Име­ња­ци ко­ји се не по­зна­ју

На при­чу ко­ја сли­је­ди под­ста­ко­ше ме ениг­ма­ти­ча­ри, наш са­рад­ник, плод­ни књи­жев­ник и астро­лог, Гој­ко Ман­дић и по­зна­ти ди­зај­нер, афо­ри­сти­чар и ка­ри­ка­ту­ри­ста Дар­ко Са­мар­џић Ко­дар, ко­ји на­кон јед­ног књи­жев­ног до­га­ђа­ја у Че­ла­ре­ву упи­та­ше ме да ли је Че­ли­нац у брат­ским ве­за­ма са име­ња­ком Че­ла­ре­вом. На­и­ме, ко­ри­јен на­зи­ва оба мје­ста је пче­ла, од­но­сно пче­лар­ство, и оба има­ју ве­зу са Здрав­ком Че­ла­ром чи­је пре­зи­ме та­ко­ђе по­ти­че из истог ко­ри­је­на. Ре­кох им да се ова на­се­ља још ни­су по­бра­ти­ми­ли, али да при­ча за­слу­жу­је об­ја­ву у „Че­ли­нач­ким но­ви­на­ма“ јер за то има за­и­ста ви­ше раз­ло­га.

Че­ла­ре­во

Че­ла­ре­во је на­се­ље­но мје­сто у оп­шти­ни Бач­ка Па­лан­ка у Ср­би­ји. Пре­ма по­пи­су из 2022. би­ло је 4.128 ста­нов­ни­ка.

При­је Дру­гог свјет­ског ра­та мје­сто се зва­ло Чиб. До­ла­ском ко­ло­ни­ста из Бо­сне, 1946. го­ди­не, (Осма офан­зи­ва) мје­сто до­би­ја на­зив Че­ла­ре­во у знак сје­ћа­ња на на­род­ног хе­ро­ја Здрав­ка Че­ла­ра (1917-1942). На са­мом ула­зу у Че­ла­ре­во на­ла­зи се је­дан од дво­ра­ца не­ка­да на­да­ле­ко чу­ве­не по­ро­ди­це Дун­ђер­ски. Ком­плекс двор­ца на вла­сте­лин­ском по­сје­ду је на­стао у дру­гој по­ло­ви­ни 18. ви­је­ка. Од кра­ја 19. ви­је­ка па до Пр­вог свјет­ског ра­та био је стје­ци­ште углед­них по­ли­тич­ких и кул­тур­них лич­но­сти то­га до­ба. Из­ме­ђу оста­лих дво­рац су по­сје­ћи­ва­ли Ла­за Ко­стић, Ни­ко­ла Те­сла, Па­ја Јо­ва­но­вић, Сте­ван То­до­ро­вић, а јед­но ври­је­ме је бо­ра­вио и краљ Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић. Под­сје­ћа­мо на ТВ се­ри­ју „San­ta Ma­ri­ja de­la sa­lu­te“ ко­ја го­во­ри о пла­тон­ској љу­ба­ви мла­де Лен­ке Дун­ђер­ски и на­шег чу­ве­ног пје­сни­ка Ла­зе Ко­сти­ћа.

У Че­ла­ре­ву (12 км од Бач­ке Па­лан­ке) је от­кри­ве­на и нај­ве­ћа не­кро­по­ла у Вој­во­ди­ни с гро­бо­ви­ма из 8. и 9. ви­је­ка и из­ван­ред­ним на­ла­зи­ма (злат­ни и оста­ли ску­по­ци­је­ни на­кит, оруж­је и ору­ђе), да­нас по­зна­то ар­хе­о­ло­шко на­ла­зи­ште „Чиб­ска шу­ма“ . У се­лу, ма­ло ма­њем од гра­да Че­лин­ца, на­ла­зи се фа­бри­ка пи­ва Карлс­берг Ср­би­ја, осно­ва­на 1892. го­ди­не, ко­ја је јед­на од нај­по­зна­ти­јих и нај­бо­љих пи­ва­ра у ре­ги­о­ну. Мје­сни Фуд­бал­ски клуб но­си на­зив ЧСК Пи­ва­ра. Ту је и Му­зеј пи­ва отво­рен 2008. го­ди­не у част осни­ва­ча пи­ва­ре Ла­за­ра Дун­ђер­ског (1833-1917) ко­ји је у овом мје­сту и умро.

