Чукунунуче украсило девет деценија живота и 65 година брака

Марко (син Симеуна и Петре, рођен 1928) и Госпа (1927) Савић из челиначког села Штрбе скуцкали су пуних 65 заједнички проведених година. Мало је супружника који се и само таквом бројком могу похвалити, а кад се узме у обзир чињеница да Марко и Госпа потомцима, комшијама и пријатељима служе као одличан примјер добрих људи и брачне хармоније онда је сасвим јасно да се ради о породици од које многи младенци приправници имају шта да науче. Они су доказ да године не умањују и не кваре љубав него само мијењају облик и методе њеног показивања. Ово двоје стараца на сва уста хвале сви они који их познају истичући их као вриједне и поштене људе који у свему имају мјеру, а једино знају да претјерају кад једно другоме указују пажњу и бригу.

– Љубав прије свега, а потом поштовање. Да би био поштован с нечије стране и сам мораш показати људске врлине Ако хоћеш подршку, мораш је и пружати људима у невољи кад си у прилици. Себичан човјек нема много пријатеља, а не можеш у кући бити идиот, а у селу добричина, и обрнуто. Или си човјек или ниси – даје Марко рецепт за добар брак и друштвени статус.

savici s porodicom i priajteljima

Обоје су рођени у Штрбама недалеко од горе Гозне, Марко на Савића, а Госпа на сусједном, Маличевића брду, што значи да се познају од раног дјетињства. Вјенчао их је прота Кајица Кострешевић 23. новембра 1952. године на темељима Михољске цркве у Челинцу коју су порушиле усташе 1941. године. Стекли су синове Мирка и Владу и кћери Миру и Данку. Свако њихово дијете даровало им је по троје унучади од којих до сада имају и 17 праунучади и једно чукунунуче.

– Свог човјека треба добро и пажљиво чувати. Кад сам била млада моји су ме савјетовали да кад се год наљутим на свог човјека и његову фамилију да у уста узмем гутљај воде и да га дуго не смијем прогутати нити испљунути. Жену ништа толико не накаради као рашљаст језик. Бога ми, мени је мој Марко увијек добар био – казује Госпа.

Марко и Госпа 4. октобра ове године добили су чукунунуче или «бијелу пчелу» како народ воли рећи – Анастасију Бабић. С кољена на кољено то изгледа овако: Марко и Госпа су чукундјед и чукунбака, Мирко (1953) и Стана су прадјед и прабака, Борка (1977) и Драган Бабић су дјед и бака, а родитељи су Душан (1996) и Александра, рођена Тодоровић. Анастасија и с друге, дједове стране има живе прадједа и прабаку – Слободана и Гордану Бабић, што је права ријеткост.

Cukununuka Anastasija s roditeljima neposredno nakon rodnjenja

Нису Марко и Госпа кроз живот прошли само пјевајући. Имали су они доста својих великих и малих мука и брига. За Госпу су родбина и комшије прије више од пола вијека већ били почели спремати посмртно рухо и кукати над њеном малом дјецом јер је селом пукао глас да су јој љекари у бањалучкој болници открили велики тумор. Побиједила га је. И недавно је била у болници, а узму ли се у обзир њене године, већ се добро опоравила. Марка је једанпут његов коњ Соко скоро па убио јаким ударцем у незгодно мјесто. И он је преболио.

– Ништа без Бога нема. Сваки посао који почињем Бога молим да ми помогне и за све што успјешно завршим прво се Богу захвалим на помоћи – објашњава Марко.

У штрбљанским Савићима за дружење довољни су и мали поводи, а кад их се скупи више великих, као што је овога пута био случај, онда је то право славље. Тако је било и 29. октобра у кући Марковог сина Владе и снахе Биљане који су угостили породицу и бројне пријатеље и комшије.

Владо је са супругом Биљаном, рођеном Мишкић у Шњеготини Горњој, недуго послије вјенчања као мајстор металац 1978. године отишао у Словенију. У међувремену у Лашком пристојно су се скућили и подигли три кћери: Слађану, Сању и Наташу.

– Ми завичај никада нисмо запоставили. Скоро па мјесечно долазимо, а да би то било изводљиво наравно да смо морали саградити и кућу овдје поред ријеке Гозне. Мени, супрузи и нашим кћерима је право задовољство што ово скромно славље организујемо поводом 65 година брака мојих родитеља, 6. августа ове године моја мајка је напунила 90 година па и њен рођендан с малим закашњењем славимо, и рађања Анастасије, њихове прве «бијеле пчеле», а наше љубимице – прича Владо.

savic marko i gospa s djecom

Његов рођак Вјекослав који има поголемо искуство као наздравичар у више наврата истицао је врлине Марка и Госпе пожеливши да их још дуго година прати здравље и срећа.

– Они су примјер како човјек треба да организује свој живот. Задовољни су и са мало. Нису завидни, злобни и пријеки. Радују се и туђој срећи, а не журе да своје проблеме пребаце на некога другог. Очигледно да се такав начин живота и Богу допада па их је подарио дуговјечношћу и чукунунуком што мало људи доживи. Знам много здравијих и богатијих људи који су од њих мање сретни и задовољни својим животима – прича Вјекослав.

Марко је у бањалучком трговачком предузећу «Грађа» провео радни вијек и ту је пензионисан давне 1978. године што значи да ће догодине намирити 40 година пензионерског стажа. За њега кажу да је у свом животу толико препјешачио да би својим корацима «кад би их одмотао», како рече његов синовац Невен, неколико пута могао опасати земаљску куглу. За своје године и данас су завидно активни, да им позавиде и много млађи. Веле, нисмо баш за трке, али свакога дана по нешто се у домаћинству привриједи, бар онолико колико поједемо и потрошимо. А док год дневно у просјеку одрађује макар трошкове живота разуман човјек има довољно мотива да се бори да продужи трајање на овом свијету, ма колико бреме носио на плећима.

 

Борислав МАКСИМОВИЋ

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s