Писац завичају – завичај своме писцу

Српско културно друштво „Укрња“ и излетиште „Родни крај“ у Шњеготини Великој у недјељу, 17. маја, организовали су изузетан и несвакидашњи културни догађај „Књижевно подне са Ранком Павловићем“.

Било је то завичајно саборовање посвећено Ранку Павловићу, једном од најзначајнијих савремених књижевника Републике Српске, писцу и пјеснику који је кроз своје књиге (поезија, приповијетке, радио-драме, романи, есеји) намијењене дјеци и одраслима читавог живота чувао успомене на дјетињство, завичај и људе свога краја.

Посебну симболику догађају даје чињеница да је Српско културно друштво „Укрња“, названо по ријеци Укрини која протиче кроз овај крај и која је обиљежила многе странице Павловићевог стваралаштва, основано управо у непосредној близини пишчеве родне куће у Парлозима, у Шњеготини Горњој.

Фестивал посвећен поезији, завичају и Ранку Павловићу (19. јануар 1943), а којем су присуствовали бројни поштоваоци и сарадници овог књижевног ствараоца из Теслића, Добоја, Станара, Прњавора, Шамца, Модриче, Дервенте, Градишке, Лакташа, Бањалуке, Челинца и других крајева, као и ученици из више челиначких села почео је садњом липе у комплексу Излетиште „Родни крај“ које је и утемељено са циљем да оплемени овај крај, а нарочито да младима у Шњеготини понуди услове за квалитетно дружење и одрастање. Идеја је потекла од утемељивача ове манифестације која ће, како сада ствари стоје, прерасти у традицију – Горана Вучића. Ова липа, кад се разграна, израшће у мултимедијално дрво које ће поред осталог красити Павловићеве пјесме, поруке. „Ранково дрво“ треба да буде симбол трајања, завичаја и живе ријечи. Дрво ће имати говорни аутомат са снимљеним гласом Ранка Павловића који ће се обраћати дјеци, а касније ће на дрвету бити постављене стилизоване књиге у облику листова.

– Ранку Павловићу кроз читаво његово плодно књижевно дјело инспирација је била завичај. Пишући своје приче своју Шњеготину је раширио на сва она мјеста гдје су његови читаоци који су кроз те приче Шњеготину схватили и као свој завичај. Ето, недавно Ранове приче су и у Македонији ушле у обавезну лектиру. Морамо одати велико признање што је Шњеготина тако постала глобална прича. То је само један од разлога што смо приредили ово књижевно окупљање. Ово је за мене веома важан тренутак. И мислим да ће ово Ранково дрво, ова липа, стасавати и да ће нас све надживјети и да ће дјеца са ње слушати Ранкове поруке и приче – рекао је Горан Вучић.

Догађај је настављен пројекцијом документарног филма о Ранку Павловићу у изванредној продукцији Радио-телевизије Градишка „Баштина завичајних стваралаца“, те представљањем пишчевог стваралаштва које су темељито изложили проф. др Сања Мацура и мр Момчило Спасојевић.

– Осјећам потребу и дужност да са дубоким поштовањем и захвалношћу поздравим Ранка Павловића, књижевног ствараоца који је током цијелог свога животног вијека топло, лијепо и надахнуто писао о свом шњеготинском завичају и тако га овјековјечио.

Колико се зна, Ранко Павловић, је први са ових простора који почиње да пише и чије је писање препознато и признато на само на просторима српског језичког подручја већ и југословенског па и ширег. Никада се није удаљио од свога завичаја и ево га ту данас у њему с нама. Његов завичај је темељни ослонац његовог обимног књижевног стваралаштва.

 Своју врло богату личну библиотеку подијелио је  на два дијела, један поклонио општини Челинац, тј. Народној библиотеци „Иво Андрић“, којој су његови родни Парлози некада припадали, а други општини Теслић, у чијем саставу су Парлози данас. Пуно је учинио да се обогати фонд челиначке народне библиотеке и много пута је учествовао на различитим културним манифестацијама и добитник је највишег признања за културу ове општине Михољданске повеље. Један је од оснивача Завичајног друштва Шњеготина и велики допринос је дао у његовом раду, као и припремању и издавању монографије о свом родном селу.

Тешко је и набројати књиге које је Павловић написао, а само његова Изабрана дјела, објављена 2022. године чини 14 томова, а послије тога објавио је још 5 књига. 

Још је својевремено Г. Г. Маркес указивао на то да увијек треба писати само о ономе што човјек најбоље познаје, а сигурно оно што човјек најбоље познаје јесте властити свијет и живот (сопственог дјетињства и његов завичај), тога је Ранко био свјестан, те дјетињство и завичај заузимају веома значајно мјесто у његовом књижевном стваралаштву.

