Радина супруга Милка са њиховом тек рошеном кћерком Тањом

у усташком затвору у Бањој Луци

Најчешће питање које је у вези са челиначким крајем у Другом свјетском рату јесте: „Ко је, заправо, убио др Младена Стојановића?“ Само питање на које није дат прецизан одговор скоро 80 година наговјештава да се ради о великој интриги. У књизи „Вијечанска ратна размеђа“ (Благоје В. Прерадовић, Прњавор 1989) записано је поред осталог о Јошавачком пучу након којег су се коначно разишли устаници у двије колоне, на четничку и партизанску страну: „На најсвирепији начин убијен је легендарни козарски ратник и руководилац др Младен Стојановић над којим су се рањеним и изнемоглим за отпор иживљавали четници Тривун Моравац из Шаринаца, Радујковић Васо из Јошавке  и Станко Врховац из Кокора“. Исти аутор, иначе партизан, скојевац, касније високи официр ЈНА, обавјештајац и контраобавјештајац у својој књизи „Југославија 1918-1991“ (Бањалука 1996“), о истом догађају рећи ће: „Историјска истина је, када се и једна и друга страна сагледају, тражи се средина и превага. То је остављено покољењима. Побједничка страна у том пучу је четничка, а поражена партизанска. Исходиште на крају рата је обрнуто. Народ каже – било не поновило се“, и у даљем образлагању наводи изјаве учесника и свједока догађаја који су били на страни четника и које су куд и камо различите у односу на мемоаре које су за собом оставили партизани и њихови исљедници.

Оно што је чињеница јесте да је на десетине припадника ЈВуО из челиначког краја (четника) годинама робијало због наводне умијешаности у убиство др Младена, а готово да нико од њих ни на који начин није био умијешан у овај злочин. А народ челиначког краја Раду Радића никада није сматрао злочинцем него, напротив, својим спасиоцем.   

Ср­би антифашисти у дви­је су­прот­ста­вље­не ко­ло­не

Да би се разумјели догађаји у Јошавци који су кулминирали 30. март/1. април 1942. године убиством др Младена Стојановића и двадесетак рањеника није довољно дати одговор на питање ко је убио др Младена Стојановића, него треба одговорити на низ пратећих питања: зашто је омиљени др Младен мјесец и по раније смијењен на Скендервакуфској конференцији, зашто је он Козарчанин са својим пролетерима пошао у Липовац 5. марта 1942. године с намјером да разоружа четнике Лазе Тешановића у њиховом селу који су до тада били саборци партизана, откуд он незаштићен у Јошавци и тешко рањен, ко је заправо и зашто наредио да се чувени доктор ликвидира…?

Са Београдског процеса, Раде као шестооптужени четврти с лијева

На Београдском процесу Раде Радић јесте осуђен на смрт, наводно зато што је наредио убиство др Младена, али из докумената са суђења јасно се види да суду чак није било ни битно да то докаже.

Дру­ги свјет­ски рат на ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма био је и гра­ђан­ски и осло­бо­ди­лач­ки и ан­ти­фа­ши­стич­ки, на­ро­чи­то на про­сто­ри­ма са ве­ћин­ским срп­ским ста­нов­ни­штвом. По­сто­ја­ле су мно­ге вој­ске, раз­ли­чи­те и по ет­нич­кој и по кла­сној, и по иде­о­ло­шкој струк­ту­ри. До­бро је по­зна­то да по­бјед­ни­ци пи­шу исто­ри­ју. Та­ко су и пар­ти­за­ни на­кон 1945. го­ди­не те­мељ­но ра­ди­ли на уљеп­ша­ва­њу свог рат­ног пу­та ко­ји их је без де­мо­крат­ских из­бо­ра до­вео на власт и ба­ца­ње ља­ге на рат­не не­при­ја­те­ље, на­ро­чи­то на чет­ни­ке, једине саборце у почетку устанка.

