Чим се неком Челинчанину који добро познаје историју овог градића помене прича о градском дрвећу тај одмах носталгично отвара тему о алеји кестенова која је засађена доласком аустроугарске власти на ове просторе.
„Био је то прекрасан дрворед дивљег кестена са обе стране пута који се протезао од садашњег граског моста до близине моста на Вадића ријеци код Ветеринарске станице. Гране тих кестенова су се, такорећи, додиривале с једне на другу страну пута који је тако цијели дан био у дебелој хладовини. То су људи садили прије више од стотину година, а дрворед је порушен почетком седамдесетих година модернизацијом магистрале која је требала да се већ тада измјести и градско језгро ослободи од густог саобраћаја“, говори први челиначки шумарски инжењер који иза себе има изузетно искуство у заштити и обнови шума, данас пензионер, Томислав Пејаковић.
Кафана „Кестен“ данас је једини живи споменик некадашњем украсу Челинца, а парадокс да буде већи она је отворена таман кад су кестенови осуђени на смрт. Живот, тај непревазиђени комедијант.
У „Каталогу највећих стабала Републике Српске“, који су 2003. године приредили стручњаци Шумарског факултета у Бањалуци и ЈП „Шуме Српске“, евидентирано је и каталошки обрађено 106 врста дрвећа и још неколико десетина подврста. Будући да се ради о нашим најбољим познаваоцима ове области и да је покривен цијели простор Републике Српске може се закључити да од свих побројаних врста велики дио њих расте и у општини Челинац, али наравно не све.
У Каталогу су обрађени рекордери по врстама (1, 2, и 3. стабло одређене врсте по величини, а из челиначке општине заступљена су четири стабла.
Пођимо од оног којег више нема – нуткански пачемпрес (шампион) који је био у улици Милоша Дујића. Ово стабло је посјечено, а тим поводом у «Челиначким новинама» број 43, из јуна 2003. године на 23. страници објављена је читуља убијеном дрвету са фотографијом.
У „Каталогу највећих стабала РС“ заслужено мјесто добила је и црна топола поред Врбање код градског моста. Како је наведено у овој публикацији, она је неравноправан кандидат, случајно заостала на мјесту гдје је никла, и предлаже се да се намјерно сачува јер може бити туристичка атракција и споменик природе.
Приликом недавних извођења радова на Врбањи начињена је срамна гола сјеча с обе стране ријеке. И ова топола је нападнута са свих страна. Једно је од ријетких стабала уз ову ријеку које је у задњи час поштеђено, а да ли је и смртно рањено, ускоро ће се открити.
Извођачи радова у кориту и на обалама Врбање били су пресудили и ријетком и украсном дрвету тулипановцу које се налази уз терасу кафане «Код Бате». Озбиљно је поткопано, али некако спасено, захваљујући протестима и апелима гостију ове кафане.
Уз Врбањски кеј засађен је дрворед платана, али ће ваљати сачекати најмање петнаестак година да шетачи у његовој хладовини уживају.
Искуство са алејом платана у Улици цара Лазара која је засађена средином осамдесетих година прошлог вијека када је почела да ради фабрика „Свила“ наводи на опрез. Таман кад су платани ојачали и украсили околину одлукама општинске управе и Скупштине општине почела је њихова продаја приватним лицима у пакету са парцелама и сада зависе од милости њихових власника.
Почетком педесетих година, када је почела урбанизација Челинца, у данашњем средишту града засађени су дрвореди канадске тополе и америчког јасена. Испред старе школе „Милош Дујић“ био је прави мали гај топола. С прољећа, кад је ова врста цвјетала, Челинац се бијелио од меких бијелих пахуља. Многобројна витка стабла су исјечена јер се појавила прича да је цват канцероген по људе.
Шест борова који личе на букет цвијећа код Ловачког дома је најстарије црногорично дрвеће у Челинцу. Томо Пејаковић прича да је слушао од свог оца да их је засадио Пејо Топић 1903. године, али није му познато по чијем налогу.
Након сјече топола, а некако тада, град се почео ширити и на лијевој обали Врбање, засађено је ново дрвеће, највише липе. Када дође липоцват, како јуни назива наш пјесник Добрица Ерић, сав Челинац замирише чудесно пријатним мирисом. Али, свако мало, неко до голог стабла окреше разгранате крошње.
