Без град­ског пар­ка и зе­ле­ни­ла сва­ки град је град без плу­ћа, па и ду­ше. У та­квим на­се­љи­ма ста­нов­ни­ци се гу­ше од ра­зних за­га­ђи­ва­ча град­ског ва­зду­ха. Зби­ља, су­ви­шно је тро­ши­ти ри­је­чи шта зна­чи је­дан ли­је­пи парк ра­зно­ра­зног др­ве­ћа, гр­мља и цви­је­ћа и још уре­дан и опре­мљен свим оста­лим са­др­жа­ји­ма за ма­ло игре, ма­ло од­мо­ра за ти­је­ло и ду­шу ка­ко нај­мла­ђих, па од ра­да умо­р­них, до оних нај­ста­ри­јих ко­ји ту мо­гу су­сре­сти не­ку ста­ру сим­па­ти­ју или, не­би­ло глу­во, за­што не и но­ву.

Као што су об­ја­ви­ли свјет­ски на­уч­ни­ци, и ма­ња по­вр­ши­на ста­ба­ла др­ве­ћа или пак не­ко­ли­ко ста­ба­ла у др­во­ре­ду мо­гу чо­вје­ку по­бу­ди­ти осје­ћај ра­до­сти, за­до­вољ­ства, до­бр­ог рас­по­ло­же­ња, пси­хич­ког рас­те­ре­ће­ња, а да се он­да не го­во­ри ка­кав ути­цај има на људ­ски ор­га­ни­зам парк шу­ма ве­ће по­вр­ши­не, од­но­сно уре­ђен и из­ње­го­ван парк по свим ур­ба­ни­стич­ким за­хтје­ви­ма или пак парк шу­ма ка­ко град Че­ли­нац по кон­фи­гу­ра­ци­ји те­ре­на ко­ју има у нај­бли­жој око­ли­ни мо­же да по­диг­не или већ по­сто­је­ће уре­ди. На­рав­но, то ни­су шу­ме ви­со­ке еко­ном­ске ври­јед­но­сти не­го ви­ше за­штит­не шу­ме стр­мих си­ро­ма­шних плит­ких зе­мљи­шта, али су ве­о­ма зна­чај­не за за­шти­ту чо­вје­ко­ве жи­вот­не сре­ди­не.

Шта би зна­чио Бе­о­град без Ка­ла­мег­да­на, Та­шмај­да­на, Ко­шут­ња­ка, Ава­ле, За­греб без Мак­си­ми­ра, Беч без Шен Бру­на, Тре­би­ње без пла­та­на, Сплит без Мар­ја­на

По­што је шу­ма чо­вје­ко­ва пра­по­стој­би­на он је знао да се ње­гов ор­га­ни­зам у њој нај­бо­ље осје­ћа, али је био при­ну­ђен да се због жи­вот­них по­тре­ба раз­во­јем дру­штва уда­ља­ва од шу­ме. Но, уви­јек гдје се на­ста­њи­вао за­са­ђи­вао је шум­ска и укра­сна др­ве­ћа и воћ­ке та­ко да свој дом и укра­си и при­ла­го­ди што здра­ви­јем жи­во­ту. Да је то та­ко свје­до­че сви ве­ли­ки гра­до­ви сво­јим чу­ве­ним пар­ко­ви­ма по ко­ји­ма су по­зна­ти­ји, ре­кло би се, од сво­јих на­зи­ва. Шта би зна­чио Бе­о­град без Ка­ле­мег­да­на, Та­шмај­да­на, Ко­шут­ња­ка, Ава­ле, За­греб без Мак­си­ми­ра, Беч без Шен Бру­на, Тре­би­ње без пла­та­на, Сплит без Мар­ја­на. И Ко­тор Ва­рош има свој ста­ри дио са пла­та­ни­ма, док, на­жа­лост, Ба­ња­лу­ка сво­је пар­ко­ве и зе­ле­не по­вр­ши­не уве­ли­ко кр­чи и ши­ри „ве­ли­ку при­вре­ду“ зва­ну ка­фи­ћи и су­мор­ни стам­бе­но-по­слов­ни објек­ти ко­ји нај­ви­шпе ли­че чу­ве­ној ба­ња­луч­кој цр­ној ку­ћи» тј, за­тво­ру. Град Ба­ња­лу­ка се не­кад звао „Ље­по­ти­ца на Кра­ји­ни“ и град зе­ле­ни­ла и ли­је­пих дје­во­ја­ка. Има још ли­је­пих дје­во­ја­ка, али зе­ле­ни­ла не­ма па се углав­ном из­гу­био и атри­бут кра­ји­шка ље­по­ти­ца ко­ји јој је слу­жио за хва­лу.

Че­ли­нац је иза се­бе пре­ту­рио до­ста вре­ме­на. У ме­ђу­вре­ме­ну се и гра­дио и раз­гра­ђи­вао. Ста­са­ле су и не­ста­ја­ле и але­је и ма­њи цвјет­ња­ци. Да­нас са­мо нај­ста­ри­ји Че­лин­ча­ни се још сје­ћа­ју пре­кра­сног др­во­ре­да ди­вљег ке­сте­на са обе стра­не пу­та ко­ји се про­те­зао од са­да­шњег град­ског мо­ста до бли­зи­не мо­ста на Ва­ди­ћа ри­је­ци. Гра­не тих ке­сто­но­ва су се та­ко­ре­ћи до­ди­ри­ва­ле с јед­не на дру­гу стра­ну пу­та ко­ји је та­ко ци­је­ли дан био у де­бе­лој хла­до­ви­ни. То су љу­ди са­ди­ли при­је ви­ше од сто­ти­ну го­ди­на, до­ла­ском аустро-уга­р­ске вла­сти, а све је по­ру­ше­но по­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка ка­да се про­ши­ри­вао и ас­фал­ти­рао ма­ги­страл­ни пут Ба­ња Лу­ка – Че­ли­нац – Ко­тор Ва­рош. Ни­ко се та­да ни­је сје­тио да ура­ди за­о­би­ла­зни­цу. У то ври­је­ме то је би­ло мно­го јеф­ти­ни­је јер Че­ли­нац ни­је био ур­ба­ни­зо­ван. Ти­ме би се из­бје­гле да­на­шње са­о­бра­ћај­не гу­жве и град би до­био ви­ше сло­бод­ног про­сто­ра за раз­вој.

