Вече поезије, музике и вина

На Трифундан, 14. фебруара, у коноби «Винарије Јунгић» у Марковцу поклоници књижевности, музике и доброг вина, једном ријечју – културе – присуствовали су завршној манифестацији 7. Књижевне награде «Славко Јунгић Јесеј».

Водитељ овог догађаја, директорица челиначке библиотеке Јелена Иванковић, истакла је да су организатори овог догађаја, „Винарији Јунгић“, Народној библиотeци „Иво Андрић“ и СПКД „Просвјета“, и изразила задовољство чињеница што су у публици присутна организаторима добро позната и драга лица која ову манифестацију прате већ седам година, али и што сваке године овај догађај добија нове поклонике.

– Трифундан је овдје, у живописном Марковцу, веома садржајан. Јутрос је у храму посвећеном Светом великомученику Трифуну служена света литургија након које је одржан помен мјештанима који почивају у мјесном гробљу, међу којима и пјеснику Славку Јунгићу Јесеју у чију част се и организује ова манифестација. Потом је обављено освећење винограда „Винарије Јунгић“ и симболично орезивање првог чокота. Након тог чина у оближњем друштвеном дому обављено је освећење славског колача и жита и приређен ручак поводом славе овог села.

Сам по себи лијеп марковачки крајолик, уљепшан је засадима винове лозе 2005. године, а „Винарија Јунгић“ ове године обиљежава прву деценију свог успјешног периода у којем овај узорни колектив, добитник бројних угледних признања, није само производио добро вино него упоредо с тим у разним сегментима доприносио и развоју свога завичаја. Наш домаћин и утемељивач „Винарије Јунгић“ Жељко Јунгић, признати је привредник и стручњак из области електротехнике, али он је и ктитор бројних духовних центара и велики поборник културе и умјетности. Челиначка културна заједница у знак захвалности за подршку коју им у континуитету пружа прошле године наградила га је највећим признањем из области културе у Челинцу „Михољданском повељом“ – рекла је Јелена Иванковић.

Госте и учеснике овог догађаја поздравио је и покровитељ награде Жељко Јунгић који је изразио задовољство и одзивом на расписане конкурсе и  што завршној вечери присуствује публика свих узраста, а да је у њој највише младих. Рекао је да се нада да ће тако бити и наредних година и да ће се тако дуго чувати успомена на његовог стрица Славка јер иако је његов пјеснички опус невелик он је својим квалитетом значајан.

zeljko
Покровитељ награде Жељко Јунгић

Пригодну бесједу одржао је Борислав Максимовић, предсједник челиначког одбора СПКД «Просвјета»:

На Трифундан Јесеј није умро него васкрсао

Поштовани пријатељи. Част ми је што добијем прилику да вас поздравим и да вам се обратим у овако лијепом амбијенту и објекту који ја не доживљавам само као угоститељски – за мене ово је више храм културе јер знам да он није саздан само од квалитетног грађевинског материјала, него да он има и своју душу. И зато се често питам кад станем овдје пред вас да ли сам ја овога мјеста достојан.

Ми вечерас овдје, дружећи се уз поезију, музику и вино, његујемо културу сјећања и пружамо руку подршке младим књижевним ствараоцима који су на улазним вратима чудесног свијета умјетности. Овдје се срећу успомене, садашње и будуће вријеме, пријатељи знани и незнани.

Boro M
Предсједник ОО СПКД «Просвјета» Челинац Борислав Максимовић

На Трифундан 2002. године, на дан своје смрти која ће га пресрести у његовој 56. години живота, Славко Јунгић Јесеј, који није писао него живио поезију и с њом ишао стално руку под руку, она му је била и утјеха, и нада и храна, и највјернији друг, сапутник и сапатник, написа посљедњу своју пјесму насловивши је Светославска. За мото узе стихове нашег чувеног пјесника Алексе Шантића:

Мој црни хљебе крвљу пошкрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, муко моја тврда.

А Славкова пјесма гласи:

Данас ја славим и са мном моја дјеца,
И дружина звана, и
Незвана.

Сретно вам било,
Вјечно покољење,
На мени част, а вама –
Поштење.

Помози, Боже, повесели
Срећу!

А наш бард поезије Ранко Прерадовић, који је издавач друге Славкове збирке пјесама «Зрење бола» и његов велики пријатељ и поштовалац, након пјесникове смрти некролог у листу «Ослобођење» заврши ријечима: «Можда је Славка срећа узела из несретлука живота? Ко зна, ах, нико ништа не зна.»

Ево, видите, драги пријатељи, колико су чудесни путеви Божији. Славково предсмртно провиђење се обистинило на најљепши могући начин, као и Ранково. Славко јесте отишао са овог свијета, али ја вјерујем да је он свих ових година сретан што на овој својој слави има оволико и оваквих славњака, и да горе на небесима вечерас држи чашу вина и грохотом се сав задовољан смије. И зато ја себи постављам питање: да ли је Трифундан дан Славкове смрти, или дан његовог васкрсења?