Још то­ком ра­та мно­го ве­ћу па­жњу  партизани су по­све­ћи­ва­ли ус­по­ста­вља­њу вла­сти Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је не­го бор­би про­тив оку­па­то­ра. Бру­тал­но су се об­ра­чу­на­ва­ли са сва­ким ко је ма­кар из­ме­ђу ре­до­ва по­ку­шао да објек­тив­но пред­ста­ви пра­во ста­ње или да ста­не у од­бра­ну срп­ских на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са. Та прак­са одр­жа­ла их је на вла­сти го­то­во по­ла ви­је­ка. Да­нас су до­ступ­не број­не чи­ње­ни­це ко­је до­ка­зу­ју да у овом пе­ри­о­ду у ко­јем је нај­ду­же тра­јао бра­то­у­би­лач­ки су­коб ко­ји ни­је за­вр­шен па­дом фа­ши­зма за­пра­во ни­је би­ло без­гре­шних. Исти­на, пар­ти­за­ни су би­ли мно­го ор­га­ни­зо­ва­ни­ји, те­ме­љи­ти­ји, има­ли су ја­сан циљ – до­ћи на власт по сва­ку ци­је­ну, док су чет­ни­ци лу­та­ли и про­грам­ски и ор­га­ни­за­ци­о­но – ти­пич­но срп­ски.

По­дје­ла Ср­ба на чет­ни­ке и пар­ти­за­не ни у ком слу­ча­ју ни­је, ка­ко су то пар­ти­за­ни – ко­му­ни­сти об­ма­њи­ва­ли на­род, по­дје­ла на при­ста­ли­це фа­ши­зма (чет­ни­ке) и ан­ти­фа­ши­сте (пар­ти­за­не). Чет­ни­ци су би­ли при­ста­ли­це мо­нар­хи­зма (кра­ље­ви­не), да­кле си­сте­ма ко­ји је био до ра­та, па и то­ком ра­та, ле­га­лан, а пар­ти­за­ни су га по сва­ку ци­је­ну ру­ши­ли, још од са­мог осни­ва­ња КПЈ 1919. го­ди­не. Чи­ни­ли су то чак и те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма по­пут бом­ба­шких про­це­са и атен­та­та. Ти­то је још 1928. го­ди­не на су­ђе­њу по­зна­том по на­зи­ву „Бом­ба­шки про­цес“ ре­као да је члан иле­гал­не (за­бра­ње­не) ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је, и: „При­зна­јем са­мо суд сво­је пар­ти­је“. До­брим ди­је­лом и ње­го­ви на­сљед­ни­ци др­жа­ће се овог прин­ци­па, до да­нас.

Раде (у средини, цивил) током Другог свјетског рата са саборцима и народом

Рат је ко­му­ни­сти­ма, као и Ле­њи­ну у цар­ској Ру­си­ји 1917. го­ди­не, олак­шао ру­ше­ње др­жав­ног по­рет­ка. По­чет­ком Дру­гог свјет­ског ра­та Ср­би су за­јед­нич­ким сна­га­ма ор­га­ни­зо­ва­ли уста­нак про­тив оку­па­то­ра, Ни­је­ма­ца и зло­гла­сне Не­за­ви­сне др­жа­ве Хр­ват­ске. Ме­ђу­тим, од пр­вих да­на устан­ка Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја на­ме­ће сво­је ци­ље­ве и ра­зним ме­то­да­ма под­ри­ва је­дин­ство на­ро­да и уста­ни­ка. У том пе­ри­о­ду нај­ва­жни­ји циљ чет­ни­ка (мо­нар­хи­ста, Ју­го­сло­вен­ска вој­ска у отаџ­би­ни) био је да за­шти­ти на­род од стра­да­ња. За­то су њи­хо­ве је­ди­ни­це ма­хом би­ле ста­ци­о­ни­ра­не на ло­кал­ном ни­воу, бра­ни­ле су ло­кал­ну те­ри­то­ри­ју. У том кон­тек­сту тре­ба по­сма­тра­ти и раз­не пак­то­ве из­ме­ђу чет­ни­ка, Ни­је­ма­ца и НДХ, а ни­ка­ко као њи­хо­ву са­рад­њу са оку­па­то­ром и свр­ста­ва­ње у фа­ши­стич­ку али­јан­су. С дру­ге стра­не пар­ти­за­ни су ма­њу па­жњу по­све­ћи­ва­ли му­ка­ма на­ро­да, стал­но су би­ли у по­кре­ту, иза­зи­ва­ли су су­ко­бе, а он­да ка­да су би­ли сла­би­ји по­вла­чи­ли су се и оста­вља­ли на­род на не­ми­лост не­при­ја­те­љу ко­ји се све­тио (сто Ср­ба за јед­ног Ни­јем­ца, од­во­ђе­ње ци­ви­ла у зло­гла­сне уста­шке ло­го­ре). У та­квим окол­но­сти­ма на­ро­ду, ку­да су про­ла­зи­ли пар­ти­за­ни, ни­је ни­шта дру­го ни пре­о­ста­ло не­го да им се при­кљу­чи, јер су зна­ли да ка­да они оду сли­је­ди од­ма­зда фа­ши­ста над не­ду­жним ци­ви­ли­ма. За­то је у пар­ти­зан­ским ре­до­ви­ма би­ло до­ста и же­на и дје­це ко­ји су вр­ло че­сто до­би­ја­ли нај­те­же рат­не за­дат­ке што је би­ло и не­ху­ма­но и зло­у­по­тре­ба.

