчања као мајстор металац 1978. године отишао у Словенију. У међувремену у Лашком пристојно су се скућили и подигли три кћери: Слађану, Сању и Наташу.

– Ми завичај никада нисмо запоставили. Скоро па мјесечно долазимо, а да би то било изводљиво наравно да смо морали саградити и кућу овдје поред ријеке Гозне. Мени, супрузи и нашим кћерима је право задовољство што ово скромно славље организујемо поводом 65 година брака мојих родитеља, 6. августа ове године моја мајка је напунила 90 година па и њен рођендан с малим закашњењем славимо, и рађања Анастасије, њихове прве «бијеле пчеле», а наше љубимице – прича Владо.

Његов рођак Вјекослав који има поголемо искуство као наздравичар у више наврата истицао је врлине Марка и Госпе пожеливши да их још дуго година прати здравље и срећа.

– Они су примјер како човјек треба да организује свој живот. Задовољни су и са мало. Нису завидни, злобни и пријеки. Радују се и туђој срећи, а не журе да своје проблеме пребаце на некога другог. Очигледно да се такав начин живота и Богу допада па их је подарио дуговјечношћу и чукунунуком што мало људи доживи. Знам много здравијих и богатијих људи који су од њих мање сретни и задовољни својим животима – прича Вјекослав.

Марко је у бањалучком трговачком предузећу «Грађа» провео радни вијек и ту је пензионисан давне 1978. године што значи да ће догодине намирити 40 година пензионерског стажа. За њега кажу да је у свом животу толико препјешачио да би својим корацима «кад би их одмотао», како рече његов синовац Невен, неколико пута могао опасати земаљску куглу. За своје године и данас су завидно активни, да им позавиде и много млађи. Веле, нисмо баш за трке, али свакога дана по нешто се у домаћинству привриједи, бар онолико колико поједемо и потрошимо. А док год дневно у просјеку одрађује макар трошкове живота разуман човјек има довољно мотива да се бори да продужи трајање на овом свијету, ма колико бреме носио на плећима.

 

Борислав МАКСИМОВИЋ