Како је Натниша Натханион Пен с Тајланда провела студентску праксу у челиначкој штампарији «Дизајн»

 

Натниша Натханион је два­де­сет­дво­го­диш­ња студенткиња графике из Тај­лан­да која је ово љето провела на пра­кси у штам­па­ри­ји „Ди­зајн“ Челинац! Након успјешно одрађене праксе током које је склопљено и чврсто пријатељство између ове дјевојке и радника и руководства овог колектива, у ресторану «Житњак» власник штампарије «Дизајн» Душко Пејаковић приредио је и опроштајно дружење на којем су прорадиле и емоције. Том приликом радници «Дизајна» својој симпатичној колегици поклонили су сат, а власник штампарије мајицу – сувенир са змијањским везом, културним добром Срба овог краја које је под заштитом УНЕСКА. Искористили смо ову јединствену прилику да о боравку једне Тајланђаке у Челинцу забиљежимо причу у «Челиначким новинама».

Пен (тако од миља ову дјевојку зову приајтељи), ка­ко си од свих мјес­та на сви­је­ту до­шла у Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну и то баш у Че­ли­нац?

Ја сам чла­ни­ца сту­ден­тске ор­га­ни­за­ци­је IAES­TE и пре­ко ње сам се при­ја­ви­ла за не­ку пра­ксу. Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је би­ла за­пра­во мој је­ди­ни избор, јер за мо­је за­ни­ма­ње у том тре­нут­ку ни­је би­ло дру­гих пра­кси. Ни­сам зна­ла шта да ра­дим, али ми је про­фе­сор с фа­кул­те­та са­вје­то­вао да оба­ве­зно при­хва­тим ту оп­ци­ју и да до­ђем ов­дје јер, ка­ко је он ре­као, БиХ је зе­мља са пре­ди­вном при­ро­дом и то тре­ба до­ћи и ви­дје­ти. И мо­рам при­зна­ти – за­љу­би­ла сам се у Ба­ња­лу­ку. Сти­гла сам ов­дје при­је три се­дми­це, про­шле се­дми­це сам би­ла на раф­тин­гу и би­ло ми је сјај­но. По­што сту­ди­рам ин­дус­триј­ски инжење­ринг ја сам тражила не­ку фа­бри­ку, али ми је и ов­дје у штам­па­ри­ји «Ди­зајн» ја­ко за­ни­мљи­во јер стижем пу­но но­вих ис­кус­та­ва. Ов­дје ми је све не­ка­ко но­во, али опет уживам у то­ме и стал­но не­што учим.

Шта ти се нај­ви­ше сви­ђа ов­дје?

Нај­ви­ше ми се сви­ђа­ју пла­ни­не, дрве­ће, и при­ро­да ге­не­рал­но. Би­ла сам у Бо­чцу и оду­ше­ви­ла сам се. Али и да­ље ми је чу­дно ври­је­ме ов­дје. У је­дном да­ну се про­ми­је­ну че­ти­ри го­диш­ња до­ба. Код нас ни­је та­ко.

Не­дос­та­је ли ти дом?

У по­чет­ку ми је дом ја­ко мно­го не­дос­та­јао, али са­да не то­ли­ко јер је хос­тел у Ба­ња­лу­ци у ко­јем ста­ну­јем пре­пун љу­ди са свих стра­на са ко­ји­ма мо­гу да се дружим и то ми мно­го ола­кша­ва си­ту­аци­ју. Ми­слим да тре­ну­тно имам друш­тво из 15 ра­зли­чи­тих држава.

Је­си ли ов­дје сте­кла не­ке при­ја­те­ље?
Је­сам! Упо­зна­ла сам дос­та љу­ди из ИАЕС­ТЕ-а, а још ви­ше љу­ди пре­ко њих.

Шта ћеш ра­ди­ти ка­да се вра­тиш у Тај­ланд?

Желим прво да за­вршим фа­кул­тет, а он­да да на­ђем по­сао. С об­зи­ром на то да сту­ди­рам ин­дус­триј­ски инжење­ринг при­вла­чи ме ја­ко мно­го ауто-ин­дус­три­ја и у њој бих во­ље­ла је­дног да­на да ра­дим.

Је­си ли пу­то­ва­ла кроз ос­та­так РС и БиХ?

Су­тра идем у Мос­тар, а сље­де­ће се­дми­це у Са­ра­је­во, да­кле, ни­сам ни­гдје би­ла осим Ба­ња­лу­ке и Че­лин­ца.

А у ко­јим си још зе­мља­ма би­ла осим БиХ?

Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је, у ства­ри, мо­је прво пра­во пу­то­ва­ње у инос­тран­ство, јер ни­ка­да ра­ни­је ни­сам би­ла ни­гдје ван Тај­лан­да. Ис­ти­на, је­дном сам би­ла на гра­ни­ци са Мјан­ма­ром, чак сам ушла у ту зе­мљу не­ких 100 ме­та­ра и би­ла сам та­мо са­мо сат вре­ме­на, па то баш и не може да се ра­чу­на.

Да­кле, од свих зе­ма­ља овог сви­је­та ти си прво до­шла баш у БиХ и то ни ма­ње ни ви­ше не­го у Че­ли­нац!
Па да, упра­во та­ко! (сми­јех)

Шта ми­слиш о љу­ди­ма ко­је си до са­да упо­зна­ла?

Љу­ди су за­ис­та ја­ко љу­ба­зни, при­ја­тељ­ски нас­тро­је­ни и ра­до­зна­ли. Ни­сам за­ис­та има­ла ни је­дно је­ди­но не­га­ти­вно ис­кус­тво и цје­ло­ку­пно ис­кус­тво ће ми ос­та­ти у ди­вном сје­ћа­њу, у то сам си­гур­на.

Јеси ли задовољна колективом гдје си проводила праксу, колегама у штампарији, послодавцем Душком Пејаковићем?

Јако сам задовољна (опет смијех). Дивни су. Помагали су ми да се снађем, објашњавали сав процес рада. Челинац и ова штампарија, а нарочито колеге, остаће ми у лијепом сјећању. Хвала свима!

Борис Максимовић