То­ком Дру­гог свјет­ског ра­та у че­ли­нач­ком кра­ју од­и­гра­ло се не­ко­ли­ко до­га­ђа­ја ко­ји су по зна­ча­ју над­ма­ши­ли ло­кал­ни ни­во и ду­го­роч­но ути­ца­ли на ка­сни­ји ка­рак­тер ра­та. Баш у че­ли­нач­ком кра­ју до­шло је до де­фи­ни­тив­ног раз­ла­за уста­ни­ка на чет­ни­ке и пар­ти­за­не у Бо­сни. Увод у ову по­дје­лу би­ла је Об­ла­сна кон­фе­рен­ци­ја КПЈ за Бо­сан­ску кра­ји­ну одр­жа­на у Скен­дер Ва­ку­фу (Кне­же­во) 21/23. фе­бру­а­ра 1942. го­ди­не. На тој кон­фе­рен­ци­ји ко­ја је са­зва­на и ор­га­ни­зо­ва­на по Ти­то­вој ди­рек­ти­ви од­лу­че­но је да се бес­ком­про­ми­сно уђе у су­коб са мо­нар­хи­сти­ма и да за­пра­во ко­му­ни­сти тре­ба да се на­мет­ну као ис­кљу­чи­ви ан­ти­фа­ши­сти. Овој кон­фе­рен­ци­ји прет­хо­ди­ло је осни­ва­ње про­ле­тер­ске бри­га­де ко­ја је би­ла ис­кљу­чи­во иде­о­ло­шки ори­јен­ти­са­на. Че­тр­де­сет го­ди­на ка­сни­је, да­кле још за ври­је­ме вла­да­ви­не Са­ве­за ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, у истом мје­сту одр­жа­но је са­вје­то­ва­ње на ко­јој су ево­ци­ра­не успо­ме­не са овог до­га­ђа­ја и ана­ли­зи­ра­не ње­го­ве по­сље­ди­це. На­кон овог ску­па об­ја­вљен је Збо­р­ник ко­ји је сво­је­вр­сно при­зна­ње ка­ко су ко­му­ни­сти бес­кру­пу­ло­зно ин­ста­ли­ра­ли сво­ју власт не са­мо у рат­ној је­ди­ни­ци не­го и у на­ро­ду. По­ред оста­лог у по­ме­ну­том Збор­ни­ку сто­је и ове ре­че­ни­це:

„На кра­ју из­вје­шта­ја го­во­ри се о при­прем­ним за­да­ци­ма Пар­ти­је под ко­ји­ма се под­ра­зу­ми­је­ва ли­кви­да­ци­ја ових гре­ша­ка, при­је све­га, раз­о­ру­жа­ње чет­ни­ка, што од­го­ва­ра и основ­ним за­кључ­ци­ма до­не­се­ним на Кон­фе­рен­ци­ји (стр. 31);

