Цијели свијет радно мјесто

 

„У Италију сам званично отишао 2007. кад сам тамо добио папире, што ће рећи да сам тамо радио и мало прије тога. Студирао сам годину дана овдје шумарство, али сам то напустио. Кад сам отишао у Италију као и сви почео сам на грађевини, а онда сам прешао у једну фирму која продаје и одржава пресе са ексцентар осовином. Они су продавали те пресе по цијелом свијету, а ми као монтери смо ишли за њима, па гдје те задеси. Била је то Индија више пута, по Италији ни сам не знам гдје сам све ишао, Њемачка, Русија, Шпанија, а скоро смо долазили и овдје у БиХ, у Нови Травник“. Тако разговор за Челиначке почиње Марко Бранковић, Челинчанин на привременом раду у Италији, али кад се погледају печати у његовом пасошу постаје јасно да је његово радно мјесто заправо – цијели свијет.

Марко је рођен у једној истински честитој породици. Отац Ђуро, којег Челинчани много боље познају по надимку Мошо, вриједним радом и залагањем је зарадио пензију у Италији, док му је мајка Нада дугогодишњи трговац старог кова код којег је муштерија увијек у праву, а трговац без обзира на властите проблеме према свима љубазан. Са супругом Драганом је већ пар мјесеци отац једне прелијепе Дуње, која је пар пута интервенисала док смо радили овај интервју. Његов стриц Маринко Бранковић је иначе идејни покретач „Челиначких новина“ и с породицом већ неколико деценија живи и ради у Аустрији. Теренски радник му је и стриц Перо, као и многобројни ближи и даљи рођаци, другим ријечима – цијела породица.

1

„У Индији сам био неких десет или једанаест пута. Више не могу ни да се сјетим свих прилика. Радио сам на четири различите локације у три града, у Аурангабаду, неких 300 километара од Мумбаија, онда у Лудијани и у Колапуру, то је у држави Махараштра.

Први пут сам тамо отишао са рођаком Драгољубом Бранковићем, а касније су биле неке колеге са мном. Чак сам пар пута ишао и сам. Први пут кад сам тамо ишао остао сам два и по мјесеца. Најкраће сам остајао можда десетак дана или двије седмице“, каже он.

На питање да ли је поред посла успијевао нешто да види за своју душу он каже да јесте и да је имао доста времена за обиласке.

„У Индији постоји правило да један дан седмично у цијелој држави нема струје. Кад кажем држава мислим на неку од 29 мање или више аутономних држава које чине Индију. Они то раде због уштеде јер су превелики потрошач струје. У тој држави гдје сам обично радио петак је био дан без струје па смо ми с тим усклађивали слободно вријеме и тако сам имао један дан само за обилазак. У Аурангабаду су највећа атракција Елора и Ајанта, огромне клесане стијене са ликовима божанстава које поштују. Они имају 33 милиона некаквих божанстава. Људи су знали провести читав живот клешући само једно лице неког божанства. Осим тога, неких великих и значајнијих ствари није било. У хотелу гдје смо били смјештене прављене су свадбе локалаца и то ми је било јако занимљиво. Није баш као код нас, али исто тако било је много званица и нешто као шведски сто одакле људи могу да узму храну. Музика није весела као што је то код нас обичај већ некако скромнија.“

2

У Индију није било увијек лако отићи, каже он, јер није увијек радила директна авионска линија.

„Кад смо ишли за Индију имали смо обично неколико пресједања. Једно вријеме била је директна линија Милано – Њу Делхи, али касније смо морали ићи из Милана негдје за Европу, одатле за Њу Делхи, па из Њу Делхија на наше одредиште, јер је Индија огромна држава и ради се о страшним раздаљинама. Понекад бисмо морали чекати и цијели дан у Индији на лет па смо те тренутке користили за обилазак града. Тако смо једном приликом ја и један Италијан у Мумбаију изнајмили један троточкаш, тривилер, како га они зову, и цијели дан смо тако провели у граду обилазећи га. Хтјели смо мало да видимо и град, а не само да будемо на линији аеродром – хотел. Али нема пуно тога да се види, страшно сиромаштво влада и то човјек не може да игнорише“, присјећа се Марко.

