Мелем на љуте ране нашег друштва

Стање у којем живимо, најблаже речено, не служи на понос генерацији која га је креирала. Систем друштвених и моралних вриједности нагриза се већ неколико деценија. Из јавног живота потиснути су и друштвена одговорност и лични осјећај кривице у виду стида па се изгубила линија која раздваја дозвољено и недозвољено, пожељно и непожељно. Богатство које се данас и овдје најчешће стиче преко вртоглаве политичке каријере и сумњивог пословања постало је синоним за успјех. Друштво у којем је имати вредније од знати, које више цијени подобне од поштених, које толерише лоповлук, поготово онај велики, варање државе и народа, нема добрих изгледа за напредак. У таквим околностима младима као узор намећу се типови које ниједан поштен и нормалан родитељ не би волио имати у својој кући. И зато данас свака лијепа вијест, поготово ако није естрадног карактера, дође нам као мелем на љуте ране нашег друштва.

 – Један члан моје породице био је животно угрожен и морао је да буде хитно пребачен возилом хитне помоћи из Дома здравља у Челинцу у болницу у Бањалуку. У тој драми торбицу с новчаником, документима, љекарским налазима и наочарима које су ми веома важно помагало ставио сам на кров аутомобила и тако кренуо својим аутомобилом за возилом хитне помоћи. Тек након сат времена, када су ми затребале ствари из торбице, схватио сам да она није код мене. Нисам могао да се сјетим да ли сам је негдје изгубио или ми је украдена јер сам те суботе, 2. октобра, промијенио доста мјеста. Премотавао сам по сјећању гдје сам све био, шта плаћао, гдје ми је све аутомобил био откључан, звао неке познанике с ким сам био у контакту тога дана, али траг торбице никако нисам проналазио. Није ми било жао новца, иако сам га тих дана због ситуације у којој сам се налазио, уза се носио више него што то иначе чиним. Имао сам већих брига, али помисао да бих требао да вадим нова лична документа била је фрустрирајућа. И још сам био без наочара. Два сата касније зазвонио ми је телефон и нечији млади глас ме је упитао да ли сам изгубио торбицу – прича нам Драган Пајић.

Као дугогодишњи успјешан новинар добар је познавалац нашег друштва и стања морала у заједници. Зато у незахвалној ситуацији у којој се нашао најмање је очекивао сретан расплет.

– Након телефонског позива био сам задовољан што ћу барем личне документе и наочаре добити назад. Новац који је био у торбици, а радило се о просјечној плати у Републици Српској, сам већ прежалио. Тако сам размишљао у том тренутку – казује Драган.

Момак који се јавио Драгану на телефон представио се као Марко. Договорили су сусрет на једном паркингу у Бањалуци.

– Када сам дошао на договорено мјесто чекало ме је пет младића. Предали су ми торбицу у којој је било све што сам ставио у њу. Ови  млади  Челинчани имају по 18 година. Могли су да поступе и другачије, али ето нису. У незгодним животном тренутку у којем сам се нашао момци који су од мене млађи тридесетак година утврдили су ми вјеру у младост која препознаје поштење и сама га баштини. Показали су карактер и спремност да истрају у врлини и онда када су имали прилику да стекну материјалну корист – казује Драган.

А момци који су урадили оно што може да служи на понос и њима и њиховим родитељима, али и њиховим професорима, другарима, цијелој заједници, су: Марко (Раде) Орашанин (2003), ученик 4. разреда машинске школе у Челинцу, Бојан (Синише) Брнић (2003) његов колега из разреда, Јован (Владе) Бајић (2002), студент прве године Грађевинског факултета у Бањалуци, Александар (Здравка) Петровић (2002), студент прве године Правног факултета, и Никола (Зорана) Шкрбић (2004), ученик трећег разреда машинске школе у Челинцу. Марко и Јован су првотимци Фудбалског клуба «Челинац», а Александар је био успјешан кошаркаш док га друге обавезе нису преокупирале. Бојан уз осмијех каже да се рекреира конобарисањем кад за то добије прилику.

Зачудили су се што је овај њихов гест изазвао пажњу «Челиначких новина». Ово што су урадили њима не личи на некакав подвиг. Кажу да је то нешто сасвим нормално и да то свако треба да уради. Да, треба, али не ради! Управо то и јесте један од бројних проблема нашег друштва.

– Пошли смо у биоскоп у Бањалуку и ја сам из аутомобила поред цесте у јарку сасвим случајно угледао торбицу. Стали смо и одмах се видјело да се у њој налазе новац, разни документи, наочаре. Само смо погледали у документе како бисмо сазнали кога да тражимо. Остало нас није интересовало. Видјели смо да је торбицу изгубио Драган Пајић, али нико од нас није га знао. Зато смо звали неке наше пријатеље да нам помогну и чим смо сазнали број телефона јавили смо му се и однијели торбицу с документима и новцем – прича Бојан Брнић.

Ови момци углас кажу да би исто урадили ма шта да су нашли и ма чије било и да никада нису ни на чему туђем направили штету. Они имају више него добар доказ да им се вјерује на ријеч.

Наравно, Драган је од срца поштеним налазачима торбице понудио новчану награду. Они су то енергично одбили. Послије дужег убјеђивања на једвите јаде пристали су да им плати пиће.

Б. МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s