Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић

Прије тачно 112 година, 18. септембра 1904. године, вјенчали су се Петар Кочић и Милка Вукмановић.

Петар Кочић (1877–1916) и Милка Кочић, рођена Вукмановић, (1882–1966) у историји српског народа одавно заузимају истакнуто мјесто. Иако је челиначки крај у њиховим животима одиграо изузетно значајну улогу, у Челинцу о томе нема ни једног материјалног трага изузме ли се њихова лична архива. А по много чему управо они треба да буду узор младим генерацијама како се воли и поштује отаџбина, свој народ и своја породица.

dopisnica-mk
Милкина дописница Петру

Петар је био талентован и образован књижевник, један од најбољих наших приповједача, интелектуалац чије су идеје и визије и данас, вијек након његове смрти, изузетно актуелне, али и бескомпромисан борац за слободу и отаџбину свога народа. Милка је, упркос бројним тешкоћама и животним препрекама, била његова највећа инспирација и подршка. Петар је живот жртвовао за отаџбину, Милка се цијели живот  борила за породицу. Једно другоме били су највећа подршка и најсигурније уточиште. Били су супружници, љубавници и саборци у борби за слободу свога народа.

Петар, син свештеника са Змијања Јована, а касније монаха у Гомионици Герасима, и Милка, кћерка успјешног пословног човјека Стева Вукмановића, упознали су се у Бањалуци крајем 19. вијека. Отац Милкин Стева Вукмановић, доселио се из Јабланца код Млаке у Бању Луку. Становали су у некадашњој Мишковића улици, гдје се Милка и родила. Крајем деветнаестог вијека прешао је са службом и породицом у Јошавку, тада привредно и административно сједиште данашњег челиначког краја. Живјели су у селу Грабовац, данас засеок Бојићи, гдје подиже угоститељско-трговински објекат. Рајко Кузмановић у монографији «Челинац кроз вјекове» записао је да је то био први овдашњи хотел и да је Стева дуже вријеме био и начелник општине Јошавка. У Бањој Луци су задржали једну собицу у старој кући, гдје су одсједали када би долазили послом. У то вријеме Челинац је био тек мање село на раскрсници између Бање Луке, Котор Вароша и Јошавке.

grobnica-vukmanovic
Гробница Милкиних родитеља у селу Грабовац (Челинац)

Сплетом околности Петар и Милка су се виђали у дјетињству, а љубав се случајно родила у њиховој раној младости, кад су већ били заборавили једно за друго.

Из Милкиних свједочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она већ дјевојка са непуних седамнаест година. Отац јој је био врло строг, а у то вријеме дјевојке су имале ограничено кретање и биле под сталном присмотром родитеља.

– Једног дана, јуна мјесеца 1899. године, кад сам дошла у Бању Луку, стајала сам са својом пријатељицом Кристом Бузаџић пред дућаном њеног оца. Пришао нам је Кристин брат Саво са још једним младићем. Представио нам се кратко: Петар Кочић. Био је тада свршен матурант – лијепо развијен, кршан и наочит момак са штапићем у руци. И он је мене заборавио. Стидјела сам се да гледам у њега – такве су тада биле дјевојке. Питао ме је шта читам и понудио ми “Босанску вилу” – говорила је Милка.

Сутрадан је сам шетао испред њене куће са црвеном ружом и штапићем.

– Изишла сам крадом и стала с њим на капију. Дао ми је “Вилу” и ружицу. Те године одмор је провео у Гомјеници, али је често долазио у Бању Луку. Виђали смо се, причао ми је да иде на студије у Беч, а пред сам полазак, кад смо увече сједели у башти, затражио је да га чекам док се врати. Дала сам обећање и он је сутрадан отпутовао. Ово сам тек послије испричала родитељима – и они нису били противни – Милкина су свједочења.

