Хвала прецима, завичају и отаџбини

Бе­сје­да редитеља, глумца, сценаристе, музичара и сликара Николе Пејаковића по­во­дом до­дје­ле Ор­де­на части Републике Српске са златним зрацима на свечаности поводом Дана Републике Српске

Бра­ћо и се­стре, пр­во да се за­хва­лим у име свих на­гра­ђе­них, а он­да ћу пар ри­је­чи да ка­жем о се­би. Пра­штај­те ми што ћу до го­во­рим о се­би, али ћу би­ти кра­так.

БАЊАЛУКА, 8. ЈАНУАРА /СРНА/ – Орденом части са Златним зрацима одликован глумац Никола Пејаковић.

На по­ла са­та одав­де на­ла­зи се ма­ло мје­сто ко­је се зо­ве Че­ли­нац. Ту сам кр­штен, кр­стио ме је поп Ка­ји­ца, ки­ло­ме­тар и по ода­тле се на­ла­зи се­ло Оп­сјеч­ко. Ода­тле су мо­ји, пра­дјед Сте­ван, ђед Те­о­дор, се­о­ски кнез при­је Дру­гог свјет­ског ра­та, мој отац То­ми­слав, ин­же­њер шу­мар­ства, пр­ви ди­пло­ми­ра­ни ин­же­њер из Че­лин­ца ро­ђен на То­мин­дан и мо­ја род­би­на с оче­ве стра­не. Сла­ви­мо све­тог Ни­ко­лу. Не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра од Оп­сјеч­ког по­ред ри­је­ке Вр­ба­ње на­ла­зи се се­ло Ба­ре. Ода­тле су То­пи­ћи, мој ђед ко­га сам ја звао ди­да Ду­шан и ње­го­ва бра­ћа. Мо­ја мај­ка Радмила пре­зи­ва­ла се То­пић дје­во­јач­ки. И њи­хо­ва сла­ва је све­ти Ни­ко­ла. Мо­ји су пра­во­слав­ни Ср­би и ја сам Ср­бин пра­во­сла­вац. Ро­ђен сам и од­ра­стао у Ба­њој Лу­ци, а шко­ло­вао се у Бе­о­гра­ду. Ра­дим и жи­вим у та два гра­да.

За ме­не је то ин­тим­но и лич­но је­дан кул­тур­ни и по­ли­тич­ки про­стор ује­ди­њен у мо­ме ср­цу. Зна­чи сва мо­ја род­би­на се на­ла­зи у Ба­ња­лу­ци и око Ба­ња­лу­ке. Не­мам род­би­не из­ван Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Као што чо­вјек има јед­ног оца и јед­ну мај­ку, та­ко има и јед­на за­ви­чај. Мо­же да жи­ви гдје хо­ће, али јед­но је мје­сто гдје се ро­дио и про­хо­дао. И ка­да му ње­гов за­ви­чај и ње­го­ва др­жа­ва ода при­зна­ње он­да то по­твр­ђу­је да ни­је улу­до тро­шио да­не већ је не­што ура­дио у жи­во­ту и за свој за­ви­чај и за сво­ју др­жа­ву. Он­да то при­зна­ње ни­је до­био са­мо он већ и сви они ко­ји су ту би­ли и при­је ње­га без ко­јих не би би­ло ни тог збу­ње­ног и пу­ног тре­ме ла­у­ре­а­та. Мој ђед и сви они ко­је сам на­бро­јао су сво­јим ра­дом, сво­јим по­на­ша­њем, сво­јим ра­то­ва­њем,  за­слу­жи­ли овај ор­ден при­је не­го ја, и ви­ше од ме­не. Вје­руј­те ми, јер знам се­бе до­бро, а знам и њих. Док је вје­ре пра­во­слав­не и Го­спо­да Ису­са Хри­ста у на­шим ср­ци­ма и док је Ре­пу­бли­ке Срп­ске и Ср­би­је би­ће и нас Ср­ба. Хва­ла мо­ме за­ви­ча­ју, хва­ла Ва­ма го­спо­ди­не  пред­сјед­ни­че, хва­ла мо­јој Ре­пу­бли­ци Срп­ској што ми је да­ла овај Ор­ден и хва­ла у име свих ко­ји су до­би­ли ове на­гра­де и ова при­зна­ња. Хва­ла вам у име свих ко­је на­бро­јах и ко­ји су овај ор­ден, као што ре­кох, за­слу­жи­ли при­је не­го ја. И до­дао бих на кра­ју, схва­та­ју­ћи ових да­на, раз­ми­шља­ју­ћи о овом ор­де­ну и о овом чуд­ном вре­ме­ну у ко­јем жи­ви­мо, да у ства­ри ко не во­ли Ре­пу­бли­ку Срп­ску, не во­ли ни ме­не. А ево сад док ово го­во­рим, док ово при­чам, схва­там да при­чам не би ли ме оп­ту­жи­ли да ср­бу­јем. Не­ма љеп­ше оп­ту­жбе.

Сла­ва Бо­гу! Хри­стос се ро­ди!

Ни­ко­ла ПЕЈАКОВИЋ, о Стефандану 2023.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s