Он о свом дјетињству и сиромашном завичају, на који би се тек покаткада излила каква срећица, у коме се кретао слободним предјелима радости у малом сигурном кругу живота, пише с љубављу и носталгијом, иако у њему готово и да није било ничега што би имало посебну вриједност. Код сваког новог читања Павловићевих текстова о завичају наилазимо на нове, раније непримијећене љепоте – рекао је поред осталог Момчило Спасојевић.

Својим казивањем о сарадњи и дружењу са Ранком њима су се придружили новинар, издавач и менаџер у култури Ненад Новаковић, предсједник СПКД „Просвјета“ Теслић Алекса Касаповић, књижевник Живко Вујић и предсједник СКД „Укрња“ Ратко Поповић. Поред осталог они су нагласили да се ради о великом ентузијасти, заљубљенику у свој посао и завичај, темељитом уреднику и књижевнику, вриједном и добронамјерном човјеку.

Приређена је и изложба импозантног Павловићевог књижевног стваралаштва.

Ученици школа из Дубраве Старе и Јошавке читали су Ранкове, али и своје пјесме посвећене њему. Ранкови пријатељи и сарадници који су се за ову прилику слили у „Укрњу“ са разних страна читали су своје пјесме и евоцирали успомене настале кроз дружење са писцем. Програм је с мјером и добрим тактом водила књижевница и новинарка Неда Гаврић, док су се „Јошавачки тамбураши“, како то иначе чине, побринули да цијели овај догађај буде не само беспријекорно организован него и раздраган.

– Не могу и не желим да скријем радост због оног што су ми моји земљаци приредили. Шњеготина је велико село, неки кажу највеће у Републици Српској. Имају четири Шњеготине, Горња (Теслић), Доња, Средња и Велика (Челинац). Ја сам рођен у Шњеготини Горњој, гдје сам завршио основну школу, с тим да сам први разред завршио у Вијачанима Горњим јер у мом селу није тада било школе. Али, никада Шњеготину нисам дијелио на четири, увијек је за мене била једно село. Мој заселак Парлози, што значи да је био запарложен, нажалост, ево поново пада у парлоге, некада је припадао општини Челинац, па је 50-их година прошлог вијека припојен Теслићу. Кажу да је тиме почело распад Југославије. Данас се заиста осјећам почаствован. Захвалан сам организаторима на овом књижевном зборовању. Посебно сам радостан што се то дешава у објекту који је направио Милован Вучић. Он је је био велики добротвор у своје вријеме. Уредио је гробље у свом селу, направио стадион, базен, бринуо се о сеоским путевима.. Његов први објекат био је изградња ђачког моста. Као млади новинар у „Ослобођењу“ сам написао репортажу о том мосту и Милован ме је од тада сматрао својим сарадником. И заиста, заједно смо доста тога урадили. Између осталог са групом ентузијаста формирали смо и Завичајно друштво „Шњеготина“. Милованов син Зоран био је генерални директор једног од најзначајнијих српских издавача, „Рад“ из Београда. Са Зораном сам сарађивао дуго. Заједно смо организовали први сајам књига у Бањалуци средином деведесетих и ја сам имао част да будем директор првог сајма за који неки кажу да је био непревазиђен културни догађај у Републици Српској, а не вашарски и трговачки. Ту је и Милованов син Горан који све то насљеђује, прати и његова је највећа заслуга за овај догађај. Не бих волио да ова липа коју смо данас засадили сљедеће године не дочека писце, и ове данашње и неке будуће. Предлажем  да се установи једна књижевна манифестација посвећена завичајности у књижевности. Да се на тој манифестацији сваке године позове један зналац који би о томе говорио. Да се окупљају завичајни писци и то не само ови из Шњеготине и околних градова, него и други који су свој завичај ваздигли у књижевности. Надам се да ћемо и ми који данас нешто значимо у српској култури допринијети да ресорно министарство подржи такву манифестацију. Вас молим да ме позовете на 30-огодишњи јубилеј те манифестације јер могу постати дементан па заборавити – закључио је Ранко своје обраћање у духовитом стилу како често то чини.

Организатори овог књижевног сусретања Горан Вучић и Ратко Поповић захвалили су се свим посјетиоцима и учесницима програма нагласивши да овај догађај представља својеврстан дуг завичаја према књижевнику који је читавог живота у својим дјелима носио слике родног краја, Укрине, Стражице, Шњеготине и дјетињства.

Манифестација је завршена заједничким ручком за све госте и учеснике програма, који су, као израз домаћинства, поштовања и добродошлице по којој је овај крај одувијек био препознатљив, припремили домаћини и домаћице из овог краја.

Б. М.

Више у наредном штампаном издању „Челиначких новина“