„Ја­сно је, ме­ђу­тим, да су сви уче­сни­ци у рас­пра­ви (ми­сли се на Кон­фе­рен­ци­ју 1942. го­ди­не) има­ли у ви­ду чи­ње­ни­цу да је на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка бор­ба и кла­сна бор­ба и да на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка бор­ба под­ра­зу­ми­је­ва и бор­бу за власт. Раз­ли­ка у ми­шље­њу је би­ла са­мо у то­ме да ли се та­кво ви­ђе­ње НОБ мо­же у да­том тре­нут­ку по­ли­тич­ки пла­си­ра­ти или не“ (стра­на 323. Збор­ни­ка);

„У ре­фе­ра­ту о по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји по­ред нај­ак­ту­ел­ни­јих ме­ђу­на­род­них до­га­ђа­ја, би­ло је нај­ви­ше ри­је­чи о НОП-у у Кра­ји­ни, ко­га тре­ба кла­сно про­чи­сти­ти и из ње­га из­ба­ци­ти све еле­мен­те ко­ји ће су­тра би­ти про­тив нас (стр 618)“; итд.

Не­по­сред­но по­сли­је овог ску­па, на ко­јем је уче­ство­вао и др Мла­ден Сто­ја­но­вић, гдје је, фак­тич­ки из пр­вог пла­на нај­зна­чај­ни­је лич­но­сти Кра­ји­не пао у сје­ну Ко­сте На­ђа, Дан­ка Ми­тро­ва, Осма­на Ка­ра­бе­го­ви­ћа, Ђу­ре Пу­ца­ра Ста­рог и дру­гих, а са­свим је из­вје­сно по Ти­то­вом на­ло­гу, Сто­ја­но­вић 5. мар­та во­ди Ко­зар­ску че­ту пар­ти­за­на на Ли­по­вац да раз­о­ру­жа чет­ни­ке Ла­зе Те­ша­но­ви­ћа ко­ји су се на­ла­зи­ли у свом за­ви­ча­ју са ци­љем да шти­те на­род. Јед­на од ак­ци­ја би­ла је и на Бо­жић 1942. ка­да су уста­ше у Ба­би­ћи­ма на­чи­ни­ле по­кољ, а малобројна и слабо наоружана група четника усташе је зауставила у Врлој страни на путу за Липовац и тиме спријечила још један њихов крвави пир. Пред са­му Скен­дер­ва­куф­ску кон­фе­рен­ци­ју у но­ћи 18. фе­бру­а­ра 1942. го­ди­не, ко­му­ни­сти бес­по­треб­но и ис­хи­тре­но ор­га­ни­зу­ју на­пад на Ко­тор Ва­рош у ко­јем ги­не пре­ко сто­ти­ну бо­ра­ца, а мно­го ви­ше их је ра­ње­но. По­ги­ну­ли ни­ка­да ни­су из­ву­че­ни са мје­ста стра­да­ња, па ти­ме ни при­мје­ре­но са­хра­ње­ни. Ко­му­ни­сти очи­глед­ну из­да­ју уста­ша­ма о де­та­љи­ма на­па­да са сво­је стра­не пре­ба­цу­ју на чет­ни­ке, ма­да је то ап­сурд­но јер је нај­ве­ћи број стра­да­лих упра­во из че­ли­нач­ког кра­ја. У Ли­пов­цу 5. мар­та по­ги­ну­ло је је­да­на­ест пар­ти­за­на Ко­за­р­ске че­те, а по­ред оста­лих ра­њен је и др Мла­ден Сто­ја­но­вић. Из Липовца је пре­ве­зен у пар­ти­зан­ску бол­ни­цу у Јо­шав­ку гдје су ли­је­че­ни и мно­ги дру­ги ви­со­ки функ­ци­о­не­ри пар­ти­је иа­ко су ко­му­ни­сти ра­ни­је на ви­ше на­чи­на да­ва­ли до зна­ња да же­ле отво­рен су­коб са чет­ни­ци­ма. Да­кле, све ово је би­ла очи­та про­во­ка­ци­ја. Сто­јан Си­мић, ис­так­ну­ти пар­ти­зан из Јо­шав­ке (1919–2006), за жи­во­та ау­то­ру овог тек­ста ре­као је да су пар­ти­за­ни че­сто на раз­ли­чи­те на­чи­не про­во­ци­ра­ли на­род и уста­ни­ке па су, по­ред оста­лог, на Кр­стов­дан, 18. ја­ну­а­ра 1942. го­ди­не, у Јо­шав­ци пе­кли пра­сад иа­ко срп­ски на­род тај дан про­во­ди у по­сту. У та­квим окол­но­сти­ма 31. мар­та гру­па чет­ни­ка, до да­нас ни­је утвр­ђе­но по чи­јем на­ло­гу, на­па­да пар­ти­зан­ску бол­ни­цу, ли­кви­ди­ра два­де­се­так ра­ње­ни­ка ме­ђу ко­ји­ма и др Мла­де­на Сто­ја­но­ви­ћа ко­ји је бо­ра­вио у ку­ћи Да­ни­ла Ву­ко­ви­ћа. Био је то за­вр­шни чин по­дје­ле Ср­ба на чет­ни­ке и пар­ти­за­не, у на­ро­ду зва­ни чет­нич­ки пуч. На овај на­чин ко­му­ни­сти су трај­но уни­је­ли раз­дор ме­ђу Ср­бе по­ди­је­лив­ши их у два, у кр­ви су­ко­бље­на та­бо­ра. Истовремено „ри­је­шили“ су се нај­по­пу­лар­ни­је лич­но­сти у Кра­ји­ни ко­ји је до та­да био и од Ти­та оми­ље­ни­ји не са­мо у на­ро­ду, не­го и ме­ђу кра­ји­шким пар­ти­за­ни­ма, од пар­ти­за­на на­пра­вили су жр­тву, а од чет­ни­ка зло­чин­це ко­ји уби­ја­ју чак и ра­ње­ни­ке и припаднике свога рода. На сличан начин, ликвидације у властитим редовима у борби за долазак на чело партије, комунисти су дјеловали и у Шпанском грађанском рату, а Данко Митров је ту очигледно стекао велико искуство. Ка­да се све ово има у ви­ду он­да је ја­сно да је „чет­нич­ки пуч“ па­жљи­во и вје­што ре­жи­ран у не­кој до­бро ор­га­ни­зо­ва­ној ма­ши­не­ри­ји ко­ја је ра­ди­ла на ви­шем ни­воу и на ду­же ста­зе, а гру­па нео­д­го­вор­них и не­пи­сме­них Ср­ба – чет­ни­ка из­ма­ни­пу­ли­са­на. У при­лог овој те­зи иде и чи­ње­ни­ца да су сви чет­ни­ци ко­ји су уче­ство­ва­ли у овим зло­чи­нач­ким ак­тив­но­сти­ма још то­ком ра­та ми­сте­ри­о­зно ги­ну­ли што се обич­но де­ша­ва са не­по­жељ­ним свје­до­ци­ма. Из­да­је и по­дје­ле ме­ђу Ср­би­ма по­ми­њу се у свим ве­ли­ким до­га­ђа­ји­ма, па и у Бо­ју на Ко­со­ву 1389. го­ди­не, а слич­них до­га­ђа­ја би­ло је и де­ве­де­се­тих го­ди­на прошлог вијека у ра­ту на ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру!