Црвену ружу добијену на поклон од Петра Милка је чувала до краја свог живота. Њихова љубав од првог сусрета била је искрена и страствена коју ништа није могло угасити – чак ни смрт! Петар је још као ђак и студент дао до знања и пријатељима и непријатељима да од борбе са окупаторском аустро-угарском влашћу ни по коју цијену неће одступити. Због тога је ушао у сукоб не само с окупатором, него и са породицом која га је жељела заштити од сталних прогона. Разумљиво да ни Стева није био одушевљен чињеницом да ће му будући зет бити често по затворима. Ипак, њихова љубав била је јача од свега. Петар је желио да се вјенчају у цркви у Јошавки што каже у једном свом писму упућеном Милки, али чувени јошавачки прота Петар Иванковић (1860 – 1941) није желио да уђе у сукоб са утицајним Милкиним оцем, па је вјенчање обављено тајно 18. септембра 1904. године у цркви брвнари у Романовцима.

– Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због “Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд – пристала сам – објашњавала је Милка.

Појавио се проблем – гдје обавити вјенчање. У Бањој Луци нису смјели, јер би се свадбено весеље завршило у затвору Црне куће. Петар је предлагао да крену у Маглајане код проте Саве Рађеновића, његовог друга и пријатеља, да се тамо вјенчају. Исте вечери у фијакеру Копривице крнули су младенци са старим сватом Лазаром Марићем и кумом Душаном Зито за Маглајане. Ноћ је била кишна и олујна и за све вријеме пута тешке капи су добовале по крову фијакера. Испоставило се – тако ће им бити кроз цијели њихов живот. У Маглајане су стигли око поноћи, гдје их је дочекао прота Рађеновић.

Све је било спремно и вјенчање је обављено под вијенцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена.

Весеље је продужило до зоре без знања и присуства њених родитеља. Изјутра су отпутовали за Београд, а одатле у Скопље гдје је Петар добио намјештење одакле ће убрзо бити протјеран због једне објављене сатире.

Њихове породице ипак су ускоро прихватиле њихов брак и биле су Петру и Милки значајна подршка у каснијем њиховом тешком животу. Упркос тешком животу и сталној борби са окупаторском влашћу Петар ствара врхунска књижевна дјела.

Приликом избора првог Босанског сабора, што је био и његов циљ јер је то значило значајну побједу против туђина, 1909. године Патар постаје народни посланик и у Сарајеву држи  изванредне патриотске говоре. У браку су стекли сина Слободана (1910) који је поживио само три године пошто га је покосила туберкулоза. Четири године касније родила им се и ћерка Душица која је доживјела старост. Као професор српског језика и књижевности била је и директорка београдске библиотеке која је носила назив по њеном оцу. Слободанова прерана смрт погоршала је Петрово нарушено здравље. Ћерка Душица, удата Павић, оца није ни упамтила. Милка је послије Петрове смрти, у својој 34. години, још увијек лијепа, на бројне брачне понуде, одговарала: «Бићу удовица пола вијека, а онда ћу да умрем». И тако је било!

Из Петрових бројних писама упућених Милки, љепотици и једној од првих писмених Челинчанки, можемо сазнати не само колико ју је волио, него колико му се свиђао и челиначки крај који му је био дражи од Бање Луке. Милкини родитељи  Стева (1851 – 1937) и Јека (1863 – 1911) сахрањени су у гробљу у Грабовцу, а њен брат, чувени челиначки боем и забављач, Драгутин Драго Чича (1886 – 1970), у гробљу ма Црквишту.  Челиначка Библиотека и СПКД «Просвјета» уз подршку «Винарије Јунгић» низом пригодних догађаја посљедњих година евоцирају успомене на частан живот и грандиозно дјело Милке и Петра Кочића. Ако због својих слабости не можемо бити као они, можемо их бар памтити.

Припремио: Борислав МАКСИМОВИЋ

Аутор портрета: Рајна Савић, академски сликар

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s