Ље­по­са­ва Ни­ко­лић, ме­ди­цин­ска се­стра у пен­зи­ји, хроничар живота и смртиу Дубрави Старој. Ље­по­са­ва је уз сво­је ком­ши­је би­ла и кад су бо­ло­ва­ли, и кад су по­вре­ђи­ва­ни и ра­ња­ва­ни, и кад се ра­ђа­ло и кад се уми­ра­ло

Љепосава са мужем Веселином

Пу­шта­ње у са­о­бра­ћај же­ље­знич­ке пру­ге Ба­ња Лу­ка – До­бој по­чет­ком 1952. го­ди­не, ко­ја од сво­јих 94 ки­ло­ме­та­ра пре­ко 40 км про­ла­зи кроз оп­шти­ну Че­ли­нац, ре­во­лу­ци­о­нар­но је по­бољ­ша­ло ква­ли­тет жи­во­та ста­нов­ни­штва че­ли­нач­ких се­ла од Јо­шав­ке пре­ма Шње­го­ти­на­ма и Ви­ја­ча­ни­ма и у до­број мје­ри ути­цао и на њи­хо­ву сви­јест. Би­ла је то жи­ла ку­ца­ви­ца овог кра­ја уз ко­ју ће се на­ред­них де­це­ни­ја фор­ми­ра­ти на­се­ља. Пру­га је би­ла оп­шта до­бро­бит ци­је­лој дру­штве­ној за­јед­ни­ци и зна­чај­но до­при­ни­је­ла пр­во очу­ва­њу ста­ту­са оп­шти­не, а по­том и раз­во­ју че­ли­нач­ког кра­ја. Пра­ва је ште­та што су Же­ље­зни­це Ре­пу­бли­ке Срп­ске пут­нич­ки са­о­бра­ћај го­то­во за­не­ма­ри­ле.

– Наш отац Ри­сто Де­ра­јић, уче­сник НОБ у Дру­гом свјет­ском ра­ту и рат­ни вој­ни ин­ва­лид, до­бит­ник Ор­де­на за­слу­га за на­род са сре­бр­ним зра­ци­ма и ма­ти­чар у не­ка­да­шњој оп­шти­ни Ко­ко­ри, 1958. го­ди­не од­лу­чио је да се из Бра­не­ша­ца пре­се­ли у Ду­бра­ву Ста­ру. Уз пру­гу је по­ди­гао ма­лу ку­ћи­цу у ко­јој смо жи­вје­ли он, на­ша мај­ка Сми­ља­на, ро­ђе­на По­по­вић, бра­ћа Бо­жо, ко­ји је умро млад, Јев­то и Ми­ло­рад, те се­стра Дра­го­са­ва и ја ко­ја сам из Бра­не­ша­ца пре­не­се­на у пе­том мје­се­цу жи­во­та. У то ври­је­ме ово и ни­је би­ло озбиљ­но на­се­ље јер је по­ред на­ше ку­ће ту би­ло све­га пет-шест ку­ћи­ца, пре­те­жно укра­јин­ских. Али, та­та је знао да ће се ту, на же­ље­знич­кој ста­ни­ци ко­ја је до­би­ла на­зив по ри­је­ци Укри­ни, фор­ми­ра­ти на­се­ље – при­по­ви­је­да Ље­по­са­ва Ни­ко­лић.