И по­ред све­га ре­че­ног, ни­је­дан зло­чин ни­је оправ­дан, сва­ки за­слу­жу­је при­мје­ре­ну ка­зну, али пред објек­тив­ним су­дом и у фер су­ђе­њу. На­жа­лост, та­квог ни­је би­ло ка­ко ни на­кон Дру­гог свјет­ског ра­та, ка­да су пар­ти­за­ни су­ди­ли чет­ни­ци­ма, та­ко ни на­кон ра­то­ва на ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма во­ђе­них де­ве­де­се­тих го­ди­на ка­да је пред Ха­шким три­бу­на­лом НА­ТО под ма­ском ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це су­дио Ср­би­ма. Људ­ски је на­да­ти се да ће исти­на кад-тад из­би­ти на ви­дје­ло, и то се обич­но де­ша­ва, па ко до­жи­ви. Бра­ни­лац Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа, углед­ни бе­о­град­ски адво­кат и при­је­рат­ни на­род­ни по­сла­ник др Дра­гић Јок­си­мо­вић, на су­ђе­њу ни­је до­био при­ли­ку да у пу­ном ка­па­ци­те­ту из­не­се од­бра­ну. По­сли­је овог по­ли­тич­ко-иде­о­ло­шког про­це­са УДБ-а га је пра­ти­ла, под­ме­та­ла му, па је ко­нач­но ухап­шен 16. ју­на 1949. го­ди­не. Умро је не­вин на ро­би­ји 1. ав­гу­ста 1951. го­ди­не. Ви­ши бе­о­град­ски суд 13. ма­ја 2015. го­ди­не по­ни­штио је пре­су­ду Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу од 17. ју­на 1946. го­ди­не уз кон­ста­та­ци­ју да „Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић (ти­ме и оста­ли ко­ји су су­ђе­ни на истом про­це­су) ни­је имао фер и по­ште­но су­ђе­ње“ додајући да се суд ни­је ба­вио ти­ме да ли је Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић рат­ни зло­чи­нац или не.