„Код њих и данас практично постоји нешто као кастинско раслојавање друштва. Значи, супербогати и суперсиромашни. Обично имају један кварт у којем су богаташи и у којем се налазе страшно велике куће. Али у свој тој прашини и сиромаштву некако ни та љепота не може доћи до изражаја. У том дијелу гдје сам био влада пустињски терен. Ту, на примјер, има највише кобри у читавој Индији. И онда у тој силној прашини и прљавштини ни љепота не може доћи до ријечи. Што се тиче саобраћаја, већина вози те троточкаше, бицикле и моторе. И онда видиш неки скупи ауто, али апсолутно се утопи у општу биједу. А што се тиче саобраћаја – ту влада закон јачег. Пролази ко је најјачи – аутобус, камион, па онда сви остали. Семафор држи око 40 секунди и створе се на стотине аута у међувремену па га нико и не поштује. На већим раскрсницама стоји саобраћајац, али иначе је хаос“, каже он.

На питање да ли му искрено свидјела Индија он застаје на тренутак па каже: „Није да ми се Индија није свидјела, али код њих је и дан-данас умирање од глади, спавање на улицама на картону, свеопшта биједа. И зато кад ми неко спомене Индију прва асоцијација су ми биједа и сиромаштво. Имаш јако богатих дијелова града, у Њу Делхију сам видио један такав, али све остало је страшно.“

У тој огромној земљи која има 1.240.000.000 регистрованих становника и за коју постоје предвиђања да ће по броју становника престићи Кину владају велике унутрашње емиграције, а традиционални друштвени односи су и дан-данас веома јаки у свим сферама живота.

„Нема код њих неке претјеране везаности за завичај, идеш тамо гдје има посла и тако се читаве породице селе с једног на други крај Индије. Веома су мирољубиви као народ. Наравно, има свакаквих људи, али питоми су и то се види. Доста је другачији живот, и дан-данас је обичај да ти отац и мајка проналазе жену. Изузетак је можда у тих пар већих градова, али на селима, а то је ипак огромна већина, традиција је та која преовлађује. Нове генерације су сасвим заборавиле причу о Југославији и несврстаности. Старији и знају одакле долазимо, али морали смо се добро намучити да млађима објаснимо одакле смо“, каже он наводећи да је имао прилику да ради и излази са много локалаца од којих је и сазнао много шта о овој чудесној држави.

3

Није Индија била једина велика држава коју је посјетио. Једном приликом је радио и у Русији, али каже да је ту доживио разочарање.

„У Русији сам био једном, неких 17 дана. То ми је била највећа животна жеља да одем тамо, а на крају сам се страшно разочарао. Били смо у Рзању, у једној огромној фирми комбајна и сличних машина. Наравно, прича је стандардна као и код нас, фирма је отишла у стечај па смо отишли да демонтирамо једну пресу коју смо послије монтирали у Новој Градишци. Обично кад идемо по терену услови су сасвим пристојни, а тамо кад смо отишли у хотел то је било као у филму страве и ужаса. И само смо радили 16 дана. Једном смо изашли у град, који је иначе јако лијеп у центру, али чим изађеш коју улицу ван центра – јако тешко и лоше. Прошли смо и кроз Москву кад смо се враћали, али то је неописиво велики град и не могу ни рећи да је сам је видио како заслужује. Све се углавном сводило на рад и ништа осим рада“, каже он.

У задње двије године је често ишао у Шпанију и та земља му је остала у предивном сјећању.

„У Шпанију сам ишао често у једно мање мјесто у Каталонији, тамо у планинама према Андори. Био сам много пута, први пут седам дана, онда три седмице, а понекад смо ишли и на један дан, авионом, завршимо посао и навече се вратимо. Током тих посјета успио сам да обиђем Барселону, био сам наравно и на стадиону Камп Ноу, кад сам ушао забазекнуо сам се као мало дијете. Тада кад сам ја био била је утакмица Барселона – Виљановенсе и било је 67.704 гледалаца. То није била утакмица великог значаја, али упркос томе било је јако много публике. Барселона је прелијепа, град у који се враћаш. Ишао сам мало и у планине. Шпанија је једна баш лијепа земља, пријатна, разнолика и баш свега има. Кад сам ишао аутом у Шпанију из Италије путовао сам Азурном обалом и то је било једно фантастично искуство“, наводи он.

Када прича о земљама у којима је био не може а да не спомене Италију, у којој ради већ скоро десет година: „То је једна невјероватна земља, све има у њој и све је некако близу. И планине, и море, и равница, и индустрија је јака, нажалост, политика ту увијек закомпликује живот, социјални моменат би могао да буде бољи, али упркос свему то је једна предивна земља у сваком погледу.“

На питање има ли неки град који је на њега оставио посебан утисак и који би издвојио између свих осталих он каже: „Сваки град има нешто своје и тешко ми је да издвојим само један који бих ставио на прво мјесто. Али скоро сам био у Берлину и одушевио ме је, што инфраструктурно што због неких других ствари. То је један баш комплетан град“.

Борис Максимовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s