Посљедњих година, када се дешавају крупне геополитичке промјене у свијету, све чешће се говори о повезаности, тј. упућености српског народа с једне и друге стране ријеке Дрине. Више јубилеја који се ове године обиљежавају у српском духовном и културном простору навело нас је да овај наш вечерашњи догађај искористимо да се подсјетимо на споменике који свједоче о чврстим, можемо рећи, нераскидивим везама Челинца и Србије.

Српски народ у БиХ све вријеме под окупацијом, и турском и аустријском, маштао је о ослобођењу. Историчари су израчунали да је од почетка 19. вијека до 1918. године, на територији данашње БиХ било 14 устанака и буна које је подизао српски народ, чија је тежња била ослобођење од туђинске власти и уједињење са Србијом и осталим српским земљама. Српски устаници у Босни прогласили су још 1876. уједињење са Србијом, а у великом босанскохерцеговачком устанку међу српским устаницима у Крајини био је и будући краљ Петар I Карађорђевић који се борио под псеудонимом Петар Мркоњић.

Историчар др Ђорђе Микић у књизи  „Бања Лука на Крајини хвала“ наводи: Уочи Првог свјетског рата, у настојању да укине црквено-школску аутономију аустроугарски службеник Милер наредио је контролу српско-православних основних школа. Као карактеристичан примјер расцјепа власти (аустроугарске) и ових школа навео је инспекцијски извјештај начињен у Јошавки. На инспекторово питање «ко је наш цар и краљ» ученици су (те 1914. године) одговорили да је то Петар Први Карађорђевић, да је њихов престолонаследник Александар, да су српске земље Србија, Босна, Хрватска, Далмација и све их подијелили на „ослобођене и неослобођене земље“. Власти су се уплашиле тога открића, па су школу одмах затвориле, а учитељу Петру Зрнићу одузеле сертификат.

У Великом рату који је услиједио, велики број војника из челиначког краја које је мобилисала Аустро-угарска монархија и упутила их као своје војнике на разна ратишта широм Европе углавном да се боре против Русије и Србије првом могућом приликом су се предавали да би стигли на Солунски фронт одакле су кренули у ослобођење Србије и осталих српских простора. На Аранђеловдан 1918. године српске снаге ушле су у Бањалуку и тај дан је један од најзначајнијих догађаја у историји не само овог града, него српског народа с ове стране Дрине. Већ током новембра 1918. године, чак 42 од укупно 54 котара у БиХ, прогласила су уједињење са Србијом, што је потврдило и Народно вијеће у Бањалуци 27. новембра 1918. године. Тако је БиХ ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославије.

Рачуна се да је у српској војсци било око 25.000 српских добровољаца из БиХ. Не постоји списак солунских добровољаца, али у публикацијама Народне библиотеке “Иво Андрић“ и „Челиначким новинама“ на основу казивања породица и истраживању архивске грађе сакупљено је педесетак имена. Србија је све солунске добровољце наградила квалитетном државном земљом, шумом или школовањем дјеце.

Непосредно по ослобођењу у школу у Опсјечком долази учитељ Фрањо Вучак за којег ће се испоставити да је не само добар педагог и васпитач него и прави народни трибун и патриота. У «Врбаским новинама» објављени су бројни његови текстови у којима велича монарха и монархију. У тој школи остаће до Другог свјетског рата. Он ће уз проту Пеју Иванковића израсти у најзначајнијег Челинчанина између два рата. Поред осталог што је на просвјетном и културном плану урадио за Челинац он је код школе у Опсјечком 1926. године са мјештанима подигао споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу – Великом ослободиоцу и ујединитељу. Овај споменик, дакле у једном малом селу Опсјечко, подигнут је одмах након Сарајева гдје је споменик краљу Петру подигнут 1923. и Мркоњић Града 1924. који је по њему и добио име. Споменик су срушиле усташе 1941. године.