И ка­ко то обич­но би­ва из по­тре­бе љу­ди се при­ми­чу са­о­бра­ћај­ној ин­фра­струк­ту­ри, а ка­ко се на­се­ље ши­ри, ти­ме се у њи­ма раз­ви­ја­ју сер­ви­сне слу­жбе, за­нат­ске рад­ње, па и ин­сти­ту­ци­је и при­вред­ни ко­лек­ти­ви. Са де­се­так за­нат­ских, уго­сти­тељ­ских и тр­го­вач­ких рад­њи, по­штом, ам­бу­лан­том и основ­ном шко­лом да­нас је Ду­бра­ва Ста­ра раз­ви­је­ни­ја и од не­ких руб­них оп­шти­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Ве­ли­ка је ште­та што је Фа­бри­ка кре­ча пре­ста­ла с ра­дом, а за­по­шља­ва­ла је сво­је­вре­ме­но пре­ко 150 рад­ни­ка, и Зе­мљо­рад­нич­ка за­дру­га «Укри­на» ко­ја је хра­ни­ла на де­се­ти­не по­ро­ди­ца. Ње­ним уки­да­њем и укрин­ска пи­ја­ца ко­ја се одр­жа­ва­ла сва­ког че­тврт­ка је не­ста­ла.

– Љу­ди су у сва­ком на­се­љу нај­ве­ће бо­гат­ство, а ми се за­и­ста има­мо чи­ме по­но­си­ти. Да­нас има­мо број­не ака­дем­ски обра­зо­ва­не ком­ши­је и род­би­ну, раз­ли­чи­тих про­фе­си­ја, а не­ки од њих оки­ти­ли су се и на­уч­ним ти­ту­ла­ма. Има­мо сво­је про­фе­со­ре, ин­же­ње­ре, но­ви­на­ре, ље­ка­ре и број­не дру­ге струч­ња­ке – ка­зу­је Ље­по­са­ва.

Ресторан „Балкан“ у Дубрави Старој није увијекбио као данас – напуштена руина

Не­ким чу­дом, ви­ше ће би­ти Бо­жи­јом про­ми­шљу, у Ду­бра­ву Ста­ру 1979. го­ди­не из Ник­ши­ћа ба­нуо је ста­си­ти агро­ном Ве­се­лин Ни­ко­лић ра­ди по­сла у Зе­мљо­рад­нич­кој за­дру­зи. Оглас је на­шао у но­ви­на­ма, а Ду­бра­ву Ста­ру ни­гдје на ге­о­граф­ској кар­ти. Мо­рао се до­бро по­тру­ди­ти да про­на­ђе на­чин ка­ко да до­ђе у ово мје­сто. Обра­зо­ван чо­вјек «пре­шао по­ла сви­је­та»!? У то ври­је­ме мо­гао је на­ћи по­сао у стру­ци у сва­ком мје­сту гдје по­же­ли. Али Бог је та­ко хтио. Ни­је про­шла ни го­ди­на, а већ се вјен­чао са Ље­по­са­вом. И остао по­ред Укри­не. Да­нас има­ју си­на Ни­ко­лу, сна­ху Је­ле­ну, уну­чад Ива­ну и Да­ни­ла.

Ље­по­са­ва је жи­ва хро­ни­ка раз­во­ја Ду­бра­ве Ста­ре за ко­ју ка­же да је да­нас, и по­ред свих про­бле­ма, са­свим при­стој­но мје­сто за жи­вот не са­мо за­то што је ста­ро­сје­ди­лац овог мје­ста не­го и не­ко ко је че­ти­ри де­це­ни­је про­фе­си­о­нал­но, а као во­лон­тер Цр­ве­ног кр­ста и ду­же, во­дио бри­гу о ста­нов­ни­штву овог, али и окол­них се­ла. На­кон за­вр­ше­не Основ­не шко­ле «Но­вак Пи­ва­ше­вић» она је у Ба­ња­лу­ци за­вр­ши­ла Сред­њу ме­ди­цин­ску шко­лу и по­том се за­по­сли­ла у че­ли­нач­ком До­му здра­вља. Та­ко је по­ста­ла хро­ни­чар жи­во­та и смр­ти у Ду­бра­ви Ста­рој и око­ли­ни. Ху­ма­ни­ста и по про­фе­си­о­нал­ном по­зи­ву и по уну­тра­шњем по­ри­ву.

