Хоће ли Челинац постати насеље духова?

Недавно је у једном челиначком селу један човјек, не баш у цвијету младости, након више разочарења, доста муке и уложених живаца и новаца коначно добио «папире» који су му предуслов за одлазак у иностранство ради запослења организовао фешту на којој је угостио пола села и своје бројне пријатеље. За сваку одговорну власт ово би требало да буде поражавајућа вијест, прави шамар, јер је то доказ да оно шта су требали нису честито и добро урадили. Ниједан озбиљан човјек олако не напушта породицу да би попут авантуристе срљао грлом у јагоде и одлазио у туђину гдје му се нико неће обрадовати. Зато и ову забаву треба схватити као плод огорчења на државу и општину, а никако као израз радости и среће.

И једини челиначки обућар Синиша Гуска ових дана ставио је катанац на своју радњу надајући се да ће у иностранству зарадити кору круха и својој петочланој породици створити какве-такве услове за нормалан живот.

– Не могу више издржати. Године пролазе, а ја никако на нулу да изађем. Ни ово што ми је обећано у Њемачкој није охрабрујуће, али је у сваком случају боље од оног што имам овдје. И ја бих правио фешту, али немам одакле – прича Синиша, грмаљ од човјека који је у свом крају познат као угледан и вриједан домаћин.

Челинац је овим чином постао препознатљив по још неким негативном феноменима – поред тога што је вјероватно једини град у свијету без парка, сада ће бити и једини град без обућара и мјесто гдје се праве феште кад се из њега одлази.

– Обућарски посао одавно је у кризи, али ја свакодневно имам на десетине муштерија. Већина послова су за мене у финансијском смислу безначајни и не могу их наплаћивати, али су то корисне ствари за грађане. То су ситне оправке које продужавају вијек обући, торбама, ремењу и сл. Чуо сам да у другим општинама дефицитарне занатлије имају разне субвенције од своје локалне власти јер су вишеструко корисни грађанима, а ја сам овдје у Челинцу третиран као банкар, апотекар, кафанџија. Деценијама сам себе заваравам да ће се стање поправити и тако сам залуд потрошио вријеме и своју породицу довео у тежак положај попут неодговорног човјека – говори Синиша огорчен и на себе и на друштво.

Обућарски занат завршио је у Бањој Луци. Као младић прво запослење добио је у Творници обуће «Босна» гдје је радио до њеног стечаја, а онда дошао у Челинац у обућарску радњу Драгутина Модића Циге, који му је очински савјетовао да негдје на страни тражи хљеба јер «у Челинцу поштен човјек мало шта доброг може очекивати». Није вјеровао. У двадесетдругој години живота затекао га је рат. Као борац славне 16. оклопне бригаде од јесени 1991. до прољећа 1996. године прошао је најтежа ратишта. Коју годину након рата изнајмљује пословни простор и у њему отвара обућарску радњу на коју након деценију упорног и нерентабилног одржавања ставља катанац.

– Никада, ама баш никада, нисам добио ни марку ни на име тога што имам троје дјеце, ни на име тога што сам као борац прве категорије уз то и дефицитарни занатлија. Од своје куће у селу Каблови до посла у Челинцу у једном правцу пређем 20 километара. Ни за гориво и одржавање аута нисам могао зарадити. Док сам ја овдје џаба радио, супруга Јасна ми је тешким пословима на њиви и у домаћинству храну и одјећу дјеци обезбјеђивала. Да сам инвалид, имао бих макар нека примања и добар изговор – огорчен је Синиша.

Каже да је имао више среће него памети јер му је породица једина свијетла тачка. Син Теодор, о којем су «Челиначке новине» прије десетак година писале као о одличном ђаку нарочито талентованом за стране језике, приводи крају Богословију у манастиру Крка, Горан му похађа други разред кулинарске школе у Челинцу, а Јован је тек кренуо у први разред основне школе.

Сличних примјера у Челинцу је на десетине. Одлазак, готово бјежање из завичаја, младих људи који треба да стварају и проширују породицу, али и да су узданица њихових родитеља којима ће ускоро бити неопходна туђа њега и помоћ, примјетан је на сваком кораку. Готово па је немогуће добити пристојно радно мјесто на основу својих квалитета, а мимо политичке воље. Разумног човјека који је цијели свој живот радио као мрав да би створио добре услове за своју достојанствену старост и перспективну младост својих потомака мора да ухвати паника. Чему ово води? Коме ће припасти ова земља? Знају ли наши политичари да оваквим својим (не)радом заправо сијеку грану на којој сједе и с које обезбјеђују своју позицију? Кад неки друштвени проблем постане очигледан, углавном је касно за исправке, а онај ко унапријед види углавном је предмет подсмијеха паланке и политичких манипулатора. Од када је свијета и вијека то је тако! Па, народе – сретно у јагоде. Берба је 2. октобра! За јагоде касно, али тријежњење увијек има смисла.

Борислав МАКСИМОВИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s