Здрав­ко Че­лар

Здрав­ко Че­лар је ро­ђен 15. сеп­тем­бра 1917. го­ди­не у Ра­ши­нов­ци­ма код Бо­сан­ског Пе­тров­ца. На­кон за­вр­шет­ка Основ­не и Гра­ђан­ске шко­ле у род­ном Бо­сан­ском Пе­тров­цу, упи­сао је Тр­го­вач­ку ака­де­ми­ју у Ба­њој Лу­ци гдје га то­ком шко­ло­ва­ња по­ред оста­лог би­ра­ју за пред­сјед­ни­ка Фе­ри­јал­ног дру­штва шко­ле. По­сли­је ма­ту­ре упи­су­је Ви­со­ку ко­мер­ци­јал­ну шко­лу у За­гре­бу. Због те­шких ма­те­ри­јал­них при­ли­ка, мо­рао је на­пу­сти­ти шко­ло­ва­ње у За­гре­бу и по­чи­ње ра­ди­ти као хо­но­рар­ни на­став­ник у Гра­ђан­ској шко­ли у Бо­сан­ском Пе­тров­цу. Ра­но се укљу­чио у ко­му­ни­стич­ки по­крет. По­ли­тич­ки је дје­ло­вао и у свом род­ном кра­ју ме­ђу омла­ди­ном, рад­ни­ци­ма „Ши­па­да“ и се­ља­ци­ма. На из­бо­ри­ма 1938. го­ди­не аги­ти­рао је про­тив мо­нар­хи­је, због че­га је от­пу­штен из слу­жбе. То­ком 1939. го­ди­не, осно­вао је и во­дио рад­нич­ко-по­тро­шач­ку за­дру­гу у Оштре­љу.

Април­ски рат 1941. го­ди­не за­те­као га је као вој­ни­ка у бли­зи­ни За­гре­ба. По­сли­је ка­пи­ту­ла­ци­је и оку­па­ци­је Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, вра­тио се у Бо­сан­ски Пе­тро­вац, гдје ра­ди на при­пре­ма­ма за уста­нак. Убр­зо по­ста­је јед­на од во­де­ћих лич­но­сти на под­руч­ју Бо­сан­ског Пе­тров­ца.

У јул­ском устан­ку 1941. го­ди­не, Здрав­ко Че­лар по­ста­је ко­ман­дир Шта­ба за пе­тро­вач­ки крај. Већ у пр­вим бор­ба­ма до­ла­зе до из­ра­жа­ја ње­го­ва хра­брост и ор­га­ни­за­ци­о­не спо­соб­но­сти. При­ли­ком фор­ми­ра­ња пар­ти­зан­ске че­те у се­лу Во­ђе­ни­ци, Здрав­ко је по­ста­вљен за ко­ман­ди­ра. У ври­је­ме ве­ли­ке не­тр­пе­љи­во­сти у уста­нич­ким ре­до­ви­ма из­ме­ђу бо­ра­ца ко­ји су би­ли ода­ни мо­нар­хи­ји (Ју­го­сло­вен­ска вој­ска у отаџ­би­ни – чет­нич­ки по­крет) и про­ле­те­ра – ко­му­ни­ста ко­ји су од­лу­чи­ли да рат ис­ко­ри­сте за ре­во­лу­ци­ју и до­ла­зак на власт при­је­ким пу­тем, а не на из­бо­ри­ма на­кон осло­бо­ђе­ња Здрав­ко, за­јед­но с оста­лим вој­ним и пар­тиј­ским ру­ко­во­ди­о­ци­ма, до­би­ја за­да­так да фор­ми­ра про­ле­тер­ски ба­та­љон. То се и де­ша­ва 25. мар­та 1942. го­ди­не у Че­лин­цу, а Че­лар је по­ста­вљен за ко­ман­дан­та ба­та­љо­на ко­ји је у том ча­су бро­јао 257 бо­ра­ца од ко­јих, пре­ма не­ким из­во­ри­ма, ни је­дан ни­је био из че­ли­нач­ког кра­ја, али у сва­ком слу­ча­ју не ви­ше од два-три. И то до­ка­зу­је да су пар­ти­за­ни (про­ле­те­ри, ко­му­ни­сти) ра­ди­ли на раз­би­ја­њу је­дин­ства ме­ђу уста­ни­ци­ма, а не чет­ни­ци. Ис­по­ста­ви­ће се да је ова вој­на фор­ма­ци­ја фор­ми­ра­на за ре­во­лу­ци­о­нар­не свр­хе јер је ак­це­нат ста­вљен на бор­бу про­тив чет­ни­ка – мо­нар­хи­ста. Ба­та­љон је за крат­ко ври­је­ме на свом рат­ном пу­ту имао огром­не жр­тве, а Здрав­ко је стра­дао у ре­јо­ну пла­ни­не Мо­та­ји­ца у бор­би са чет­ни­ци­ма у ју­лу 1942. го­ди­не у се­лу Ра­ков­цу код Срп­ца.