– Од 42 го­ди­не рад­ног ста­жа, пре­ко 37 го­ди­на ра­ди­ла сам у ам­бу­лан­ти у Ду­бра­ви Ста­рој. У здрав­стве­ној уста­но­ви у ко­јој сам ра­ди­ла про­шла сам све фа­зе ра­да ме­ди­цин­ског тех­ни­ча­ра осим рент­ге­на. Ам­бу­лан­ти у Ду­бра­ви Ста­рој од­у­ви­јек је гра­ви­ти­рао ве­ли­ки број ста­нов­ни­штва, не са­мо с под­руч­ја че­ли­нач­ке оп­шти­не, и за­то је она не­ка­да би­ла ор­га­ни­зо­ва­на по­пут ма­лог До­ма здра­вља. Јед­но ври­је­ме би­ло нас је два­на­ест за­по­сле­них у ам­бу­лан­ти, уз док­то­ра и тех­ни­ча­ра, дје­ло­ва­ли су и ла­бо­ра­то­ри­ја и зуб­на тех­ни­ка. Али зна­ло је про­ћи и по не­ко­ли­ко да­на, а да док­тор не до­ђе, а и у том пе­ри­о­ду љу­ди на­пре­чац обо­ли­је­ва­ју или се по­вре­ђу­ју. Се­стра у та­квим окол­но­сти­ма пре­у­зи­ма од­го­вор­ност – ка­зу­је Ље­по­са­ва.

Се­лу тре­ба и ље­кар и ве­те­ри­нар

Ма­ло ко­ји ље­кар ко­ји је за про­те­клих по­ла ви­је­ка дје­ло­ва­ња До­ма здра­вља ра­дио у Че­лин­цу ни­је бар не­ко­ли­ко да­на од­ра­дио и у ам­бу­лан­ти у Укри­ни ко­ја је не­зва­нич­но, али у на­ро­ду че­шће, дру­го име за Ду­бра­ву Ста­ру. Не­ке од њих и по­ми­ње: пр­ви Ан­тон Фриц ко­ји се ни­је ду­го за­др­жао, Ми­ло­рад Ку­зма­но­вић ко­ји је био ме­лем и за очи и за ду­шу, Жар­ко Ећим ко­ји ју је усмје­ра­вао да во­ди ра­чу­на не са­мо о здра­вљу љу­ди не­го и жи­во­ти­ња, што је и сам чи­нио, јер у се­лу ни­је би­ло ве­те­ри­на­ра, па је и она уз са­вје­те че­ли­нач­ког док­то­ра ве­те­ри­не Сто­ја­на Бе­го­ви­ћа не­ри­јет­ко то и чи­ни­ла, па Ми­хај­ла Ђу­ри­ћа с ко­јим је нај­ду­же ра­ди­ла и он јој је остао у нај­дра­жим успо­ме­на­ма не са­мо као до­бар ље­кар не­го и као по­у­здан при­ја­тељ и ко­ле­га… Ље­по­са­ва је жи­ви свје­док и ак­тер број­них ра­до­сти и ту­га ов­да­шњег ста­нов­ни­штва. Она је би­ла уз њих и кад су бо­ло­ва­ли, по­вре­ђи­ва­ни, ра­ња­ва­ни, кад се ра­ђа­ло и кад се уми­ра­ло.

Дубрава Стара 1961, отварање амбуланте: др Чедо Алексић, медицинска сестра Јевдокија Сузић и општински референт Васо Топић

– Ма имам ја ма­те­ри­ја­ла за до­бру књи­гу, мно­го то­га сам и за­би­ље­жи­ла у свој днев­ник, а ко зна, мо­жда се по­сре­ћи па да то и об­ја­вим – ка­же Ље­па, ка­ко је зо­ву ком­ши­је и при­ја­те­љи.

Ка­ко год има љу­ди скло­них ра­зним кон­флик­ти­ма ко­ји ће и без по­во­да че­сто за­гор­ча­ти и жи­вот и рад слу­жбе­ном осо­бљу гдје год се на­ђу, та­ко има и ху­ма­ни­ста, љу­ди ко­ји су спрем­ни по­мо­ћи ко­ли­ко мо­гу и уми­ју.

