Божјом вољом мисионар и хуманитарац

 

Ска­та­вач­ки до­ма­ћин Мла­ђан То­пић од оца Ђур­ђа на­сли­је­дио је солидно има­ње, ко­је је на­кон же­нид­бе са ври­јед­ном Бо­сиљ­ком Радосавац то­ком свог жи­во­та стал­но ши­рио и уна­пре­ђи­вао. У њи­хо­вој ку­ћи го­сти су би­ли нај­у­глед­ни­ји љу­ди ко­ји су про­ла­зи­ли кроз се­ло, а учи­те­љи ко­ји су слу­жбо­ва­ли у ска­та­вач­кој шко­ли че­сто су баш код њих и ста­но­ва­ли. А ка­кви су Мла­ђан и Ђур­ђа би­ли љу­ди по­твр­ђу­је и чињени­ца да су по­ред сво­је дје­це: Зор­ке, Ма­ре, Слав­ка, Ми­ли­во­ја, Боре, Бо­шка и На­де, усво­ји­ли још јед­но ди­је­те, осмо, Не­ђељ­ку, ко­ју су као сво­ју на­јам­ни­цу при­хва­ти­ли у по­ро­ди­цу, по­ди­гли, од­го­ји­ли, уда­ли и да­ли јој ми­раз, што зна­чи у све­му је из­јед­на­чи­ли са сво­јом ро­ђе­ном дје­цом.

Ка­да сам ишао у шко­лу на Ска­та­ви­ци би­ло нас је 104 ђа­ка. Ви­ше разре­де сам за­вр­шио у Че­лин­цу. Са­та у се­лу ни­ко ни­је имао, а пи­је­тао је био је­ди­ни ор­ијен­тир то­ком но­ћи. Ују­тро, кад за­ку­ку­ри­че пр­ви пијетао, био је знак да кре­не­мо у шко­лу. Не­ри­јет­ко, то­ком зим­ског пери­о­да, кад су но­ћи ду­же нер­во­зни пи­је­тао нас је ва­рао па смо у Челинац зна­ли до­ћи тек иза по­но­ћи гдје смо озе­бли, че­сто и мо­кри од сни­је­га, ки­ше или ро­се, до­че­ки­ва­ли школ­ског по­слу­жи­те­ља да шко­лу отво­ри и ва­тру на­ло­жи

Мла­ђан и Бо­сиљ­ка у су­бо­ту, 7. ју­на 1947. го­ди­не до­би­ли су си­на ко­јем су да­ли име Ми­ли­во­је, а већ су­тра­дан, у не­дје­љу, су га кр­сти­ли. На Ска­та­ви­ци су одр­жа­ва­на ма­сла, до­шао је про­та Ви­то Ву­ко­вић да освешта и бла­го­сло­ви пло­до­ве зе­мље и оне ко­ји су их про­из­ве­ли, и крстио Ми­ли­во­ја. То се ве­о­ма ри­јет­ко де­ша­ва да ди­је­те не бу­де ни 24 са­та не­кр­ште­но. Не­ко ће ре­ћи да се ра­ди о слу­чај­но­сти, а дру­ги, мудрији, да је то ипак Бо­жи­ја во­ља. Ако се то­ме до­да да је Ми­ли­во­је уло­жио до­ста тру­да и на­по­ра да упи­ше и с успје­хом за­вр­ши Богословију, он­да је ја­сно да се о слу­чај­но­сти­ма не мо­же го­во­ри­ти.

Про­та Ми­ли­во­је успје­шно је и по­ште­но од­ра­дио све­ште­нич­ку слу­жбу, али са­мо кад је ри­јеч о ре­дов­ним оба­ве­за­ма у па­ро­хи­ји, што зна­чи да је зва­нич­но пен­зи­о­нер са мје­сеч­ном пен­зи­јом у ви­си­ни од 130 евра.

– Ка­да сам ишао у шко­лу на Ска­та­ви­ци би­ло нас је 104 ђа­ка. Ви­ше разре­де сам за­вр­шио у Че­лин­цу. Са­та у се­лу ни­ко ни­је имао, а пи­је­тао је био је­ди­ни ор­ијен­тир то­ком но­ћи. Ују­тро, кад за­ку­ку­ри­че пр­ви пијетао, био је знак да кре­не­мо у шко­лу. Не­ри­јет­ко, то­ком зим­ског пери­о­да, кад су но­ћи ду­же нер­во­зни пи­је­тао нас је ва­рао па смо у Челинац зна­ли до­ћи тек иза по­но­ћи гдје смо озе­бли, че­сто и мо­кри од сни­је­га, ки­ше или ро­се, до­че­ки­ва­ли школ­ског по­слу­жи­те­ља да шко­лу отво­ри и ва­тру на­ло­жи – при­ча про­та Ми­ли­во­је на­по­ми­њу­ћи да се и тих да­на сје­ћа као ли­је­пих и срет­них.