За на­род­ног хе­ро­ја НОБ про­гла­шен је ме­ђу пр­вим по­ги­ну­лим бор­ци­ма 7. ав­гу­ста 1942. го­ди­не, а у обра­зло­же­њу за ово од­ли­ко­ва­ње по­ред оста­лог сто­ји да је „стри­је­љан од на­род­них из­дај­ни­ка — чет­ни­ка у Јо­шав­ци“ што пре­но­си и Ви­ки­пе­ди­ја. Ово је са­мо јед­на од ла­жи у ни­зу ко­је је ко­му­ни­стич­ка про­па­ган­да при­пи­са­ла при­пад­ни­ци­ма ЈВуО (чет­ни­ци­ма) и је­ди­ни­ци Ра­де Ра­ди­ћа.

Здрав­ко Че­лар је ме­ђу пр­ви­ма у Че­лин­цу до­био сво­ју ули­цу, у на­се­љу Ша­мац, а Од­ред из­ви­ђа­ча но­сио је ње­го­во име од осни­ва­ња 1969. до ра­та.

У не­ким до­ку­мен­ти­ма СУБ­НОР-а ње­го­во пре­зи­ме по­не­кад је за­ве­де­но као Пче­лар, баш као што је у не­ким ста­рим за­пи­си­ма и Че­ли­нац по­ми­њан као Пче­ли­нац.

Че­ли­нац

По рас­по­ло­жи­вим из­во­ри­ма Че­ли­нац је нај­вје­ро­ват­ни­је на­зив до­био по пче­ли, од­но­сно пче­лар­ству. На­зив овог мје­ста не по­ми­ње се у тур­ском по­пи­су из 1604. го­ди­не, а пр­ви пи­са­ни траг по­ти­че из 1737. го­ди­не у јед­ном тур­ском до­ку­мен­ту на­кон ау­стро-тур­ског ра­та. До Дру­гог свјет­ског ра­та да­на­шње град­ско на­се­ље углав­ном је би­ло пра­зно са три­де­се­так ку­ћа уз це­сту Ба­ња Лу­ка – Ко­тор Ва­рош. На ру­бо­ви­ма до­ли­не уз ри­је­ку Вр­ба­њу би­ло је не­ко­ли­ко се­о­ских на­се­ља (Ша­мац, Ра­дов­ци, Ба­ра­ко­вац, Оп­сјеч­ко, Че­ли­нац Гор­њи. Ве­ћа на­се­ља би­ли су Јо­шав­ка (шко­ла по­диг­ну­та 1907, Бо­го­ро­ди­чи­на цр­ква 1886. и 1926.), Оп­сјеч­ко гдје је 1912. го­ди­не по­диг­ну­та шко­ла, а спо­ме­ник кра­љу Пе­тру Пр­вом Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу 1926).

Раз­вој Че­лин­ца по­чи­ње пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка на­кон про­ла­ска пру­ге нор­мал­ног ко­ло­си­је­ка Ба­ња Лу­ка – До­бој, а 1955. го­ди­не ус­по­ста­вље­на је оп­шти­на Че­ли­нац у да­на­шњим гра­ни­ца­ма. Оп­штин­ски цен­тар ста­тус град­ског на­се­ља до­био је у апри­лу 1973. го­ди­не.

„Челиначке новине“ број 320, јун 2026.

Б. М.