Недавно хапшење групе припадника Хрватског вијећа одбране у Орашју који се терете за злочине над српским цивилним становништвом и ратним заробљеницима побудило је и велику пажњу у Челинцу јер су неки од злочина који им се стављају на терет почињени над заробљеним припадницима челиначке Лаке пјешадијске бригаде. Један од њих је и Петар Поповић који је у хрватским злогласним логорима провео дугих и мукотрпних 136 дана.
Предсједник Комисије за размјену ратних заробљеника Милутин Грујичић Грујо његову исповијест уврстио је у своју књигу «Боле ме гробови рата» коју ћемо пренијети у наредном броју «Челиначких новина». С Петром смо разговарали на Митровдан на слави челиначке Борачке организације.
Кад је размијењен након 136 дана заробљеништва и мучења Петар је тежио свега 33 килограма и имао бројне ране на тијелу и души
Петар је као грађевински радник прије рата радио у челиначком ГИП «25. новембар» и сарајевском ГП «Враница». У рат је дошао директно са терена из Русије.
– Како ми је било у логору? Може ли се то уопште описати ријечима? Кад сам 12. децембра 1992. године на Вучиловцу заробљен, имао сам 83 килограма. Кад сам размијењен 3. маја 1993. године имао сам 33 килограма. И то након неких мјесец дана опоравка. Мислио сам да жив нећу издржати ни мјесец дана – присјећа се Петар који је рођен дан по Петровдану 1963. године.
Вели да је остао жив захваљујући само драгом Богу и апостолу Петру, своме заштитнику по којем је добио име.
Ратни другови с којима је заробљен и с којима је један период провео у логору: Миленко Јелић, Ранко Антонић, Грујо Ђајић и други одавно су на оном свијету.
– У логору Доња Махала прошао сам кроз пакао. Тешко је описати физичке и психичке тортуре. Деценијама покушавам да их заборавим. У логору смо имали гори третман од животиња. Позната су ми нека имена заповједника ХВО који су ухапшени од стране СИПА – казује Перо. Вели да је у ратном и послијератном периоду дао бројне изјаве истражним органима, пред разним комисијама и безбједоносним структурама, али до овога пута није чуо да је ико од оних који су вршили тортуру и мучили заробљенике хапшен. Нада се да је правда, ако је спора, макар достижна.
– Након готово четверомјесечног логора у Доњој Махали гдје су нас поред осталих највише мучили нека Амазонка, Коњ, Дама, Ракијица одведен сам у затвор у Осијек гдје сам био на опоравку, вјероватно да би ме жива размијенили – објашњава Петар.
У заробљеништву Петар је изгубио здравље и дужи период провео је по болницама. Посљедице: 70 постотни ратни инвалид, пета група, трајно. Након лијечења више за рат није био способан па се јавио у своје предузеће ГП «Враница» у Бањој Луци јер од нечега он и мајка му Радојка морали су живјети. У јесен 1995. године и у таквом здравственом стању хвата га војна полиција и баца на ратиште код Добоја. Након пет-шест дана старјешине увиђају да се ради о тешком ратном инвалиду који није способан за фронт и враћају га кући. Петар се даље морао крити од војне полиције, или неких несавјесних припадника који су кварили углед ове јединице а све да би себе заштитили од одласка на фронт.
– Данас живим од 201,20 КМ инвалиднине и добар дио потрошим за лијекове. Принуђен сам да идем на надницу па цијепам дрва, радим на њиви, гдје год ме људи зову, одазивам се. Било за паре, било само за дружење. Имам коња и моторку па се некако сналазим, али није лако – казује Петар.
У међувремену мајка му је умрла. Живи сам у родним Бранешцима.
Борислав МАКСИМОВИЋ