Жи­вот оби­ље­жен ра­дом и по­ште­њем

Сре­до­је је је­дан од пи­о­ни­ра ру­ко­ва­о­ца гра­ђе­вин­ском ме­ха­ни­за­ци­јом у че­ли­нач­ком кра­ју

        Сре­до­је Ду­ја­ко­вић из Ду­бра­ве Ста­ре са по­ро­ди­цом и ком­ши­ја­ма не­дав­но је про­сла­вио свој 95. ро­ђен­дан. Ро­ђен је у се­лу Бре­зи­ча­ни 15. мар­та 1931. го­ди­не од оца Вас­кр­си­је и мај­ке Ра­дој­ке, ро­ђе­не Ми­ла­но­вић.

   Основ­ну шко­лу до по­чет­ка Дру­гог свјет­ског рат по­ха­ђао у шко­ли ко­ја је би­ла на мје­сту рас­кр­сни­це скре­та­ње са ре­ги­о­нал­ног пу­та пре­ма  Бре­зи­ча­ни­ма и Ла­ђев­ци­ма, а то мје­сто и да­нас се зо­ве „Ста­ра шко­ла“.

    Као млад за­по­слио се на По­љо­при­вред­ном до­бру „Дан­ко Ми­тров“ у Ду­бра­ви. Да­нас је то шум­ски ком­плекс „Ин­ду­стриј­ске план­та­же“.

У сво­јој мо­но­гра­фи­ји „Че­ли­нац кроз ви­је­ко­ве“ Рај­ко Ку­зма­но­вић је по­ред оста­лог за­пи­сао: „У то ври­је­ме По­љо­при­вред­но до­бро је има­ло пре­ко 2.100 хек­та­ра зе­мљи­шта. Уз­га­ја­ни су ку­ку­руз, пше­ни­ца, хељ­да, вје­штач­ке ли­ва­де и дру­ге ра­тар­ске кул­ту­ре. Уз­га­ја­на су го­ве­да 145 гр­ла, ов­це 577, ко­њи 24 гр­ла. По­љо­при­вред­но до­бро ли­кви­ди­ра­но је 1963. го­ди­не и пре­да­то на упра­вља­ње та­да­шњој фа­бри­ци „Це­лу­ло­за“ Ба­ња Лу­ка“.

    Као ис­так­ну­ти рад­ник Сре­до­је од­ла­зи на по­ха­ђа­ње трак­тор­ског кур­са што је у то ври­је­ме би­ло зна­чај­но. Ка­сни­је је све до пен­зи­је упра­вљао раз­ли­чи­тим рад­ним ма­ши­на­ма ко­је су на­ба­вља­не ра­ди уз­го­ја шу­ме, из­град­ње и одр­жа­ва­ња пу­те­ва. Ра­де­ћи са ба­ге­ром на про­си­је­ца­њу пу­те­ва про­шао је мно­га се­ла у оп­шти­ни Че­ли­нац па и у су­сјед­ним оп­шти­на­ма. У пен­зи­ју је оти­шао 1990. го­ди­не.

Као до­бар рад­ник би­ран је ви­ше пу­та у Рад­нич­ки са­вјет, па из­ме­ђу оста­лог и Рад­нич­ки са­вјет та­да­шњег СО­УР „Ин­цел“ у чи­јем са­ста­ву су би­ла пред­у­зе­ћа „Це­лу­ло­за“, „Енер­ге­ти­ка“, „Елек­тро­ли­за“ и „Ин­ду­стриј­ске план­та­же“ , а за­по­шља­ва­ле су око 6.500 рад­ни­ка.

   Средоје са својом дјецом

 Са по­кој­ном су­пру­гом Ми­ло­са­вом, ро­ђе­ном Ду­бра­вац, из Шње­го­ти­не До­ње сту­пио је у брач­ну за­јед­ни­цу да­ле­ке 1957. го­ди­не. Ми­ло­са­ва је ро­ђе­на 1937. го­ди­не од оца Срет­ка и мај­ке Пе­тре, ро­ђе­не Ра­и­лић, а пре­ми­ну­ла је 2013. го­ди­не. Уста­ше су за­јед­но са гру­пом Шње­го­ти­на­ца од­ве­ли ње­ног оца у зло­гла­сни за­твор „Цр­на ку­ћа“ у Ба­ња­лу­ку гдје су и стри­је­ља­ни.

    Ми­ло­са­ва је са че­ти­ри го­ди­не као рат­но си­ро­че до­шла да жи­ви код уја­ка  Ђор­ђе Ра­и­ли­ћа у Бра­не­шце по­што јој је и мај­ка умр­ла убр­зо на­кон уби­ства Срет­ка. Из уја­ко­ве ку­ће се и уда­ла.

   Сре­до­је и Ми­ло­са­ва сте­кли су че­тво­ро дје­це, си­но­ве Мла­де­на (1958), Пре­дра­га (1960), Зо­ра­на (1965) и кће­р­ку Вин­ку (1963), уда­ту Ду­ша­нић. Дје­ца су им по­да­ри­ли де­ве­то­ро уну­ча­ди; Дра­га­ну, Дра­же­на, Дра­ги­шу, Си­ни­шу, Ма­ју, Ни­ко­лу, Мар­ка, Ма­те­ја и Ја­ну и ше­сто­ро пра­у­ну­ча­ди: Ма­ри­ју, Со­фи­ју, Ду­ша­на, Фи­ли­па, Ва­си­ли­ја и Ана­ста­си­ју.

    У Ду­бра­ви Ста­рој 1970. го­ди­не Сре­до­је и Ми­ло­са­ва из­гра­ди­ли су по­ро­дич­ну ку­ћу у ко­јој и да­нас жи­ви са си­ном Зо­ра­ном, сна­хом и уну­ча­ди­ма.

   Да­нас са 95. го­ди­на Сре­до­је је још по­кре­тан и ре­ла­тив­но до­брог здра­вља. Је­ди­но ма­ло сла­би­је чу­је, а  још уви­јек по­пи­је по не­ку ра­ки­ју, при­лич­но пра­ти и ра­зу­ми­је де­ша­ва­ња у јав­ном жи­во­ту и по­не­што по­мог­не у до­ма­ћин­ству ко­ли­ко му то окол­но­сти до­зво­ља­ва­ју. У жи­во­ту су га кра­си­ле скром­ност, по­ште­ње  и сми­ре­ност, па мо­жда је и то до­при­ни­је­ло ње­го­вом ду­го­вјеч­ном жи­во­ту. Ро­ђен­дан­ско сла­вље су му укра­си­ли дје­ца уну­чад и пра­у­ну­чад, при­ја­те­љи и ком­ши­је.

Челиначке новине број 318, април 2026.