   Током административне подјеле Краљевине Југославије на девет бановина једну од њих чинила је и Врбаска бановина са сједиштем у Бањалуци која се простирала на нешто ширем простору који познајемо као Босанска крајина. За првог бана Врбаске бановине краљ Александар поставио је генерала и свог министра саобраћаја Светислава Тису Милосављевића. Овај способан човјек, уз то и велики родољуб, у само четири године препородио је не само Бањалуку него и цијелу бановину којој је припадао и челиначки крај у којем је, баш захваљујући његовом ентузијазму изграђено више школа, путева и других објеката.

Челинац се међу првима у Крајини на примјерен начин захвалио бану Милосављевићу на тај начин што је народни посланик и солунски добровољац Максим Тешић иницирао изградњу спомен-врела у Липовцу које је освећено на Митровдан 1930. године, тачно на прву годишњицу Милосављевићевог управљања Врбаском бановином.  Ово спомен-врело, као један од најстаријих споменика културе у Челинцу обновљено је на Митровдан 2018. године на иницијативу челиначке „Просвјете“ и Библиотеке.

И током и послије Другог свјетског рата везе између Челинца и Србије нису прекидане.

Повеља о братимљењу Општине Челинац и Општине Мајданпек потписана је 26. јула 1973. године уочи тадашњег празника у СР БиХ – Дана устанка који се обиљежавао 27. јула. Повод за братимљење ове двије општине је погибија бораца партизанског покрета у Другом свјетском рату Младена Докића и Јовице Вуковића, рођених у Јошавки, који су као шумски радници радили у овом дијелу Србије.

Повеља о братимљењу и свестраној сарадњи општина Челинац и Трстеник потписана је на сједници поводом Дана и славе општине 2004. године, док је Повеља о братском повезивању Општине Челинац са Општином Звечан са Косова и Метохије потписана у јулу 2018. године.

ада је 1991. године почео распад социјалистичке Југославије народ Челинца, уосталом као и сав српски народ из БиХ, настојао је да сачува заједничку државу. Када је, под притиском свјетских сила, 27. априла 1992. године, опет повучена граница на Дрини, односно створена СР Југославија у чији састав није ушла БиХ, српски народ у БиХ створио је Републику Српску са надом да ће опет једног дана бити дио заједничке државе, мада и сада у доброј мјери дјелује као да границе нема.

Нови градски мост у Челинцу, назван „Србија“, отворен 25. јула 2019. године, такође је симбол пријатељства Републике Српске, Челинца и Србије која је учествовала у његовој изградњи

Подсјећамо, на Сретење Господње 1835. године у Крагујевцу проглашен је Устав Књажества Србије којим је извршена подјела на законодавну, извршну и судску власт и прокламована права и слободе грађана, укинути ропство и феудални односи. Устав су донијела Велика народна скупштина, а потврдио кнез Милош Обреновић. Иронија судбине је да је овај устав, у то вријеме најмодернији у Европи, суспендован само након 55 дана и то под притиском великих европских сила. Али, остао је неизбрисив траг да су Срби били у сваком времену и остали модеран европски народ. У то име Сретење Господње данас се у Србији и Републици Српској обиљежава као државни празник, а у Челинцу и као духовни. О томе свједочи и храм посвећен Сретењу Господњем, једини храм у Републици Српској посвећен овом великом библијском догађају који говори о сусрету Бога и човјека и празнику. Као што знамо у току је велика реконструкција овог објекта након које ће Челинац добити још један украс.

Од шездесетак улица у Челинцу трећина их је посвећена српским националним јунацима или догађајима од Немањића, преко косовског циклуса, до Првог и Другог свјетског рата.

Ово су само неки детаљи који свједоче да су границе само географски појам, а да људи које повезује језик, духовност, култура и остала обиљежја чине заједницу. Нема сумње да би обнављање споменика краљу Петру I Карађорђевићу допринио учвршћивању веза Челинца са Србијом.

Јелена ИВАНКОВИЋ, Бесједа о Михољдану 2022. године на обиљежавању Дана библиотеке