Када данас на овим нашим просторима неко некоме пронађе пристојно запослење готово да му није могао помоћи на бољи начин јер тако помаже не само његовој породици него и друштву. А Челинчанин Жарко Зрнић који дуже времена живи и ради у Њемачкој од априла ове године до краја новембра у Франкфурту запослио је близу деведесет (90) људи махом Челинчана, а нада се да ће до Васкрса тај број премашити двије стотине.

– Све је текло регуларно и достојанствено. Врло брзо добили смо потребне папире и запослење. Посао нам није тежак јер већина нас научили смо на много теже. Сваки прековремени минут који радимо плаћа нам се увећано и ја сам више него задовољан – каже Синиша Брнић, један од оних Челинчана који је јесенас због немогућности да дужи период пронађе посао у завичају и послије доста прерачунавања и експериментисања одлучио да окуша срећу као гастарбајтер нове генерације.

Заправо, исељавање способне радне снаге с нашег подручја забрињава сав нормалан свијет, али не и оне којима грађани на изборима повјере своју и судбину општине и државе.

– Радимо сви у једној фирми која се бави паковањем робе за авионски транспорт. Има нас различитих генерација, од младића који су тек ступили у пунољетство до оних којима је до пензије остала која година, као што је Недељко Мијатовић најстарији међу нама. Све нас је у Франкфурт довела иста мука – незапосленост. С моје стране Жари скидам капу. Тако сви мислимо које нас је довео у Њемачку, и мислим да заслужује признање и челиначке општине јер је сада постао један од најозбиљнијих челиначких послодаваца, па и хуманитараца. Он овај посао не ради из интереса, јер од нас нема никакве користи. Једноставно, помаже нам да нашим породицама обезбиједимо пристојну егзистенцију – објашњава Синиша који додаје да и Жаркова супруга Јелена, мада није рођена Челинчанка, ништа мањи допринос не пружа у овој правој привредној мисији. Она Челинчанима пружа логистичку подршку и као једина жена у овој радничкој колонији помаже да се организују и да нормално живе и раде.

Жарков отац Милутин у Њемачкој је зарадио пензију, а и мајка Дара, дио живота провела је у овој земљи. Током рата они су борцима Војске РС, жртвама рата, избјеглицама и социјално угроженим породицама помагали да преброде једну од највећих људских несрећа. У њиховој кући годинама су становале бројне избјеглице, а преко 10.000 КМ уплатили су и на рачун општине на име ратног пореза, који као и све у овој нашој држави, за једне је био обавеза, некима се гледало и кроз прсте.

– Ваљда сам склоност према хуманизму наслиједио од родитеља. Моја жеља од малих ногу биа је да помажем људима и кад сам дошао у ову прилику не жалим труда и времена да је искористим. Кад бих могао, запослио бих сваког незапосленог Челинчанина – говори Жарко.

Објашњава да је фирма у којој је запослен и у коју запошљава Челинчане «Buck cargo logistik» не само да је угледна, него је свјетски лидер у авионском транспорту. У овој фирми радио као возач радио је од 2000. до 2007. године, окушао срећу на другим мјестима, па и у приватном бизнису у завичају, па се опет 2014. вратио у бивши колектив. Као добар радник стекао је углед у колективу и газда га је замолио да му пронађе способних радника.

– У почетку нисам могао да водим наше људе тамо јер су постојале бројне законске препреке, а нисам хтио да људе уваљујем у неприлике. Њемачка због демографских проблема има мањак радне снаге, а Нијемци су и пробирљивији. Може им се. Имао сам неких познаника у Ливну и на њихову молбу тамо пронашао неколико радника, јер Хрвати у БиХ скоро сви имају документа Републике Хрватске. Чим је закон за држављане БиХ постао либералнији понудио сам неким својим пријатељима у Челинцу и околним општинама посао, и тако је почело – објашњава Жарко.

Сатница у овој фирми није ексклузивна, али за наше бе-ха прилике није ни поражавајућа – износи 7,5 евра. То сви унапријед сазнају, као и колико ће их коштати стан, колико храна, шта су им друге обавезе и сл. Жарко каже да до сада није имао проблема, да га нико од људи које је запослио није осрамотио код послодаваца и комшија гдје станују и нада се да ће тако бити и даље. Вели да његово предузеће има планове и добре основе за проширење капацитета што отвара могућност да запосли и више Челинчана.

– Знам да је немогуће, али сањам да запослим све Челинчане који хоће да раде. Имам право да сањам лијепе снове. Зато ме не радују неке приче које чујем у Челинцу од неких људи да се ми горе у Њемачкој свађамо, да се тучемо, да ја варам људе, да их наговарам да бјеже из Челинца. Па и ја сам покушао да се вратим у свој завичај, али није ишло. Не иде, нажалост! Ми се горе дружимо и лијепо смо се организовали. И на послу и у стану. Као породица смо. С већином ових људи сам одрастао, многи су ми комшије, приајтељи. Ја сам се одавно снашао у Њемачкој и не требам никога закидати, посебно оне који се боре за комад хљеба и егзистенцију – прича Жарко.

А да говори истину потврђују чињенице. Ова занимљива радничка колонија Челинчана у дијаспори Свету мајку Параскеву (Свету Петку) која се слави 27. октобра, изабрала је за своју славу. И прославили су је у радости и достојанству. Свештеник Стојан Барјактаревић, пархох Српске православне цркве у Франкфурту, благословио им је и честитао славу. Том приликом обавио је чин побратимљења Жарка Зрнића и Синише Брнића. Славску икону даровао им је прота поповачки Боро Ђурђевић. Парох челиначки Дејан Поповић благослови одлазак већине ових људи са жељом да их прати срећа и да се што прије испуне услови да у завичају раде и живе уз своје породице.

– Наравно, нисмо само Срби у овој фирми. Има нас разних вјера и нација, али до сада нисмо имали ни с ким никаквих проблема. Живимо нормално, радимо, дружимо се и сада смо у ситуацији да без неког већег стреса размишљамо о бољој перспективи наше породице – казује Синиша и признаје да је, иако је зашао у озбиљне године, тек у Њемачкој сазнао шта значи организована држава у којој власт, и локална и државна, поштује грађане од којих живи.

Борислав МАКСИМОВИЋ