Скатавачки домаћин Млађан Топић од оца Ђурђа наслиједио је солидно имање, које је након женидбе са вриједном Босиљком Радосавац током свог живота стално ширио и унапређивао. У њиховој кући гости су били најугледнији људи који су пролазили кроз село, а учитељи који су службовали у скатавачкој школи често су баш код њих и становали. А какви су Млађан и Ђурђа били људи потврђује и чињеница да су поред своје дјеце: Зорке, Маре, Славка, Миливоја, Боре, Бошка и Наде, усвојили још једно дијете, осмо, Неђељку, коју су као своју најамницу прихватили у породицу, подигли, одгојили, удали и дали јој мираз, што значи у свему је изједначили са својом рођеном дјецом.
Када сам ишао у школу на Скатавици било нас је 104 ђака. Више разреде сам завршио у Челинцу. Сата у селу нико није имао, а пијетао је био једини оријентир током ноћи. Ујутро, кад закукуриче први пијетао, био је знак да кренемо у школу. Неријетко, током зимског периода, кад су ноћи дуже нервозни пијетао нас је варао па смо у Челинац знали доћи тек иза поноћи гдје смо озебли, често и мокри од снијега, кише или росе, дочекивали школског послужитеља да школу отвори и ватру наложи
Млађан и Босиљка у суботу, 7. јуна 1947. године добили су сина којем су дали име Миливоје, а већ сутрадан, у недјељу, су га крстили. На Скатавици су одржавана масла, дошао је прота Вито Вуковић да освешта и благослови плодове земље и оне који су их произвели, и крстио Миливоја. То се веома ријетко дешава да дијете не буде ни 24 сата некрштено. Неко ће рећи да се ради о случајности, а други, мудрији, да је то ипак Божија воља. Ако се томе дода да је Миливоје уложио доста труда и напора да упише и с успјехом заврши Богословију, онда је јасно да се о случајностима не може говорити.
Прота Миливоје успјешно је и поштено одрадио свештеничку службу, али само кад је ријеч о редовним обавезама у парохији, што значи да је званично пензионер са мјесечном пензијом у висини од 130 евра.
– Када сам ишао у школу на Скатавици било нас је 104 ђака. Више разреде сам завршио у Челинцу. Сата у селу нико није имао, а пијетао је био једини оријентир током ноћи. Ујутро, кад закукуриче први пијетао, био је знак да кренемо у школу. Неријетко, током зимског периода, кад су ноћи дуже нервозни пијетао нас је варао па смо у Челинац знали доћи тек иза поноћи гдје смо озебли, често и мокри од снијега, кише или росе, дочекивали школског послужитеља да школу отвори и ватру наложи – прича прота Миливоје напомињући да се и тих дана сјећа као лијепих и сретних.
Након завршене основне школе Василије Вадић, Раде Савичић, Проко Кнежевић, Недељко Топић и он, сви иста генерација челиначких ђака, одлуче да се упишу у Богословију. Њега, Раду и Васу не приме, јер је број био ограничен, али они нису одустали. Њих тројица оду у манастир Гомирје гдје Васо остане, а Раде и он из другог покушаја упишу се на Богословију. Васо је данас, као што се зна, епископ сремски, Раде је као протојереј – ставрофор пензију дочекао у Прњавору, Проко у Новој Тополи, Недељко у Клашницама, а Миливоје је направио мало шири круг земљиним шаром.
– На Богословији у Београду школовали смо се 1964/70. године. Ја и Раде Савичић изгубили смо двије школске године јер је Стево Новичић, службеник за војна питања у општини Челинац све учинио да нас омете и пошаље у ЈНА. Одслужили смо војску, али се нисмо дали омести. Распусте смо проводили у Војводини, на пољопривреди и грађевини да би породици олакашали јер за нас није било нешто што се не може – казује Миливоје.
Када је дипломирао на Богословији 1970. године отац Миливоје оженио се Надом Топић из Црне Ријеке. Вели, била је субота, 19. септембра, радни дан, вјенчају се у храму, упишу код матичара и Нада оде својој кући, а он својој. Тек сутрадан је свадба јер су се организовале само недјељом, као јединим нерадним даном у седмици, да се не дангуби.
– Добио сам службу у парохији Војнић и Коларић на Кордуну гдје дуже од тридесет година није било свештеника. Чак 97 посто становништва чинили су Срби, али су се били потпуно одродили од своје вјере. И то што због страдања у Другом свјетском рату, јер су у цркви 1941. године усташе извршиле покољ, убили су и проту Душана Малибабића, што под утицајем комунистичке власти, Пуних десет година нисам освештао ниједно славско кољиво, нити крстио дијете, враћали су ме са опијела, али Богу хвала, и то вријеме је прошло, и Срби су се вратили својој Цркви и себи – објашњава прота Миливоје.
Из Војнића 1980. године прешао је на службу у Славонску Пожегу гдје га је 1991. године затекао усташки терор испред којег је побјегао у задњи час оставивши сву своју имовину, чак ни своју диплому није успио узети. Кућу је успио касније размијенити, а храм у Пожеги који је започео, једини у Хрватској са пет купола, био је толико чврст да га ни Туђманови сљедбеници нису успјели порушити па он и данас свједочи о историји и голготи православне вјере у Хрватској. У завичај је дошао у аутомобилу у којем је поред супруге и кћери Руже, Босе и Јелене спасао и свог надлежног епископа Лукијана.
– Прихватио нас је преосвећени владика бањалучки Јефрем који је мени 1992. године додијелио новоформирану парохију Карановац гдје смо реконструкцијом старе школе почели градњу новог храма који данас и по љепоти и по свом значају служи Богу у славу, а нашем свештенству и парохијанима на част. На тражење упокојеног митрополита Јована упућен сам 30. јула 1995. године на мисионарску службу у Италију, у Вићенцу, гдје сам ширио православље и окупљао наше вјернике до 24. маја 2014. године када сам пензионисан – прича отац Миливоје.
С поносом и великом радошћу прича о својој служби, али и о својој породици. Каже да га радује чињеница да је поред свештеничке службе свагдје гдје је радио афирмисао и православље, али и српску традицију, фолклор, обичаје јер све то, каже, чини српско биће. У томе је имао и велику подршку попадије Наде. Поноси се и чињеницом да је 35 својих парохијана или чланова породице упутио у Богословију па у ужој породици данас има десетак свештеника и богослова међу којима су и два његова зета, унук и имењак који је и ђак генерације и као надарени пјевач члан СПД “Јединство”, па сестрић Жељко Јевђенић, прота у Кнежици и други. Уз све то отац Миливоје службу у Италији у вријеме Одрбамбено-отаxбинског рата искористио је и за прикупљање значајне количине хуманитарне помоћи за наш народ која је стизала у континуитету и испоручивана, борцима, социјалним и медицинским установама, угроженим породицама, Србима на Косову и Метохији.
Данас отац Миливоје највише свог слободног времена проводи у родном селу гдје умјесто старих сади нове воћке, поправља порушене зграде, крчи оструге и коров. Снагу да не посустане дају му његове комшије и рођаци који слиједе његов примјер, али и потомци којима се свиђа Скатавица, Равна гора, како каже, парче раја на земљи
Борислав МАКСИМОВИЋ