На­кон за­вр­ше­не основ­не шко­ле Ва­си­ли­је Ва­дић, Ра­де Са­ви­чић, Про­ко Кне­же­вић, Не­дељ­ко То­пић и он, сви иста ге­не­ра­ци­ја че­ли­нач­ких ђа­ка, од­лу­че да се упи­шу у Бо­го­сло­ви­ју. Ње­га, Ра­ду и Ва­су не при­ме, јер је број био огра­ни­чен, али они ни­су од­у­ста­ли. Њих тро­ји­ца оду у манастир Го­мир­је гдје Ва­со оста­не, а Ра­де и он из дру­гог по­ку­ша­ја упишу се на Бо­го­сло­ви­ју. Ва­со је да­нас, као што се зна, епи­скоп сремски, Ра­де је као про­то­је­реј – ста­вро­фор пен­зи­ју до­че­као у Прњавору, Про­ко у Но­вој То­по­ли, Не­дељ­ко у Кла­шни­ца­ма, а Ми­ли­во­је је на­пра­вио ма­ло ши­ри круг зе­мљи­ним ша­ром.

– На Бо­го­сло­ви­ји у Бе­о­гра­ду шко­ло­ва­ли смо се 1964/70. го­ди­не. Ја и Раде Са­ви­чић из­гу­би­ли смо дви­је школ­ске го­ди­не јер је Сте­во Новичић, слу­жбе­ник за вој­на пи­та­ња у оп­шти­ни Че­ли­нац све учи­нио да нас оме­те и по­ша­ље у ЈНА. Од­слу­жи­ли смо вој­ску, али се ни­смо да­ли оме­сти. Рас­пу­сте смо про­во­ди­ли у Вој­во­ди­ни, на по­љо­при­вре­ди и грађе­ви­ни да би по­ро­ди­ци ола­ка­ша­ли јер за нас ни­је би­ло не­што што се не мо­же – ка­зу­је Ми­ли­во­је.

svestinikmilivoje

Ка­да је ди­пло­ми­рао на Бо­го­сло­ви­ји 1970. го­ди­не отац Ми­ли­во­је оженио се На­дом То­пић из Цр­не Ри­је­ке. Ве­ли, би­ла је су­бо­та, 19. септембра, рад­ни дан, вјен­ча­ју се у хра­му, упи­шу код ма­ти­ча­ра и На­да оде сво­јој ку­ћи, а он сво­јој. Тек су­тра­дан је свад­ба јер су се организовале са­мо не­дје­љом, као је­ди­ним не­рад­ним да­ном у сед­ми­ци, да се не дан­гу­би.

– До­био сам слу­жбу у па­ро­хи­ји Вој­нић и Ко­ла­рић на Кор­ду­ну гдје ду­же од три­де­сет го­ди­на ни­је би­ло све­ште­ни­ка. Чак 97 по­сто ста­нов­ни­штва чи­ни­ли су Ср­би, али су се би­ли пот­пу­но од­ро­ди­ли од сво­је вје­ре. И то што због стра­да­ња у Дру­гом свјет­ском ра­ту, јер су у цр­кви 1941. го­ди­не уста­ше из­вр­ши­ле по­кољ, уби­ли су и про­ту Ду­ша­на Ма­ли­ба­би­ћа, што под ути­ца­јем ко­му­нис­тич­ке вла­сти, Пу­них де­сет го­ди­на ни­сам освештао нијед­но слав­ско ко­љи­во, ни­ти кр­стио ди­је­те, вра­ћа­ли су ме са опи­је­ла, али Бо­гу хва­ла, и то ври­је­ме је про­шло, и Ср­би су се вратили сво­јој Цр­кви и се­би – об­ја­шња­ва про­та Ми­ли­во­је.

