Пред многобројном публиком 16. априла у Народној библиотеци „Иво Андрић“ представљен је роман Стеве Грабовца, Послије забаве, („Имприматур“ Бања Лука – Челинац, 2023) добитник НИН-ове награде за најбољи роман године на српском духовном и културном простору. Промоторе романа, аутора Стеву Грабовца и издавача Бориса Максимовића, представила је директорка челиначке библиотеке Јелена Копривица. Промотори су кроз разговор говорили о утицају награда на аутора и дјело,, значају НИН-ове награде у нашој књижевности, настанку романа, стваралачком раду Грабовца, некажњеном злочину, оцу, рату и другим темама.
У наставку објављујемо осврт на овај роман књижевника и књижевног критичара Момчила Спасојевића.
Није задаћа романописца да нам приповиједа велике догађаје, већ да нам незнатне учини занимљивијим; Ј. