У Скендерији с Борисом Максимовићем (Имприматур)

Сајам бруји, свијет се распада, а књиге још траже читаоца

Међународни сајам књиге у Сарајеву. Скендерија мирише на корице, љепило, кафу из пластике. Првог дана мирисала је и на адреналин. И на зној. Негдје између једне књиге о смислу и друге о успјеху нека двојица одлучила су да књижевну идилу прекину правом, старинском марисаном. Нико не зна зашто. Није битно. Битно је да се десило – баш ту, поред издавача који продају приче о љубави, смрти, Богу и пролазности. Неко је викао, неко је бјежао, неко снимао за Инстаграм. У граду који деценијама крвари због великих наратива, било је скоро па освјежавајуће видјети како шаке лете тамо гдје би требале да лете само метафоре. Што би Борис рекао: “Тешко је остати нормалан кад знаш да свијетом управљају поремећени људи с нуклеарним наоружањем”.

Сајам бруји оним нискофреквентним тоном који ти се увлачи под кожу. Између штандова пулсира она позната балканска мјешавина: озбиљни читаоци, случајни пролазници, ловци на попусте и “интернетуалци” – они што пажљиво намјештају кадар, криве вратове и сликају се с насловима које неће купити, али ће испасти на друштвеним мрежама. Људи се сударају као да траже излаз из властитих биографија. Дјеца листају сликовнице, одрасли кривудају између штандова у потрази за нечим што не знају да траже – али ће знати кад виде. Неко листа наслове као да провјерава има ли још наде за њега. Неко само тражи кафу, неко пита за попуст, неко за тоалет, а неко, упркос свему, још пита за књигу.

У тим колонама шетам, мало уморна од књишког ваздуха – оног густог коктела целулозе и прашине који заправо није ништа здравији од дуванског дима, само је другачије штетан, увлачи као нека интелектуална астма.

Штанд Имприматура не искаче вриштећи, не зове те бљештавим рекламама, не нуди оне очајничке понуде “три за десет” које књигу понижавају на ниво паштете. Изгледа као нека тиха тврдоглавост у простору који је научио да све мора бити агресивно и гласно да би уопште постојало.

Између три разговора

Бориса Максимовића, тог “кријумчара смисла” на овим просторима, препознајем по ономе што се не види одмах. Не по књигама – њих је овдје превише, него по том благом застоју у покрету, по оном погледу који је истовремено присутан и негдје дубоко у офсајду. Руке су му пуне туђих реченица, у глави као да паралелно води још три исцрпљујућа разговора: један с аутором који касни с рукописом, један с дистрибутером који касни с испоруком и онај најтежи – са самим собом, који касни с писањем већ годинама.

? “Је л’ сад најгори тренутак”, питам.

Погледа ме, па око себе — људи, књиге, кесице, питања која лебде у ваздуху. Насмије се. Онако како се смију људи који знају да је то заправо шала без претјеривања.

“Није најгори. Најгори тек долази.”

? И ту ми негдје пукне слика. Престаје жамор, а остаје тешка одговорност оног Имприматура с почетка приче.

Данас, у ери књижевне хиперпродукције, сви пишу, али Имприматур објављује тек мали постотак онога што стигне на твој сто. Шта је то “оно нешто” што један рукопис мора да посједује да би добио твој печат?

– Проблем са издаваштвом је што постоје и књижевни и ванкњижевни параметри. И врло често уопште није проблем у оним књижевним. Дешава се, и то не тако ријетко, да нам стигне нешто што нам се искрено свиђа, али ми напросто знамо да се то нешто неће продавати. Како знамо? Зато што смо издали пет или десет наслова који мање-више одговарају том типу и знамо како смо прошли. И кад кажем да се неће продавати, не мислим да се неће продавати у стотинама и хиљадама примјерака, премалено смо ми тржиште за такве тираже. Не, неће се продати ни у 20-30 примјерака. Понављам, не зато што је текст лош, већ зато што је, на примјер, ријеч о збирци прича или пјесама неког новог аутора. То је први проблем, јер нови аутори, сем породице и пријатеља, немају публику иза себе која ће на вијест о објављивању књиге отићи у књижару да узме свој примјерак. Но, рецимо да смо тај проблем одлучили игнорисати и објавили књигу јер искрено вјерујемо у њу и онда ти као издавач имаш задатак да том аутору обезбиједиш читалачку публику. Радиш све што можеш, покушаваш да уговориш медијска гостовања, плаћаш рекламе и на крају с тим циљем дођеш на неки сајам и покушаваш да људе заинтересујеш за ову збирку. Онда се суочимо с другим проблемом, та збирка, колико год нама била добра, није концептуално заокружена, обрађује читав низ међусобно неповезаних тема, можда чак и стилом на који људи нису навикли и ти онда неком потенцијално заинтересованом читаоцу на сајму на питање о чему се у тој књизи ради не можеш у пар реченица дати неки смислен одговор већ мораш или околишати или испричати читав есеј, а то некад људе напросто одбије. Као за инат, често се потрефи да и аутор није баш склон контакту са читалачком публиком или јавношћу уопште, јер је њему или њој битније да се та књига напише и објави него да дође до других људи, па се онда и ти као издавач нађеш у необраном грожђу. Многе ствари човјеку постану јасне тек кад дође на сајам и почне интензивно, девет-десет сати дневно током седам, осам или чак и девет дана, као што је случај у Београду, да прича са читаоцима и препоручује књиге. Тад видиш колико се наше перспективе разликују и колико је мукотрпну изградити читалачку публику, јер је то процес који траје годинама и за њега је врло често потребно не само много памети, искуства и знања већ и много среће.

Дакле, квалитет текста је само један од параметара који одређују да ли ће неки наслов проћи код читалачке публике. Постоје неки закони тржишта које човјек може да игнорише, али на своју штету и све до одређеног тренутка. То је као да покушаваш да скочиш са зграде и притом игноришеш закон гравитације. Ми смо баш пуно пута скочили и угрували се, јер смо врло неискусни ушли у посао, па смо лекције о послу морали учити на својој кожи и на тежи начин, али некад напросто тако мора.

? А Имприматур се, упркос свему, наметнуо као једно од ријетких мјеста гдје регионална књижевност дише без идеолошких и географских граница. Да ли је то била твоја свјесна културна стратегија – покушај да кроз књиге поново исцрташ мапу заједничког културног простора – или је то просто природна посљедица твог читалачког укуса који не препознаје границе тамо гдје језик и емоција остају исти?

– Од почетка смо радили на томе да наше књиге буду присутне у цијелом региону, јер нам је некако и нелогично да не буду доступне тамо гдје се могу разумјети и читати. Нажалост, дистрибуција је чак и у оквиру једне земље јако комплексан посао, да не говорим о томе како је кад покушаваш да покријеш више земаља. Вјерујем да би најкраћи одговор био – има свега. Мени је лично стало да исцртам ту мапу заједничког културног простора, али кад живиш у земљи у којој је сваког дана све мање и мање људи, напросто ти се намеће императив да будеш присутнији и у околним земљама.

? И ту долазимо до контрадикције. С једне стране, “кријумчариш смисао” преко граница. С друге, мораш да размишљаш и о томе ко ће ту књигу уопште купити. Као издавач, мораш да мислиш о допадљивости. Као писац, мораш да је заборавиш. Како балансираш у том процјепу између “допадљивости” која плаћа рачуне и “истине” која често боли и одбија?

– Текст може бити истовремено и допадљив и бескомпромисан, једно не мора да искључује друго. Као што и спознаја неке истине може бити болна на прву, али је у својој суштини ослобађајућа. Истина, на крају крајева, не мора бити изречена тако да наноси бол. Често се мисли да се нешто продаје добро зато што је лоше или да нешто не иде зато што је превише добро, али то су лажне дилеме. И квалитетна књижевност може врло добро да се продаје као што и гомила лоше пролази незапажено, али нам неки примјери можда боду очи, па се увијек на њих позивамо.

? Књига између жеље и опстанка

Сем тога, балансирање није само између два естетска критеријума, више је то између онога што ти се свиђа и онога за шта знаш да може да прође код читалачке публике, а то зависи и од неких других параметара. Ми, наравно, увијек тежимо да књига задовољава и један и други критеријум, дивно је кад те нешто одушеви и притом знаш да то нешто има потенцијал да одушеви хиљаде других људи, али није увијек баш тако једноставно.

? Написао си путопис “Хаџилук племенитом сну”. Сад си издавач. Шта је данас најтежи хаџилук у издаваштву: пронаћи ауторе који имају шта да кажу, а не само жељу да буду виђени, одгојити читаоце који траже дубину упркос тиранији брзине, или одржати смисао и естетику у систему који културу третира као непотребан трошак, а књигу као пуку робу широке потрошње? Гдје се у том троуглу налази твој највећи лични мир, а гдје твој највећи издавачки немир?

