У репортажи о некадашњем чувеном челиначком трговцу Муји Хоџићу објављеној у «Гласу» од 30. јануара 1985. године под насловом «Без картона до пензије» дугогодишњи хроничар Челинца Свето Милијевић је написао:

«Послије тридесет и пет година рада у трговини Мујо Хоџић из Челинца отишао је у заслужену мировину. То не би било тако необично да овај дугогодишњи радник у трговини, активиста и учесник НОБ-е, у току три и по деценије, колико је радио, чак није знао за боловања, нити је имао љекарски картон. Заиста, то је риједак случај, јер је без љекарске документације у овдашњем Дому здравља отишао у заслужену мировину.

– Тачно је да за вријеме три и по деценије доста напорног рада нисам знао шта је то боловање. Када сам прије три и по године затражио љекарску помоћ, ни тада нисам помишљао да ћу морати у пензију. У Дому здравља у Челинцу претурили су све картоне радника који су долазили на прегледе, али мог није било. Није лако радити у трговини, јер је то напоран и одговоран посао. У току 35 година рада скоро три деценије био сам шеф продавнице и материјално задужен. Морало се стално мислити да ли неће доћи до мањка, али ето савјесним радом нисам долазио до неприлика – каже Мујо.

У средини гдје живи много је цијењен, а у свом колективу био је признат као вриједан радник и самупорављач. Више година био је одборник Скупштине општине Челинац, предсједник радничког савјета у свом колективу. И данас се сјећа утисака са омладинских радних акција у Бору, Титограду и другим мјестима са којих се враћао са ударничким значкама.

За свој дугогодишњи рад добио је бројна признања, међу којима два Ордена рада са сребрним вијенцем – један на приједлог радне организације, а други на приједлог Скупштине општине. Добитник је двадесетоаприлских признања, Златне и Сребрне плакете Скупштине општине Челинац и више награда од радног колектива за три и по деценије несебичног рада» – записао је Свето Милијевић у бањалучком «Гласу» од 30. јануара 1985. године.

Мујо је био један од најпознатијих Челинчана свога доба. Много познатији и од општинских руководилаца. У општину нису сви морали ићи, чак ни доктору или у школу, али доћи Муји у продавницу била је потреба насушна. Иако је радио у друштвеној трговини, некадашњој Земљорадничкој задрузи, касније «Пољопромету», сви су је звали – Мујина продавница. Ова трговина, најснабдјевенија и најпрометнија, један од три у то вријеме у Челинцу, била је на мјесту данашње пословне зграде у којој су «Пољопромет», банке и политичке партије. Није лако било доћи на ред јер је увијек била пуна купаца, али Мујо Хоџић (1928-1995) увијек је био ведар човјек. На муштерије, врло често и досадне, никада није повишивао глас иако му је баритон нагињао тенору, па чак ни на дјецу коју није запостављао у односу на одрасле купце.

Својим купцима, иако није било по закону, али јесте по људству, знао је дати робу и на вересију да не би оскудијевали до плате или до пензије. Зато га старији Челинчани, а посебно његове радне колеге, по добру памте.

Како пише на нишанима у мезарју уз чаршијску џамију у Челинцу, Мујо је са супругом Фатимом, рођеном Талић (1929-1997) стекао сина Исмета, доктора хемијских наука који је радио и живио у Београду и предавао на Хемијском факултету, и кћерку Исмету која данас с породицом живи у иностранству.

Борислав Максимовић

Репортажу објављујемо у наредном штампаном издању «Челиначких новина»