Херој живота и рада

Међу близу 1.500 дијализних болесника у Републици Српској најпознатији је Урош Сердар из Челинца који је први пут на дијализу прикључен давне 1988. године, и то у 27. години живота, у Ријеци гдје је радио као грађевинац. Његово тренутно здравствено стање може да се илуструје и податком да је за медицински феномен од стране стручне јавности незванично проглашен прије више од деценију. Јуначки и достојанствено подноси све тешкоће које са собом носи ова тешка болест која је, колико лични толико и породични проблем, настојећи да својим мукама никога превише не оптерећује.

– На дијализу сам кренуо кад ми је млађи син Зоран имао тек два-три мјесеца. Мислио сам да нећу доживјети да ме ослови са «тата», а ево сада се играм са унуцима старијег сина и надам се да ће нас приновом обрадовати и Зоран који се недавно оженио – казује Урош.

Његов живот је од рођења пут кроз трње. Дјетињство и младост провео је у кућерку у којем је на свега тридесетак квадратних метара простора живјело дванаесторо чељади из четири генерације. У великој неимаштини отац му је потонуо у алкохолизам, а мајка му је млада подлегла од посљедица тешких повреда задобијених у пожару који је избио у њиховој кућици. Одрастао је под будним оком брижног дједа Петра.

Урош Сердар

– Када су ми син Горан и снаха Јелена понудили да изаберем име млађем унуку, ни једног момента се нисам двоумио. Петар је племенито име у нашој породици и вјерујем да ће га наш унук оправдати – прича Урош.

Као посљедица дугогодишње дијализе и прекомјерне наслаге калцијума напала га је тзв. сува гангрена. Прошле године, 30. марта, ампутирана му је поткољеница десне ноге, а прије три мјесеца и два прста на лијевој нози. Раније му је уграђено више катетера и фистула који му замјењују давно истрошен васкуларни систем који је уништила дијализа. Да није пластичних помагала која су му свуда у организму не би му се нигдје могао прикопчати дијализни апарат.

– Када је почео рат морао сам да се вратим у завичај. Већина мојих садашњих проблема су посљедица дијализе у рату која је била пука импровизација да би преживљавао дан за даном. Током рата, као што се зна, у свему смо оскудијевали, а у здравственим установама рањеници су били приоритет – евоцира успомене Урош који је прије двадесетак година изгубио центар за равнотежу, а систолни притисак (горњи) му пада и испод 60 (нормални 120-140).

У ратном периоду на дијализу је путовао из родног села Шахиновићи у Бањалуку у властитој режији јер челиначки Дом здравља тада није организовано превозио пацијенте. Њега је најчешће до Мемића, села удаљеног три километра од његове куће, на коњу преносио син Горан који је тада имао десетак година, да би се након тог задатка враћао кући и у другом правцу пјешачио у седам километара удаљени Поповац у школу. Тако је било и када је био дубок снијег или падала јака киша. Од Мемића до Бањалуке пребацивао се на различите начине, најчешће на запрези или у камионским приколицама у којима су накупци возили стоку. Он је, вели био у простору са стоком, јер у кабини није било мјеста, и из таквог амбијента улазио на дијализу. На исти начин враћао се кући путујући по више часова. Била су то времена кад јавни саобраћај није био организован, а због недостатка горива путничка моторна возила су била права ријеткост и никад у њима није било мјеста. Врло често доживљавао је непријатности од војне полиције која га је сматрала дезертером, а не инвалидом. Да ствар буде гора морао је дијализу плаћати из властитог џепа. Неријетко послије свих мука с превозом и здрављем враћао се кући необављена посла јер није било средстава за дијализу или због покварених апарата. Повремено је пролазило и по седам-осам дана када није примао дијализу, па је у неколико наврата то било у задњи час. Не пропушта поменути да су му у неколико наврата његови «дијализни саборци» спасавали живот јер су му препуштали своју дозу коју су набављали приватним каналима.

– Било је случајева када су нас прикључивали на обичне чесме, а дужи период кориштена су импровизована средства за дијализу. Тако је било све до 2001. године када су дијализни болесници у бањалучкој регији добили боље услове за третман ове тешке болести. Тај ратни период погубан је био за многе дијализне болеснике. Ја сам неким чудом преживио, али посљедице су остале, односно све те импровизације убрзано су ми уништавале организам. Док сам могао да се крећем, трудио сам се да нешто и привриједим у сеоском домаћинству. Болест сам много лакше подносио уз рад. Сада ме је она ипак приковала за кревет и инвалидска колица која се на грбавом терену мало разликују од столице – казује Урош који наглашава да сада бар нема проблема са превозом до Центра за дијализу и назад.

Он је скроман човјек и не воли да се хвали, али комшије причају да је он свих тих година радио изузетно тешке послове које избјегавају и многи здравствено способни људи. Његова мјесечна примања тренутно су 200 КМ пензије и, након ампутације ноге 190 КМ на име за туђу његу и помоћ. Од тог износа само за два неопходна лијека издваја по 60 КМ мјесечно. А троши пуну кутију лијекова и већина их није на листи Фонда здравственог осигурања РС. Укратко, укупан износ примања не покрива ни трошкове лијечења.

Уз све то Урош је у јесен 2020. године прошао кроз пакао звани корона. Провео је педесет дана у болници, од тога 21 дан на интензивној њези и седам дана у коми. У каквом стању је био свједочи податак да су га били отписали. Ни у овом случају Урош се не љути ни на кога. Вели да су од короне умирали и много млађи и здравији па разумије што му многи који су били упознати са стањем његовог организма нису «давали» ни промил шансе. А он је опет побиједио. Добрила је корону преболовала код куће.

Урош је свјестан да његова борба није била узалудна. Упркос свим мукама које не јењавају како вријеме пролази него се гомилају, он је већ побиједио. Његова породица није без разлога и цијењена и омиљена у селу. О њима сви имају само ријечи хвале. Сва чељад из ове куће су поштена, прави хероји живота и рада. Током дуге и тешке болести Урош и Добрила подигли су синове, школовали их, из уџарице направили лијепу породичну кућу, а ево подижу и унучад. Деветогодишњи Алекса и четворогодишњи Петар дједа стално запиткује боле ли га ране од убода и све чешћих ампутација с којима се суочава и нуде му помоћ. Сви они своју муку свих ових деценија држе само за себе. На име ње ништа нису ни тражили ни стекли. Синови и снахе су се запослили захваљујући властитим препорукама које их красе. Добрила уз њихову подршку одржава сеоско домаћинство које је у бољем стању од многих других чија чељад нема никаквих здравствених проблема, а опет жале се и на друштво, и на власт, и на Бога.

Дом здравља Челинац недавно је обезбиједио ново возило за превоз пацијената на дијализу

Дијализни болесници из Челинца

Дијализни болесници из Челинца су: Урош Сердар, Боро Плавшић, Кузман Поповић, Ненад Дубравац, Винка Новаковић, Зора Јуришић, Данка Кнежевић, Милан Малетић, Радомир Тривић, Сузана Јунгић, Дивна Радић, Недељка Маглов и Славо Мандић. Челиначки Дом здравља обезбјеђује им превоз од њихових кућа до Дијализног центра и назад. Пацијенти за возаче имају само ријечи хвале. Веле да их они неријетко уносе и износе из возила и с њима проводе више времена него са неким члановима своје породице. 

Борислав МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s