– Све те ствари које си навела су озбиљан проблем и све оне у себи садре читав низ других, мањих или већих проблема. Проблем је такође и то што имаш на располагању само ограничену количину времена и енергије и мораш пажљиво бирати у које битке можеш да се упушташ. Превише је проблема, премало је људи и институција спремних да се баце на рјешавање ових проблема и онда некад напросто мораш да се помириш с неким стварима, колико год ти тешко падало. Највећи лични мир ми је што знам да смо неке сјајне ауторе успјели да изгурамо и учинимо их познатим некој широј публици. Награде којима су овјенчани наши аутори довољно говоре. Немир ме хвата кад погледам у којем правцу овај свијет иде. Да би човјек негдје стигао мора прво знати гдје жели да стигне, потребан му је макар некакав груби план, а тај план је врло је тешко направити кад видиш колико је све око нас крхко. Тешко је остати колико-толико нормалан кад знаш да свијетом управљају поремећени људи с нуклеарним наоружањем.

Поремећени свијет и нуклеарно оружје некако не припадају сајму књига. Као ни она двојица с почетка који су одлучили да књижевност ријеше шакама. Такве ствари обично боље клизе уз ракију. Или се барем лакше подносе уз њу. Овдје, међу књигама, остаје ти само да их покушаш разумјети. Зато га враћам на оно од чега је све почело.

? Кажеш да је читава књижевност заправо путопис – кроз себе и кроз свијет. Ако је то тако, који су то унутрашњи градови кроз које си пролазио посљедњих година, а чије мапе још кријеш од читалаца?

– Кад је ријеч о стварним градовима, у мислима се некако стално враћам у Копехнаген, гдје сам током љета 2011. провео нешто мање од мјесец. Никад ме нису нешто претјерано привлачили сјеверни градови ни државе, али буквално сањам да се вратим у Копенхаген и у ту улицу гдје сам становао. Што се тиче унутрашњих градова – а овдје прије свега мислим на лични однос према урбаним просторима – како вријеме пролази, све више сам опчињен социјалистичком архитектуром. Не мислим ту само на споменике као нечему на шта се западњаци прво закаче. Мислим прије свега на обичне или не тако обичне стамбене зграде. Прије двије године током београдског Сајма књига нашли смо смјештај у Блоку 63. Увијек сам те новобеоградске блокове перципирао као гомилу бетона све док нисам ушао дубље у њих и запањио се колико тамо има зеленила и колико је то све пројектовано на један људски начин. Југославија, као и остале земље социјалистичког истока, дала је себи задатак да обезбиједи кров над главом што је могуће већем броју људи. Из данашње перспективе то дјелује надреално. Као нека утопија за коју одбијамо прихватити да се стварно десила.

? Надреално је данас градити станове за људе, а можда је још надреалније градити им склоништа од реченица. Шта се у твом личном путопису промијенило оног тренутка када си престао бити само путник који биљежи свијет и постао издавач који гради склоништа за туђе приче — да ли је то био пут ка већој слободи или твој најтежи хаџилук до сада?

– Искрено, не сјећам се кад сам задњи пут написао неки путопис. Откако сам покренуо издавачку кућу скоро да више не успијевам да пишем. На свом Инстаграм профилу повремено напишем неку књижевну препоруку, али и то се свело на пар постова годишње. Људи често нису свјесни колико је труда потребно да би се књиге нашле на полицама књижара и некад је напросто надреално какве препреке ту могу да се десе, а писање, каквог год да било, тражи одређен простор за рефлексију, тражи мир и тишину. Те услове није баш лако створити кад имаш малу фирму и мало дијете. Да не говорим о томе да је за путопис потребно прије свега да негдје одеш.

? Данас немаш времена ни за одлазак, ни за писање. Али некад – јеси. У “Хаџилуку племенитом сну” пишеш врло интимно и лирски, готово као да мапираш сопствену рањивост преко европских путева. Колико је та књига била катарзична за твој тадашњи идентитет?

– У тренутку кад сам одлучио да је објавим, почео сам да радим на свом првом “правом послу”. Радио сам као лектор у једним дневним новинама, а ти врло добро знаш како је то. Радно вријеме ми је тада било јако незгодно, нисам имао у пуном смислу те ријечи ни јутро, ни вече, а камоли дан, радио сам често и суботу и недјељу, укратко, схватио сам да је један дио живота у којем сам могао без претјеране бриге да одем негдје кад год ми искочи згодна прилика напросто готов. Тада сам пожелио да до тог тренутка написане путописе дорадим и уобличим у неку смислену цјелину. За мене је та књига у том тренутку значила симболично стављање тачке на једну животну етапу. Знао сам, наравно, да ће путовања бити и даље, али не на тај начин. Писање ми је помогло да схватим неке ствари о самом себи. На примјер, колико се човјек промијени у року од шест година. Први текстови у књизи су настали 2008. године, а задњи 2013. (Прво издање књиге је објављено почетком 2014. године). Кад сам током рада на уобличавању књиге читао оне прве текстове у неким стварима се једноставно више нисам препознавао, њих као да је писао неки други ја. Други велики утисак ми је био колико ме је обликовало одрастање у једном поратном времену у којем ти је требала виза гдје год да кренеш. Било је то јако фрустрирајуће, често и врло понижавајуће и драго ми je што ове нове генерације одрастају у бар мало већој слободи него што смо је ми имали.