Заслужено мјесто у Каталогу добила су и сљедећа челиначка стабла:
црна топола код градског моста, како је наведено, неравноправан кандидат, случајно заостала на мјесту гдје је никла и предлаже се да се намјерно сачува јер може бити туристичка атракција и споменик природе;
рана велелисна липа из Поповца, заселак Крпићи, пречника 261 цм, висине 15,5 метара, ширине крошње 12х12 метара, шампион своје врсте, друго дрво по величини у Републици Српској, по предању стара око 400 година, а стручњаци тврде да ова врста може да поживи и хиљаду година;
сребрна липа у гробљу у Црном Врху, пречника 210 цм, висине 22 метра и ширине крошњи 17х14 метара.
Челиначко поље с обе стране ријеке Врбање некада давно било је обрасло храстовима лужњацима. Урбанизација је учинила своје, а данас, кад би хтио с људима да прича, могао би о томе да говори сасвим сигурно најстарији Челинчанин храст лужњак који тихује у кругу некадашњег предузећа „Свила“ данас „Металнова“.
Шест борова који личе на букет цвијећа код Ловачког дома су, колико је познато шумарским стручњацима, најстарије црногорично дрвеће у Челинцу. Томо Пејаковић прича да је слушао од свог оца да их је засадио Пејо Топић 1903. године, али није му познато по чијем налогу. Ови борови данас су украс околине, али и споменици природе, па заслужују заштиту, ако не државе, онда у сваком случају локалних институција. У противном, завршиће као огревно дрво или кровна конструкција.
Недалеко од тих борова, а преко пута школе у Опсјечком, најпознатији учитељ у историји челиначког школства Фрањо Вучак почетком тридесетих година са својим ђацима засадио је прелијеп боров гај који Челинчани неријетко зову и Тошин борик, који протеклих деценија није баш ажурно одржаван изузму ли се потоци зноја познатог челиначког лугара и еколога Самоила Сузића. У деценији која је за нама ти борови наводно су обољели од поткорњака, неко тврди и „отровани“, с намјером да се на том мјесту умјесто парка природе испарцелишу грађевинске парцеле. Под притиском јавности Општинска управа је 2012. године наручила и платила Регулациони план „Борик“, наводно, с намјером да се ту на површини од око 16 дулума поред осталог подигне парк–шума и уреди угоститељско-рекреациони центар.
У априлу 2013. године извршено је ручно чишћење терена са одвозом материјала на депонију и машинско вађење пањева, санација терена и одвоз пањева на депонију, а у јесен 2013. године од стране Шумског газдинства Бања Лука, Шумске управе Челинац извршено је пошумљавање садним материјалом који је набавила општина Челинац од Индустријских плантажа. Засађено је 7.000 садница смрче, панчићеве оморике кавкаске јеле, јавора, јасена, платана и десетак других врста. За ту намјену од Министарства шумарства и пољопривреде РС стигло је 22.000 КМ. Вријеме, тај свједок који не умије да лаже, наредним генерацијама Челинчана испричаће шта се заправо, како и зашто десило.
Челинац у својој историји никада није имао више шумарских струњака, а неколико их је на истакнутим функцијама у општинској управи и предузећима из области шумарства.
Борик изнад насеља Шамац и Тукови, који би, да је памети и визије као што их нема, могао да буде нешто што је Бањ-брдо Бањој Луци, Маријан Сплиту, Кошутњак Београду, Максимир Загребу, засађен је педесетих година прошлог вијека, кад и онај подно Бараковца, а онај на Марковцу седамдесетих година. Шумарски стручњаци их називају плућима Челинца.
На крају рецимо и то да је прије три године Скупштина општине на приједлог одборника Зорана Спасојевића донијела одлуку да се сачини каталог значајнијег градског дрвећа како би се начинио какав-такав ред у чувању градског зеленила. Челинац у својој историји никада није имао више шумарских струњака, а неколико их је на истакнутим функцијама у општинској управи и предузећима из области шумарства. Скупштинска одлука, као и бројне друге, никада није реализована, чек нема ни назнака да за то има воље. А поред ње, скоро да ништа друго није ни потребно. И то је Челинац.
Борислав МАКСИМОВИЋ
(прелистајте галерију)
Челиначке новине 