Хронологија живота Раде Радића

8. јуни 1890.  у Јошавци рођен Радослав Раде Радић;

31. октобра 1919. рођен Драгутин, син Раде и Савке, рођ. Иванковић;

2. новембра 1919. непосредно након порођаја умире Савка;

9. фебруара 1922. рођен Милорад, син Раде и Ангелине, рођ. Поповић (Осјечани);

2. октобра 1927. рођена Љубица, кћи Раде и Ангелине;

26. новембра 1940. вјенчање Раде и Милке, рођ. Радоњић (Градишка);

11. марта 1941 рођена Татјана, кћи Раде и Милке;

2. август 1941. прва устаничка акција против окупатора којом је руководио Раде Радић; 

19. августа 1941. Драгутин заробљен од усташа, губи му се траг вјероватно страдао у логору Јасеновац;

Септембар 1941. усташе запалиле кућу Раде Радића у Јошавци;

19. фебруар 1942. године приликом неуспјешног напада устаничке јединице на Котор Варош поред осталих гине и Радин син Милорад – Брацо;

31. март на 1. април 1942. група четника под нерасвијетљеним околностима ликвидира др Младена Стојановића у Млинској Ријеци који је у непосредној близини био на опоравку након рањавања у Липовцу;

1. април 1942. након дужих несугласица у селу Скатавица на Равној Гори дешава се војно-политички преврат (пуч) између четника и партизана а Раде Радић тиме дефинитивно постаје вођа четника у челиначком крају;

23. маја 1942. у Бањалуци уз посредовање њемачке војске потписан споразум о ненападању између четника с једне и усташко-домобранских снага с друге стране чиме су престала масовна убиства цивила од стране усташа која су до тада била учестала;

јула 1942. у Српској Грапској код Добоја на састанку осам четничких одреда Радослав Раде Радић избран за вођу четника (Југословенска војска у отаџбини) Западне Босне Ту дужност је обављао до 1. септембра 1943. када је кооптиран Цен­трал­ни на­ци­о­нал­ни ко­ми­тет Рав­но­гор­ског по­кре­та и н тој дужности остаје до краја рата;

1944. рођена Нада, кћи Раде и Милке;

11. новембра 1945. у Рупској ријеци у планини Узломац партизанске снаге након издаје заробљавају Раду Радића са мањом групом сабораца;

15. јула 1946. на тзв. Београдском процесу Врховни суд  ФНРЈ осуђује Раду Радића на смрт, а у наредна два дана на непознатој локацији у Београду извршена је и ликвидација;

9. јуна 1961. вјенчање Татјане и Живка Даниловића, подофицира ЈНА;

13. јануара 2001. умире Татјана Даниловић;

24. јула 2019. Виши суд у Београду на иницијативу Наде Радић, Радине кћери, доноси Рјешење за рехабилитацију Радослава Раде Радића и утврђује да је пресуда Врховног суда ФНРЈ ништавна;

10. фебруара 2021. Апелациони суд у Београду потврђује пресуду Врховног суда.

Одломак из књиге „Раде Радић – истина и лажи, зборник“ (Борислав Максимовић, Челинац, 2024).