? Пут који се сам отворио

– Нисам тада имао појма куда ће све књига да ме одведе, нисам имао појма да ће из ње практично да се роди издавачка кућа, нисам имао појма колико ћу невјероватних људи упознати захваљујући њој и кад из ове перспективе размишљам о томе не могу да не осјетим захвалност за све што се десило.

– Како данас гледаш на те текстове? Да ли у том млађем Борису препознајеш странца чије би реченице данас твоја уредничка рука скратила, или у њима проналазиш слободу коју си, можда, у међувремену жртвовао за озбиљност издавачког позива?

– Ух, ово је добро и незгодно питање. У најкраћем, и једно и друго. Некад ми се деси да налетим на нешто што сам тада написао и облије ме зној кад видим нешто што бих данас избацио без трунке размишљања. Кад сам објавио књигу, имао сам двадесет и шест година. То се осјети и у добром и у лошем смислу. У другим пак тренуцима погледам нешто и осјетим неко одушевљење животом, неко чуђење пред ширином свијета за које нисам сигуран да га и данас осјећам. Вријеме нас неумитно мрви и троши и врло је необично кад с неке веће дистанце погледаш какав си био прије десет, петнаест или више година.

? Рекао си да више ниси сигуран осјећаш ли оно чуђење пред ширином свијета. А шта је са снагом књижевности да то чуђење врати? Може ли књижевност још бити онај чекић који разбија залеђено море у нама, како је то желио Кафка, или јој је у овом вијеку преостала само улога тихог, готово немоћног свједока који биљежи поразе? Вјерујеш ли да једна књига и даље има снагу да преусмјери нечији животни пут, или је она данас тек естетски заклон од стварности?

– Мислим да то књиге раде на свакодневном нивоу и у овом случају се заиста не бих предавао дефетизму. Истина, свако од књижевности тражи нешто друго, неко смисао, неко ескапизам, ја сматрам да су ту све позиције легитимне, некоме је сопствене муке напросто преко главе и онда нема ни трунке жеље да још и кроз књижевност истражује туђе. Људе не треба мрцварити. Но, многи управо кроз књижевност успијевају да нађу или бар наслуте рјешење за неке ствари које их муче. Као кад осјећаш да те нешто мори, а ни сам ниси сигуран шта је то тачно, раздиру те контрадикторна осјећања. И онда налетиш на неку реченицу која као да о теби говори и која савршено расплете тај чвор и одједном сам себи постанеш јаснији.

? Причаш о другима, а шта је с тобом? Како балансираш између Бориса који мора да плаћа фактуре, сређује уговоре и рјешава логистичке лавиринте, и оног Бориса који и даље жели да сједне и пише о сновима у три ујутру?

– Право да ти кажем, иако је некад било другачије, дошао сам у ту животну фазу кад у три ујутро желим само да спавам јер за пар сати морам да устанем и водим дијете у вртић. Е сад, то што се почесто деси да радим у глуво доба то је више посљедица тога да једино ноћу имам мира и тишине, па неке ствари могу да позавршавам, али трудим се колико могу да то смањим, јер сан ништа не може да замијени.

? И ту ми негдје пукне слика. Опет. Његов одговор о спавању у три ујутру није пораз. То је можда најпоштенија дефиниција данашњег издаваштва на Балкану: покушаваш другима сачувати простор за књиге, а сам једва сачуваш простор за сан. Онај Кафка са својим чекићем би овдје, међу штандовима, вјероватно само тихо сјео и запалио цигарету. И то не зато што је одустао, него зато што би и њему било јасно да се лед данас више не ломи манифестима, него ситним, упорним преживљавањем.

Сајам и даље бруји оним нискофреквентним тоном. “Интернетуалци” су завршили своје сторије и отишли, а они који још траже наду и даље листају наслове. Док га гледам како се поново губи у оном свом офсајду, схватам да он можда више не пише путописе, али је сам постао један. Најтежи и најплеменитији хаџилук који сам до сада видјела.

Напуштам Скендерију. Интелектуална астма ме и даље гуши, али бар знам гдје се крије инхалатор. У три ујутру, док Борис буде спавао, неко ће отворити једну од тих књига и, упркос поремећеном свијету и његовом нуклеарном арсеналу, на тренутак постати сам себи јаснији.

И можда је то, за сада, довољно.

Разговарала: Мирела ДАУТБЕГОВИЋ

Антипортал – хроника будних