Ни након пола вијека ђачке успомене нису изблиједиле

На сусрет генерације ученика Основне школе у Бранешцима, уписаних у први разред 1967/68. године којих је у то вријеме било два одјељења, односно шездесетак ђака, дошло их је 29 што се оправдано може сматрати изузетним одзивом ако се узме у обзир колико је времена протекло од њиховог ђачког растанка. Приближно том броју данас ова школа има укупно ђака, односно, скоро десет пута мање у односу на прије пола вијека. Ову генерацију кроз школске клупе проводила су три учитеља: Здравка Поповић, Љубица Вујичић, данас Радујковић и Богосав Алексић.

На састанак многи су дошли из дијаспоре само да евоцирања ђачких дана и дјечачких маштарија.

Испред школе

Након прозивке у школи, положени су вијенци за умрле колеге и колегинице, њих десет, као и за Бранешчане погинуле за стварање Републике Српске.

Учитељи су обавили прозивку

Настављено је дружење у Излетишту Тривић у Млинској Ријека, наравно уз музику, игру и пјесму са локалним бендом Драге Рајилића, Мирослава Станковића и осталих тамбураша.

Договорили су се да у част овог дружења, накнадно посјете свог школског колегу Велинка Трбића, најтежег рањеника у Републици Српској из Одбрамбено-отаџбинског рата који је смјештен у Дому код Приједору.

У посјети код школског другара Велинка Трбића

По ко зна који пут, ганути су његовом бистрином ума и животном енергијом. Велинко се сјећа свакога свога другара, а о присуству и сјећању на колеге је говорио из главе као да је пред њим дневник са именима.

Била је то једна честита генерација ученика, које су учили и у кући и у школи, а свједок томе је чињеница да су сви без обзира на степен образовања и друштвени статус, а има међу њима инжењера, професора, техничара, разних мајстора, остварени као добри људи привржени свом родном крају и корисни чланови друштва.

Сљедећи сусрет заказали су за четири године, како рекоше, округло, па се лакше памти.

Челиначке новине 321,