Из Вој­ни­ћа 1980. го­ди­не пре­шао је на слу­жбу у Сла­вон­ску По­же­гу гдје га је 1991. го­ди­не за­те­као уста­шки те­рор ис­пред ко­јег је по­бје­гао у задњи час оста­вив­ши сву сво­ју имо­ви­ну, чак ни сво­ју ди­пло­му ни­је успио узе­ти. Ку­ћу је успио ка­сни­је раз­ми­је­ни­ти, а храм у По­же­ги ко­ји је за­по­чео, је­ди­ни у Хр­ват­ској са пет ку­по­ла, био је то­ли­ко чврст да га ни Туђ­ма­но­ви сљед­бе­ни­ци ни­су успје­ли по­ру­ши­ти па он и да­нас свједо­чи о исто­ри­ји и гол­го­ти пра­во­слав­не вје­ре у Хр­ват­ској. У за­ви­чај је до­шао у ауто­мо­би­лу у ко­јем је по­ред су­пру­ге и кће­ри Ру­же, Бо­се и Је­ле­не спа­сао и свог над­ле­жног епи­ско­па Лу­ки­ја­на.

– При­хва­тио нас је пре­о­све­ће­ни вла­ди­ка ба­ња­луч­ки Је­фрем ко­ји је ме­ни 1992. го­ди­не до­ди­је­лио но­во­фор­ми­ра­ну па­ро­хи­ју Ка­ра­но­вац гдје смо ре­кон­струк­ци­јом ста­ре шко­ле по­че­ли град­њу но­вог хра­ма ко­ји да­нас и по ље­по­ти и по свом зна­ча­ју слу­жи Бо­гу у сла­ву, а на­шем све­штен­ству и па­ро­хи­ја­ни­ма на част. На тра­же­ње упо­ко­је­ног ми­тро­по­ли­та Јо­ва­на упу­ћен сам 30. ју­ла 1995. го­ди­не на ми­си­о­нар­ску слу­жбу у Ита­ли­ју, у Ви­ћен­цу, гдје сам ши­рио пра­во­сла­вље и оку­пљао на­ше вјер­ни­ке до 24. ма­ја 2014. го­ди­не ка­да сам пен­зи­о­ни­сан – при­ча отац Ми­ли­во­је.

С по­но­сом и ве­ли­ком ра­до­шћу при­ча о сво­јој слу­жби, али и о сво­јој поро­ди­ци. Ка­же да га ра­ду­је чи­ње­ни­ца да је по­ред све­ште­нич­ке слу­жбе сва­гдје гдје је ра­дио афир­ми­сао и пра­во­сла­вље, али и срп­ску тра­ди­ци­ју, фол­клор, оби­ча­је јер све то, ка­же, чи­ни срп­ско би­ће. У то­ме је имао и ве­ли­ку по­др­шку по­па­ди­је На­де. По­но­си се и чи­ње­ни­цом да је 35 сво­јих па­ро­хи­ја­на или чла­но­ва по­ро­ди­це упу­тио у Бо­го­сло­ви­ју па у ужој породи­ци да­нас има де­се­так све­ште­ни­ка и бо­го­сло­ва ме­ђу ко­ји­ма су и два ње­го­ва зе­та, унук и име­њак ко­ји је и ђак ге­не­ра­ци­је и као на­да­ре­ни пје­вач члан СПД “Је­дин­ство”, па се­стрић Жељ­ко Јев­ђе­нић, про­та у Кне­жи­ци и дру­ги. Уз све то отац Ми­ли­во­је слу­жбу у Ита­ли­ји у ври­је­ме Одр­бам­бе­но-отаx­бин­ског ра­та ис­ко­ри­стио је и за при­ку­пља­ње зна­чај­не ко­ли­чи­не ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи за наш на­род ко­ја је сти­за­ла у континуите­ту и ис­по­ру­чи­ва­на, бор­ци­ма, со­ци­јал­ним и ме­ди­цин­ским уста­но­ва­ма, угро­же­ним по­ро­ди­ца­ма, Ср­би­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји.

Да­нас отац Ми­ли­во­је нај­ви­ше свог сло­бод­ног вре­ме­на про­во­ди у родном се­лу гдје умје­сто ста­рих са­ди но­ве воћ­ке, по­пра­вља по­ру­ше­не згра­де, кр­чи остру­ге и ко­ров. Сна­гу да не по­су­ста­не да­ју му ње­го­ве ком­ши­је и ро­ђа­ци ко­ји сли­је­де ње­гов при­мјер, али и по­том­ци ко­ји­ма се сви­ђа Ска­та­ви­ца, Рав­на го­ра, ка­ко ка­же, пар­че ра­ја на зе­мљи

Бо­ри­слав МАК­СИ­МО­ВИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s