У првој Славкој збирци пјесама «У води облаци» коју смо обајвили почетком 1997. године и приредили прву промоцију у Челинцу у кафани има Славкова пјесма

Све нам наопако

Накарадно време
Накарадно друштво
Све нам наопако.

Ни цвет не мирише
Ни птица не пева
Све нам наопако.

Мудрац у пустињи
Прореко нам пако
Све нам наопако.

Олуја се спрема
Нигде никог нема.

Из пустиње гласник
Невреме прориче.

Бик метежа овог
Ено гласно риче.

Дотакли смо понор
Такнули смо пако
Све нам наопако.

Примајући јесенас „Михољданску повељу“ која je у посљедње двије деценије стекла завидан углед од стране Челиначана који су у науци, умјетности и култури постигли запажене резултате, Жељко је у својој бесједи, која је изванредна анализа нашег друштва дата кроз стање у култури и виноградарству, поред осталог рекао и ово:

„Да ли ћемо трајати дуго и успјешно зависи и од тога колико нас буде остајало под сунцем нашег неба и да ли ћемо се враћати завичају и својим коријенима, као и колико ћемо се моћи одупријети лажној култури и наметнутим лажним вриједностима. Звона већ звоне на узбуну и питање је да ли ће већ наредног прољећа бити довољно људи да се орежу и окопају виногради, обере грожђе и попије вино. Вјерујем и маштам, да ћемо се уз Божију помоћ дозвати памети и да ће стасати нова генерација српских родољуба која ће васкрснути српске земље и српски род.“

Ја бих ставио знак једнакости између овог цитата из Жељкове бесједе и стихова не случајно вечерас већ поменутог Алексе Шантића у пјесми „Моја отаџбина“:

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Као и многи други наши лијепи крајеви богати и шумом и земљом и водом и разним другим благодетима, гдје су и сњегови и сунце и вјетрови умјерени, тако је и Челинац за трен од идиличног мјеста дошао на ивицу биолошке издржљивости. У посљедње двије-три деценије Челинац је што због масовног исељавања што због бијеле куге остао без скоро четвртине својих становника. Наша тренутна демографска структура је таква да се све теже боримо чак и с мирнодопским проблемима. Сваким новим даном то је све јасније. Све је теже наћи радника, све је више празних школских и студентских клупа, укратко, на коју год страну се окренемо, свагдје нас фали – чак и на славама.

Представници институција нам тврде да имају рјешење за све наше, па и за демографске проблеме, али стање у друштву тај њихов оптимизам још увијек не потврђује. Вријеме није на нашој страни јер смо га исувише много проћардали. Млади људи су, то је сада свима јасно, изгубили стрпљење и на томе им се не може замјерити јер су прерасли период кад им се могу шарене лаже потурати као истина.

Они су постали свјесни да и њихова младост има кратак рок трајања. Само лијепе приче неће задржати ове који су за сада остали, а поготово неће вратити оне који су отишли с друге стране границе. А требају нам и једни и други.

Зато је крајње вријеме да систем моралних и друштвених вриједности, који је већ извјесно вријеме грдно ишчашен, и који је највише и допринио проблемима с којима смо суочени, вратимо у нормалу. Без повјерења у властите институције и без праведног друштва нема нама будућности.

И у овој причи, као и у Библији, само су мала дјеца невина. Сви ми остали негдје смо забрљали, неко мање, неко више и наравно, тежина кривице сразмјерна је друштвеној одговорности појединца и групе. Патетичне и родољубиве приче не могу замијенити праведне законе који важе за све грађане, одговорне институције и појединце који их представљају. Патетика и позиви на родољубље без праведног друштва, без институција из којих исијава повјерење, без добрих и проводивих економских и социјалних програма, нису ништа друго до музика на «Титанику» у вијеме његовог потонућа. Хвала вам на стрпљењу – закључио је Максимовић.

Вече су уљепшали професори музике Горан Баштинац и Обренко Тепић и вокал студентица Тијана Тепић који су представили свој ЦД на којем су сплет црквених и народних пјесама насловљен «Избављење од туге».

О награди

Славко Јунгић Јесеј пјесник, професора књижевности и боем страдао је у саобраћајној несрећи на данашњи дан 2002. године у 56. години живота. Њему у част, а поводом десетогодишњице пјесникове смрти, установљена је књижевна награда. Њени утемељивачи одлучили су се за афирмацију младих стваралаца јер на нашим просторима ријетки су књижевни конкурси који су њима намијењени. Досадашњи добитници Књижевне награде «Славко Јунгић Јесеј» су: Никола Зеленковић из Бањалуке, Радован Синђелић из Богатића код Шапца, затим Александар Иванић, Бојана Остојић и Александар Матерић, сви из Челинца, а прошле године награда је додијељена Милици Симић из Теслића. Поред прве награде сваке године откупи се више пристиглих радова који се објаве у «Челиначким новинама».

Прије три године конкурсу за младе ствараоце додан је и ревијални дио на тему вино и виноградарство, а у овој категорији године аутора нису ограничење.