– И ја и мо­је ко­ле­ге про­ла­зи­ли смо кроз све те фа­зе. Не­ки­ма смо би­ли кри­ви што су се са­ми по­вре­ђи­ва­ли, или за­пу­сти­ли сво­је и здра­вље чла­но­ва сво­јих по­ро­ди­ца, али би­ло је и оних ко­ји су нам по­ма­га­ли и кад ни­су мо­ра­ли. Ви­ше и ра­ди­је се сје­ћам ових ху­ма­ни­ста ко­ји су ми по­ма­га­ли да бо­ле­сни­ке или по­ври­је­ђе­не пре­во­зим за­пре­гом, во­зом, ау­то­мо­би­лом, би­ци­клом, не­го оних ко­ји су ме из свог хи­ра ни кри­ву ни ду­жну ври­је­ђа­ли, а по­не­кад хтје­ли и да ту­ку. Ко се ра­до не би сје­тио Са­ве Ко­стре­ше­ви­ћа ко­ји је то­ком Од­бра­меб­но-отаџ­бин­ског ра­та мно­ги­ма по­ма­гао. Ов­дје смо га у Укри­ни зва­ли «Цр­ве­ни крст». Из Швај­цар­ске ми је у ам­бу­лан­ту до­ве­зао ау­то­мо­бил и до­нио ма­ли тран­зи­стор на ба­те­ри­је на ко­јем смо слу­ша­ли ви­је­сти не са­мо ми у ам­бу­лан­ти не­го по­ла на­шег се­ла јер та­да ни­је би­ло стру­је. Ау­то сам мо­ра­ла да вра­тим јер ни­сам ни во­зач ни­ти сам има­ла но­ва­ца да пла­тим ре­ги­стра­ци­ју. Тран­зи­стор ми је и да­нас јед­на од нај­дра­жих успо­ме­на – при­по­ви­је­да Ље­па.

Рат је за сва­ког чо­вје­ка ко­ји кроз ње­га про­ђе тра­у­ма­ти­чан, а по­себ­но за ме­ди­цин­ско осо­бље.

– Не­и­ма­шти­на. Не­ма стру­је, ли­тра го­ри­ва се­дам ње­мач­ких ма­ра­ка, а ско­ро ни­ко пла­ту не до­би­ја. И кад ко до­би­је ни­шта не ври­је­ди јер је хи­пе­рин­фла­ци­ја. Ра­ње­ни­ци у ам­бу­лан­ту сти­жу са свих стра­на јер је ам­бу­лан­та на Укри­ни је­ди­на се­о­ска ам­бу­лан­та из­ме­ђу Пр­ња­во­ра, Те­сли­ћа и Че­лин­ца. За­во­је пе­ре­мо и пе­гла­мо да би их са­чу­ва­ли јер но­ве ри­јет­ко до­би­ја­мо. За­ви­си­мо од до­на­ци­ја. Би­ло је ту не са­мо ра­ње­ни­ка, не­го и си­ле­џи­ја, љу­ди по­ври­је­ђе­них у ту­ча­ма, пи­јан­ка­ма. Не­ки од њих на­ср­ћу и на ме­ди­цин­ско осо­бље. Не­ма­мо аде­кват­ну за­шти­ту, пре­пу­ште­ни смо да се сна­ла­зи­мо ка­ко зна­мо и уми­је­мо и по­ма­же­мо ко­ли­ко мо­же­мо. Ди­рек­тор До­ма здра­вља др Ми­ло­рад Ку­зма­но­вић пру­жа нам пу­ну по­др­шку јер је знао наш зна­чај. Би­ли смо да­ле­ко на пе­ри­фе­ри­ји, 30 км од Че­лин­ца, а лош ма­ка­дам од Млин­ске ри­је­ке до се­ла 15 км – при­сје­ћа се Ље­по­са­ва.  

