У центру Челинца одржана Комшијада

Широј челиначкој јавности улица Иве Андрића позната је по двије физичке баријере које због неријешених имовинско-правних односа спречавају њен довршетак и онемогућавају несметано кретање пјешака и возила цијелом њеном дужином. Овај проблем, стар више деценија, често је узрок и међукомшијских чарки у којима безуспјешно посредују и полиција и инспекције различитих надлежности, па и општинска власт. Тако је ни крив ни дужан Иво Андрић, тај мудри и учени човјек који никад ни са ким није био у сукобу јер је све свађе избјегавао, често помињан баш у таквим непријатним конотацијама. Они који се помало разумију у његово дјело причали су да се човјек због тога преврће у гробу.

У суботу и недјељу, 12/13. августа, улица Иве Андрића била је препријечена још једном баријером, али овога пута позитивном. Физички, у виду шатора и свега што иде уз њега, она је заиста била препрека на путу, али у духовном погледу она је спајала комшије. И зато никоме није сметала. Сасвим сигурно овај догађај наишао би и на подршку самог Иве Андрића.

– Прије двије-три године примијетио сам да се комшије Крсто Личина, Милан Тешановић и Миодраг Драгојевић често друже. Позавидио сам им па сам, не имајући стида, пришао им и упитао их могу ли им се придружити са супругом. Онда смо прошле године комшијско дружење проширили са комшијама Остојић, Пајић, Јевђенић, Сегдар, Станивук, Лукић, Ђекић, Гаврановић, па у међувремену сазнали да има још наших комшија заинтересованих за овакав састанак. И ево нас, а може нас бити и више – прича Дарко Срдић.

Ове године овој не баш често виђаној дружини на нашим путевима и улицама придружиле су и њихове комшије Радић, Пашалић, Максимовић, Топић из околних улица Раде Радића, војводе Мишића и других. Показало се да никоме није било тијесно ни напорно и да има мјеста за још много комшија.

– Има примјера да комшија комшији завиди на којечему, па и да често не причају једни с другим без ваљаног разлога, па се и тужакају и воде судске спорове. Ми желимо да идемо једним другим путем, да се дружимо и да уз помоћ разумног договора и добре намјере, рјешавамо у миру и слози и највеће, а не само оне мање проблеме – каже Миодраг Драгојевић.

А на том скупу баш он био је главна мета на коју су се лијепили комшијски приговори јер им још увијек није привео комшиницу. Каква би то била комшијада без зачкољица?

Да одважне прати и срећа показало се и овога пута. Свјеже вријеме замијенило је неподношљиву врелину која је владала цијело љето што је допринијело и бољем расположењу. Дружење је почело одмах иза подне уз казан у којем се крчкала чорба. Уложени труд, знање и љубав имaло је ефекта јер скоро сви су подуплали порцију. Убрзо је на ражањ стављено и прасе. Након вечере заиграло је и комшијско коло које су украсили дјечаци и дјевојчице који су ту вјештину савладали у фолклорним секцијама. Чуло се и више страних језика јер је на дружењу било и неколико странаца који су на одмор дошли са Челинчанима запосленим у иностранству, са својим дјевојкама, момцима, супружницима. А онда се неко уплашио да ће понестати хране па је у касне сате и јагње додано на ражањ које је на сопру стигло у саму поноћ.

Наравно, хране и пића је претекло, па је дружење настављено и наредног дана.

И тако, док једни међукомшијске међе цртају сјекирама, куну и своју краву да цркне не би ли комшији двије, други тврде да на крсним славама треба укинути здравицу за комшије јер, наводно, управо од њих им долазе највећи проблеми, има и оних који покушавају својим примјером показати да може и другачије, љепше. И да је тако боље. Да јутарњи поздрав с комшијом или комшиницом прија исто колико и омиљена кафа.

Би на овом догађају и један неуспио приједлог, да се улица Иве Андрића преименује у улицу Митра Мирића зашто, руку на срце, има основа јер вјероватно у Челинцу Митар има много више «фанова» од Иве. Приједлог је одбијен из формалних разлога – Митар је ипак још увијек жив. И поред тога не сумњамо да би Андрић о овом догађају имао само ријечи хвале. А да је којим случајем сједио на челу сопре, што је тешко замислити јер је он такве положаје енергично одбијао, можда би комшијама из своје улице поновио једну мисао коју је забиљежио на папиру «доброта много зна и може, а говори само осмејком».

 

Борислав МАКСИМОВИЋ

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s