Ко би ре­као да би не­ко­ме па­ло на ­па­мет при­је 112 го­ди­на да за­са­ди оних шест би­је­лих бо­ро­ва код Ло­вач­ког до­ма у Оп­сјеч­ком. Уз­гред ре­че­но, ту је у то ври­је­ме би­ла шу­мар­ска ку­ћа, а сад­њу су из­вр­ши­ли шу­ма­ри. Ка­сни­је три­де­се­так го­ди­на учи­тељ Фра­њо Ву­чак са сво­јим ђа­ци­ма за­са­дио је на по­вр­ши­ни од се­дам хек­та­ра код сво­је шко­ле у Оп­сјеч­ком кул­ту­ру шу­му смр­че (на­род­ски ре­че­но омо­ри­ка). При­је не­ко­ли­ко го­ди­на та шу­ма је пот­пу­но уни­ште­на. Бог и љу­ди, а ко би дру­ги!?

На­кон Дру­гог свјет­ског ра­та цен­тар Че­лин­ца на­ла­зио се у не­по­сред­ној бли­зи­ни ауто­бу­ског при­ста­ни­шта. У то ври­је­ме „пар­кић“ са спо­мен-оби­љеж­јем жр­тва­ма фа­ши­зма је имао сво­ју функ­ци­ју. У дво­ри­шту ста­ре основ­не шко­ле и с обе стра­не пу­та по­ред оста­лих са­др­жа­ја љу­ди су пе­де­се­тих го­ди­на ту за­са­ди­ли не­ко­ли­ко де­се­ти­на сад­ни­ца ка­над­ске то­по­ле и аме­рич­ког ја­се­на. Да­ља из­град­ња гра­да и пре­ла­зак цен­тра на ли­је­ву оба­лу Вр­ба­ње пра­ти­ла је сад­ња ста­ба­ла др­ве­ћа и укра­сног ши­бља и гр­мља у дво­ри­шту уста­но­ва и уз са­о­бра­ћај­ни­це, али њи­хо­во уни­шта­ва­ње се од­ви­ја­ло убр­за­но.

Шум­ским по­вр­ши­на­ма у бли­жој и да­љој око­ли­ни Че­лин­ца упра­вља­ла су и упра­вља­ју шум­ска пред­у­зе­ћа. По­што се ра­ди о до­ста стр­мим и бр­до­ви­тим пред­је­ли­ма скло­ним еро­зи­ји и ис­пи­ра­њу тла углав­ном су вр­ше­на по­шу­мља­ва­ња у ци­љу за­шти­те пу­те­ва же­ље­знич­ке пру­ге, по­љо­при­вред­ног зе­мљи­шта и обје­ка­та. За­то су ра­ђе­ни из­вед­бе­ни про­јек­ти на­мјен­ског га­здо­ва­ња овим шу­ма­ма и по­сте­пе­ног пре­во­ђе­ња у парк шу­ме. Ти про­јек­ти су ма­ње-ви­ше не­слав­но за­вр­ши­ли углав­ном код на­ру­чи­ла­ца, то јест оп­шти­не Че­ли­нац и Шум­ског га­здин­ства. Вје­ро­ват­но се ра­ди о ути­ца­ју ере при­ва­ти­за­ци­је на­род­них до­ба­ра. „Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ња, пре­јак за­мах од­го­вор­но­сти“, ка­ко ре­че Ми­ло­ван Да­ној­лић.

Из за­хвал­но­сти пре­ма љу­ди­ма ко­ји су, ето сто­ти­на­ма го­ди­на во­ди­ли бри­гу да ство­ре усло­ве за бо­љи жи­вот ста­нов­ни­ка Че­лин­ца, и ова ге­не­ра­ци­ја би тре­ба­ла пр­во уло­жи­ти мно­го ви­ше тру­да да се ис­пра­ви што се ис­пра­ви­ти мо­же, а он­да и да не­што до­бро за­поч­не. Про­јект парк шу­ме и зе­ле­ни­ла ур­ба­ног дје­ла Че­лин­ца ак­ту­ел­ни­ји су да­нас не­го ика­да ра­ни­је. Тре­ба­ло би да сва­ко у окви­ру сво­је над­ле­жно­сти (и пла­те ко­ју до­би­ја), ако већ не­ма гра­ђан­ске сви­је­сти и љу­ба­ви пре­ма свом гра­ду, он­да не­ка ми­сли о сво­јим по­том­ци­ма при­је све­га, па он­да и пре­ма сво­ме на­ро­ду и гра­ду, оки­ти овај гра­дић Че­ли­нац ко­ји има го­то­во све пред­у­сло­ве да бу­де ли­јеп. Др­ве­ћа и зе­ле­ни­ла у гра­ду ни­кад не мо­же би­ти пре­ви­ше.

Томо Пејаковић, дипл. инж. шумарства