Ове године жири су чинили професори српског језика и књижевности Момчило Спасојевић, Загорка Тривић и Борис Максимовић, професора српског и италијанског језика и књижевности и издавач, који је и саопштио резултате овогодишњег конкурса и прочитао образложење.

Саопштење жирија

За седму по реду књижевну награду јавни конкурс је, како је већ устаљено, објављен је 15. новембра, и био је отворен до 15. јануара. Поштански печати на ковертама пристиглих радова потврђују да је конкурс виђен у цијелм региону. Стигло је укупно 39 радова из Србије, Црне Горе и Републике Српске од аутора из Београда, Јагодине, Пљевља, Крушевца, Сомбора, Нове Вароши, Лознице, Ниша, Ловћенца, Козарске Дубице, Прњавора, Бањалуке и Челинца.

Boris M
Предсједник жирија Борис Максимовић

За конкуренцију до тридесет година старости конкурисало је петнаест аутора, а радове о вину, конкуренција у којој године нису ограничене, послала су 24 аутора.Иако вјероватно сваки жири на свијету увијек каже да није имао лак задатак при одлучивању ко ће да се нађе у оном уском кругу награђених то исто тако не значи да чланови ама баш сваког од тих жирија нису у праву. И овај наш случај није изузетак. На конкурс је пристигло доста квалитетних радова, а ситуацију донекле компликују и саме пропозиције такмичења. Они који конкуришу могу послати и пјесму, и причу, и есеј, и путопис, а некада је заиста тешко поредити различите облике књижевног изражавања.
Обавезу и част да оцјењују радове организатор је повјерио жирију који су чинили професори књижевности и српског језика Мoмчило Спасојевић, Загорка Тривић и Борис Максимовић.

Овај жири као најбољи рад оцијенио је причу  насловљену „Сјећање једног дјечака“ аутора Далибора Миросава, студента српског језика и књижевности. Ова прича на лијеп и непретенциозан начин говори о ратном лудилу и хаосу из визуре једног дјетета. Жири је мишљења да овај рад може да буде подлога и тема за обимније књижевно дјело од једне приче која је конкурсом ограничена на 120 редова. Честитамо Далибору и надамо се да ће му ова наша награда бити подстицај да се озбиљније упусти у књижевно стваралаштво, тим више што је он ову област изабрао и као свој професионални позив.

Поред главне награде жири се одлучио и за три откупне и то нису утјешне награде, како се често погрешно каже, већ један од начина да се и неки други квалитетни радови, који су често по мишљењу жирија само за нијансу слабији од првонаграђеног. Сматрамо да се ради о добрим радовимаи да аутори треба да се поносе наградама.

Дакле, жири је ове године одлучио да откупи пјесме Павла Зељића, гимназијалца из Лознице, Николе Топића, студента из Челинца и причу Драгана Остића, студента из Зеленог Вира између Челинца и Бањалуке.

Пјесме Павла Зељића истичу се својом стилском избрушеношћу, начитаношћу и богатством класичних мотива тако да ће читалац лако отићи на погрешну страну ако покуша да претпостави узраст аутора. Читајући ове пјесме добијамо утисак да се од Зељића може очекивати још много тога квалитетног у будућности.

Жири је одлучио да награди и пјесму „Кочијашка“ Николе Топића, која се истиче својом непосредношћу, богатим пјесничким језиком, али и искреношћу пјесничког заноса. Иако Николи овај вид поетског стваралаштва није примарни начин умјетничког изражавања он ипак показује да се од њега може свашта добро очекивати и да се у њему крије један аутентичан пјесник.

Драган Остић, којем ово није прво појављивање на овом конкурсу, послао је причу „Поклон за поклон“, која одише топлином несвојственом ауторима нове генерације, а захваљујући релаксираном стилу у којем је написана подсјећа мало на ауторе тзв. прозе у траперицама. У овој причи се говори о једном несвакидашњем јунаку који глумећи Светог Николу уљепшава једној дјевојчици једно зимско вече, али јој исто тако и даје битну животу лекцију да магија може да пријеђе у стварност и да се, колико год некад тешко било, исплати бити добар и ширити добро око себе.

Када се упореде радови младих аутора и ови о вину очигледна је разлика у квалитету, што је и разумљиво, јер у једној конкуренцији радове шаљу углавном књижевни почетници, а у другој махом зрели пјесници. У конкуренцији радова о вину жири је посебно похвалио пјесме Миладина Берића, Мирка Вуковића, Михајла Орловића, Војислава Ескића, Гојка Мандића, Ратка Поповића, Јована Бундала, Владислава Влаховића и Душана Мијаиловића Адског.

Жири се још једном од срца захваљује свима који су послали своје радове на овај конкурс и тиме омогућили да се још више и истрајније чува успомена на име и дјело Славка Јунгића Јесеја.

Услиједило је читање награђених радова и додјела награда, а потом је уз добро вино настављено дружење. На подијуму поред учесника мијењале су се и фотографије које су илустровале живот Славка Јунгића Јесеја, подизање винограда и развој књижевне награде.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s