Без градског парка и зеленила сваки град је град без плућа, па и душе. У таквим насељима становници се гуше од разних загађивача градског ваздуха. Збиља, сувишно је трошити ријечи шта значи један лијепи парк разноразног дрвећа, грмља и цвијећа и још уредан и опремљен свим осталим садржајима за мало игре, мало одмора за тијело и душу како најмлађих, па од рада уморних, до оних најстаријих који ту могу сусрести неку стару симпатију или, небило глуво, зашто не и нову.
Као што су објавили свјетски научници, и мања површина стабала дрвећа или пак неколико стабала у дрвореду могу човјеку побудити осјећај радости, задовољства, доброг расположења, психичког растерећења, а да се онда не говори какав утицај има на људски организам парк шума веће површине, односно уређен и изњегован парк по свим урбанистичким захтјевима или пак парк шума како град Челинац по конфигурацији терена коју има у најближој околини може да подигне или већ постојеће уреди. Наравно, то нису шуме високе економске вриједности него више заштитне шуме стрмих сиромашних плитких земљишта, али су веома значајне за заштиту човјекове животне средине.
Шта би значио Београд без Каламегдана, Ташмајдана, Кошутњака, Авале, Загреб без Максимира, Беч без Шен Бруна, Требиње без платана, Сплит без Марјана
Пошто је шума човјекова прапостојбина он је знао да се његов организам у њој најбоље осјећа, али је био принуђен да се због животних потреба развојем друштва удаљава од шуме. Но, увијек гдје се настањивао засађивао је шумска и украсна дрвећа и воћке тако да свој дом и украси и прилагоди што здравијем животу. Да је то тако свједоче сви велики градови својим чувеним парковима по којима су познатији, рекло би се, од својих назива. Шта би значио Београд без Калемегдана, Ташмајдана, Кошутњака, Авале, Загреб без Максимира, Беч без Шен Бруна, Требиње без платана, Сплит без Марјана. И Котор Варош има свој стари дио са платанима, док, нажалост, Бањалука своје паркове и зелене површине увелико крчи и шири „велику привреду“ звану кафићи и суморни стамбено-пословни објекти који највишпе личе чувеној бањалучкој црној кући» тј, затвору. Град Бањалука се некад звао „Љепотица на Крајини“ и град зеленила и лијепих дјевојака. Има још лијепих дјевојака, али зеленила нема па се углавном изгубио и атрибут крајишка љепотица који јој је служио за хвалу.

Челинац је иза себе претурио доста времена. У међувремену се и градио и разграђивао. Стасале су и нестајале и алеје и мањи цвјетњаци. Данас само најстарији Челинчани се још сјећају прекрасног дрвореда дивљег кестена са обе стране пута који се протезао од садашњег градског моста до близине моста на Вадића ријеци. Гране тих кестонова су се такорећи додиривале с једне на другу страну пута који је тако цијели дан био у дебелој хладовини. То су људи садили прије више од стотину година, доласком аустро-угарске власти, а све је порушено почетком седамдесетих година прошлог вијека када се проширивао и асфалтирао магистрални пут Бања Лука – Челинац – Котор Варош. Нико се тада није сјетио да уради заобилазницу. У то вријеме то је било много јефтиније јер Челинац није био урбанизован. Тиме би се избјегле данашње саобраћајне гужве и град би добио више слободног простора за развој.
Ко би рекао да би некоме пало на памет прије 112 година да засади оних шест бијелих борова код Ловачког дома у Опсјечком. Узгред речено, ту је у то вријеме била шумарска кућа, а садњу су извршили шумари. Касније тридесетак година учитељ Фрањо Вучак са својим ђацима засадио је на површини од седам хектара код своје школе у Опсјечком културу шуму смрче (народски речено оморика). Прије неколико година та шума је потпуно уништена. Бог и људи, а ко би други!?
Након Другог свјетског рата центар Челинца налазио се у непосредној близини аутобуског пристаништа. У то вријеме „паркић“ са спомен-обиљежјем жртвама фашизма је имао своју функцију. У дворишту старе основне школе и с обе стране пута поред осталих садржаја људи су педесетих година ту засадили неколико десетина садница канадске тополе и америчког јасена. Даља изградња града и прелазак центра на лијеву обалу Врбање пратила је садња стабала дрвећа и украсног шибља и грмља у дворишту установа и уз саобраћајнице, али њихово уништавање се одвијало убрзано.
Шумским површинама у ближој и даљој околини Челинца управљала су и управљају шумска предузећа. Пошто се ради о доста стрмим и брдовитим предјелима склоним ерозији и испирању тла углавном су вршена пошумљавања у циљу заштите путева жељезничке пруге, пољопривредног земљишта и објеката. Зато су рађени изведбени пројекти намјенског газдовања овим шумама и постепеног превођења у парк шуме. Ти пројекти су мање-више неславно завршили углавном код наручилаца, то јест општине Челинац и Шумског газдинства. Вјероватно се ради о утицају ере приватизације народних добара. „Прејака је слобода незнања, прејак замах одговорности“, како рече Милован Данојлић.
Из захвалности према људима који су, ето стотинама година водили бригу да створе услове за бољи живот становника Челинца, и ова генерација би требала прво уложити много више труда да се исправи што се исправити може, а онда и да нешто добро започне. Пројект парк шуме и зеленила урбаног дјела Челинца актуелнији су данас него икада раније. Требало би да свако у оквиру своје надлежности (и плате коју добија), ако већ нема грађанске свијести и љубави према свом граду, онда нека мисли о својим потомцима прије свега, па онда и према своме народу и граду, окити овај градић Челинац који има готово све предуслове да буде лијеп. Дрвећа и зеленила у граду никад не може бити превише.
Томо Пејаковић, дипл. инж. шумарства