Миладин Берић: Бесједа поводом додјеле „Михољданске повеље“

Припала ми је велика част да у граду, у којем добар дио мене свакодневно бар у мислима станује, добијем „Михољданску повељу“, иначе највеће културно признање општине Челинац. Част је тим већа када знам ко је све прије мене добио ово ласкаво признање чиме је између осталог постао и промотер челиначког културног миљеа. Без обзира што сам то у неку руку, наглашавајући своје челиначко поријекло, одувијек био, вечерас то и званично постајем. Такође ми је на радост што ову престижну „Михољданску повељу“, названу по имену Светог Кирјака Отшелника, односно Светог Михоља, додјељује управо Народна библиотека, с обзиром да вјерујем да су народне библиотеке једне од посљедњих културних бастиона на нашим просторима и док оне постоје наш културни понор је кудикамо мањи и још увијек колико толико сагледив.

Челинац, мали, а опет из више углова велики град, моје је одмориште, мој паралелни свијет који ме, што сам старији, све више и осваја и призива. То значи да сам у предворју година када завичајне трубе надјачавају било коју другу музику и када ми европски или било који други пут много мање значи од Лађевачког пута, пута ка винарији на Марковцу или пута за манастир Ступље, који ми годинама постају шири и већи и од највећих аутопутева. Моји челиначки Лађевци. Тамо сам као дијете долазио да проведем све своје распусте и тамо су дјед Остоја, а поготово бака Бојана, у мене покушали да усаде неке своје врлине које тешко да ћу икад да дохватим. Не односи се ово само на мене већ на све нас који би требали покаткад да се преиспитамо да ли смо својим поступцима на понос нашим прецима. Знам да је друго вријеме и други морал и да је, што би рекао Серјожа Јесењин, све отишло у пивску флашу, али се без коријена не може сазрети у биљку.

Пресабирам у овим Михољским данима колико сам само пута сањао да се са Дивана спуштам до Турјанице или да се од дедине куће преко Курјачевог брда спуштам до Јошавке до воза на који сам увијек каснио.  Тек неки возови дођу на вријеме, а нису ни сва кашњења лоша. Ова престижна награда свједочи да ипак сви моји возови нису прошли, поготово они који у себи носе културни префикс. Касније ћу те своје сањарије, те лађевачко/челиначке снове преточити у лирику са свом оном мистиком која могуће, постоји још само у сновима. Тако је између осталог грађен мој Сплав тишине. Та моја сновиђења многима несхватљива, јер су могуће само личан поглед, предао сам ипак папиру и то по ванвременском „савјету“ нашег нобеловца по којем се зове Народна библиотека у Челинцу. То вјечно питање да ли пјесник треба своју душу предати папиру има и одговор. Каже Андрић  у Знаковима поред пута, којима се увијек враћам и као лирик и као сатирик: „Онај који не износи њежни цвијет своје душе на вјетрове искушења, па макар га и цијела спасио и пренио до краја, томе је као да га никад није ни имао.“ Неко би можда још додао: да оно што није записано као да није ни било. Неко други би могуће на додано додао да оно што се није чуло и не може да остави звук. У Лађевачком триптиху има та друга пјесма која се зове Турјаница у којој сам покушао да повежем садашње прошло и будуће. Има тих мјеста широм челиначке општине, а и у мојим Лађевцима, које ћемо морати поново да откривамо. Ту негдје крај Турјанице, по предању, биле су некакве каурске терме гдје је у поноћ, бар како се причало док сам био дијете, онај који је знао да слуша могао чути шум негдашњих вода. Па да чујемо тај шум преточен у стихове М. Б. Романова

II (Турјаница)

С неба личи на змију са земље на ланено уже

Турјана на мјесечини окупана у златној аури

покаткад пружи корак а покаткад као да пуже

чекајући да из терми у поноћ изађу Каури…

Погнута у млин улази са жита пуним џаком

издужена сјенка старца који је одболовао самоће

једна далека младост покривена жилавом шаком

у оку заспао златник ендемски очврсле финоће.

Бије га попут кише суд времена што водом струји

да му се само једном с праунуцима зором дићи

да види да ли је вриједило боле га далеки нечуји.

И он ће гдје су Каури кад чује ноћну птицу

сад ваља са џаком брашна до самог себе сићи

прије но што Мјесец кришом залегне у Турјаницу.