Акција на изградњи Основне школе „Новак Пивашевић“

Дра­ма­тич­ни до­га­ђа­ји са срет­ним епи­ло­гом

– Као мла­да ме­ди­цин­ска се­стра ко­па­ла сам ку­ку­ру­зе с ро­ди­те­љи­ма, ка­да нам до­тр­ча ком­ши­ја. Ве­ли, же­ни му по­зли­ло. Ба­цим мо­ти­ку и отр­чим за њим. А же­на се за­пра­во по­ра­ђа. Уско­ро на­и­ла­зи воз за Ба­ња­лу­ку и ја с њом уска­чем у ва­гон. Бе­ба је очи­глед­но по­жу­ри­ла, кон­дук­тер из ва­го­на из­го­ни пут­ни­ке и ме­ни по­ма­же. Већ за ко­ји ми­нут, до Шње­го­ти­не До­ње, ра­ђа се дје­вој­чи­ца. Пуп­ча­ник пре­си­је­цам но­жем ко­ји ми је кон­дук­тер дао, а прет­ход­но га упа­ља­чем дез­ин­фе­ко­вао, пу­пак ве­жем ко­ма­дом сво­је па­муч­не ма­ји­це. На же­ље­знич­кој ста­ни­ци у Ба­њој Лу­ци ис­тр­ча­вам из во­за она­ко раш­чу­па­на, зној­на, кр­ва­ва, што од ра­да на њи­ви што од по­ро­ђа­ја, и зо­вем у по­моћ. При­тр­ча­вам так­си­сти ко­ји ме чуд­но гле­да и ко зна шта ми­сли о ме­ни, јер чо­вјек не­ма пој­ма о че­му се ра­ди. При­ста­је да по­мог­не. Узи­ма­мо по­ро­ди­љу и бе­бу и во­зи­мо у по­ро­ди­ли­ште ко­је је та­да би­ло на Меј­да­ну «пре­ко Вр­ба­са». Та­мо за­ти­че­мо де­жур­ног ље­ка­ра др Ми­ло­ва­на Па­је­ви­ћа, не­ка­да мо­га про­фе­со­ра, и се­стру Жи­ва­ну ко­ја ми је би­ла ин­струк­тор на прак­си. Ве­лим им шта се де­си­ло и да сам ура­ди­ла шта сам умје­ла и мо­гла, а да они ре­ви­ди­ра­ју. Так­си­ста ме све ври­је­ме че­као иа­ко му то ни­сам тра­жи­ла, вра­тио ме на же­ље­знич­ку ста­ни­цу и још дао пет ди­на­ра за во­зну кар­ту. Ни име му ни­сам са­зна­ла. И мај­ка и бе­ба би­ли су до­бро – при­по­ви­је­да Ље­по­са­ва.

И на­ред­ног до­га­ђа­ја ра­до се сје­ћа при­је све­га за­то што је и он имао сре­тан епи­лог.

– У ам­бу­лан­ту два дје­ча­ка до­во­де дру­га­ра. Сви упла­ше­ни и га­ра­ви. Јед­ном из ока ви­ри са­мо дно ча­у­ре од мет­ка. Стра­шан при­зор! У Ум­ци па­ли­ли ку­ку­ру­зо­ви­ну и у ва­тру ба­ца­ли бо­је­ве мет­ке. Од­во­дим во­зом ди­је­те до До­ма здра­вља у Че­ли­нац, др Ми­лош Мар­тић да­је ау­то хит­не по­мо­ћи и сти­же­мо на оч­ну кли­ни­ку у Ба­ња­лу­ку без ика­квих до­ку­ме­на­та, ни мо­јих ни ње­го­вих. Збри­ња­ва­ју ди­је­те на кли­ни­ци, ја се вра­ћам ку­ћи. Но­ви до­га­ђа­ји и ин­тер­вен­ци­је овај по­ти­ска­ју у за­бо­рав. На­кон не­ко­ли­ко го­ди­на у ку­ћу ми с мо­јим си­ном до­ла­зи пре­ли­јеп мла­дић, има ожи­љак на че­лу. Гле­дам у ње­га и не­што ми се чи­ни по­знат. Он се сми­је. Ве­ли ми: »Не по­зна­јеш ме. Па ти си ме во­ди­ла у бол­ни­цу кад сам по­ври­је­дио око». Око са­чу­ва­но, и вид. Не­вје­ро­ват­но – ево­ци­ра Ље­па успо­ме­не из слу­жбе.

Али, би­ло је и слу­ча­је­ва кад је смрт би­ла ја­ча или бр­жа. Че­сто је гле­да­ла ле­ше­ве пре­ко ко­јих је воз пре­ла­зио, уто­пље­ни­ке, стра­да­ле у са­о­бра­ћај­ним не­сре­ћа­ма, за­де­сне смр­ти, шло­ги­ра­не, по­ври­је­ђе­не од струј­них уда­ра, у по­жа­ри­ма, те­шке ра­ње­ни­ке у ра­ту. Збри­ња­ва­ла је и по­вре­де од ује­да зми­је или стр­шље­на. Ни­је то мо­гло, а да не оста­ви тра­га на ње­ном ти­је­лу и ду­ши јер чо­вјек ни­је ка­мен да све то не упи­је у свој ор­га­ни­зам. Оста­ви­ло је то по­сље­ди­це и на ње­но здра­вље. Опе­ри­са­ла је ср­це у Ин­сти­ту­ту за кар­ди­о­ло­ги­ју на Де­ди­њу у Бе­о­гра­ду 2016. го­ди­не, а при­је двје го­ди­не усли­је­ди­ла је још јед­на ин­тер­вен­ци­ја. Ка­же да је жи­ва у до­број мје­ри за­хва­љу­ју­ћи и ме­ди­цин­ском осо­бљу с ба­ња­луч­ке кар­ди­о­ло­ги­је при Уни­вер­зи­тет­ском и кли­нич­ком цен­тру Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Пен­зи­о­ни­са­на је 2020. го­ди­не, али ком­ши­ја­ма и да­нас не­ри­јет­ко по­ма­же кад год за­тре­ба, а ма­ло-ма­ло па за­тре­ба.

Мај­дан­печ­ка ве­за

Ста­ри­ја Ље­пи­на се­стра, Дра­го­са­ва, зуб­ни тех­ни­чар са са­ра­јев­ском ди­пло­мом, жи­ви с по­ро­ди­цом у Мај­дан­пе­ку.

– Че­ли­нац и Мај­дан­пек као брат­ске оп­шти­не, већ по­ла ви­је­ка одр­жа­ва­ју до­бре од­но­се. Не­по­сред­но на­кон бра­ти­мље­ња, у че­ли­нач­кој де­ле­га­ци­ји био је и наш отац ко­ји се свом при­ја­те­љу из СУБ­НОР-а у Мај­дан­пе­ку Слав­ку До­ди­ћу по­жа­лио да му кћер ни­је за­по­сле­на у стру­ци. Убр­зо мо­ја се­стра до­би­је по­сао у Ме­ди­цин­ском цен­тру у Мај­дан­пе­ку. И са­да та­мо жи­ви као пен­зи­о­нер­ка – об­ја­шња­ва Ље­па.

На­жа­лост, бор­ци Од­брам­бе­но-отаџ­бин­ског ра­та ни­су ни из­бли­за по­ка­за­ли ме­ђу­соб­ну со­ли­дар­ност као они из СУБ­НОР-а. Нај­мла­ђи Ље­пин брат Ми­ло­рад че­ти­ри го­ди­не је био бо­рац Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Као мла­дог вој­ни­ка ЈНА рат га је за­те­као у Ва­ра­жди­ну и је­два је из­ву­као жи­ву гла­ву. Ду­го го­ди­на на­кон ра­та био је не­за­по­слен. 

Б. МАК­СИ­МО­ВИЋ,

Челиначке новине 293, март 2024.