Култура је вјероватно прва и најважнија слика коју би један народ требао да прикаже о себи. Кад нам дође до главе, а код нас је та радња увијек због нечега споретала, можда окренемо ћурак. Тренутно несрећни, а поготово неспретни, какви смо, мјесто да улажемо новац у истраживање поменутих Лађевачких терми и другог сличног културног насљеђа, чиме би додатно објаснили себе и успут, мада би то требало бити прво, вратили дуг онима без којих не би ни нас било, кукавни какви смо културом сматрамо некакво назови музичко запомагање испод шатора мјерећи културу количином разбијене срче. Ајде што то сматрамо културом, то би нам Господ и опростио, већ што улажемо силне марке, којих узгред све мање имамо, у такве проводе, на тај начин до бола смањујући грантове за истинску културу. Теже је овдје исциједити суву дреновину него извући марку за културу. И онда се на крају чудимо, што нам они настали од нас, краду насљеђе и што покушавају минимизирати наш културолошки домет. Као и за све друго највећим дијелом сами смо криви. На овом мјесту ћу цитирати Винстона Черчила без обзира што постоје, вјероватно и аргументоване, тврдње да се ради о лажном цитату, не због овог енглеског књижевног нобеловца, већ због снаге изговорене ријечи, па била она само приписана Сер Винстону, који се свакако не би постидио њему приписаних ријечи. Када су у Енглеској, у најтежим данима другога свјетског рата, размишљали да средства намијењена култури пребаце на војни буџет и тако подигну борбену спремност, Черчил се успротивио ријечима: „а шта ћемо онда бранити ако се одрекнемо своје културе“. Ове пророчанске ријечи ме увијек умију леденом водом из зимске Врбање када видим куда наша култура, односно оно што је преостало од ње иде. Имамо народну библиотеку у којој је све мање народа. Имамо све више и више високих школа а све смо неписменији. Имамо више прочитаних него начитаних. Имамо књига али немамо  читалаца. Имамо школа али немамо ђака Узимајући све то у обзир бојим се да је дошло вријеме да се запитамо шта ми то, Срби, више имамо бранити. Свакојаки шунд се данас подводи под културу тако да установе као што су Народна библиотеке све више личе на зелене оазе у нашој свеколикој пустињи. Посљедња линија одбране. На овом мјесту парафразираћу један свој стари афоризам: Отворили смо кладионицу покрај библиотеке. Пошто су врата до врата можда у гужви неко промаши улаз. Као да је постала јерес ући у библиотеку, књижару или читаоницу. Као да је јерес купити добру књигу. Огуглали смо, од када смо себе убиједили да гугл све зна и да на њему почива сва истина.

Наравно нису само књиге култура, али нас књиге уче култури, понашању, резоновању, стварању сопственог мишљења које  би требало да нас раздваја од папагајског хора који увијек наступа тамо гдје је култура спала на најниже гране.

Бојим се да мисао или филозофија Рене Декарта Cogito, ergo sum – Мислим дакле постојим, губи битку са глобализацијом, која би да нас претвори у овце. Од те трансформације до тора веома је кратак пут. Стога, морамо редефинисати модерно виђење културе. Опет ћу у помоћ позвати мудрог Иву Андрића, који је културу посматрао као свеобухватну унутрашњу суштину човека, а не као спољашњи украс или скуп површних академских знања стицаних на факултетима отвореним „код Гиге у шупи“. Посебно ми се свиђа његова дефиниција културе: „Култура није само оно што читамо, што пишемо, што сликамо, што зидамо него, култура је и поглед, и осмех, и понашање, и гестикулација, и говор. Несумњиво да је она у нама, јер се примећује од начина како некоме кажемо ’здраво’ па до једне песме, слике, грађевине…“ Да би се дошло до тог стадија мора се много штошта прочитати.

Надам се да је одраз у том смислу схваћене културе и ова „Михољданска повеља“ коју сте додијелили Миладину Берићу илити М. Б. Романову, то јест мени. Мислим да у животу нисам добио награду, а није да их није било, која ме више обрадовала. Тек кад те прихвате и награде твоји онда знаш да си успио и као књижевник и као човјек. На крају тамо негдје у мојим Лађевцима када се крене из Млинске ријеке попријеко ка мојим и мајчиним Бојићима, Берићи су на километар два источније, наиђе се на Црну стијену која ми је одувијек дјеловала мистично, као граница између два свијета. Овог и оног. Прошлог и будућег. Та мистика је ушла у трећи дио Лађевачког триптиха (Диван, Турјаница, Црна стијена) и вечерас је говорим као захвалу свима онима који су на било који начин допринијели да се мени уручи ова „Михољданска повеља“.

Миладин Берић са сестром и кћерком

III (Црна стијена)

Сви смо ми само прах настао од бескрајне груде

разнесен по судбинском путу који из магле кривуда

са првим криком на слами уписани међу људе

било да будемо краљ, дворјанин, краљевска луда.

За мутних јесењих ноћи кад надјача дјевине гласе

вјетар што обиграва око кућерака магаза и појата

и кад уморни тежаци уздахом фењере гасе

на Црној стијени се широм отворе небеска врата.

Чобани праћени стадом у зору лађевачку жуту

наиђу на трагове стопа и на вео од увелог цвијећа

прекрсте се трипут и проспу шаку бјелице по путу

против урока враџбина, приказа и осталих зала

не слутивши да изнад црне трепери божанска свијећа

у чије је воштано тијело сва наша судбина стала.

Хвала!

Миладин БЕРИЋ, 16. октобра 2026.

Бесједа поводом додјеле „Михољданске повеље“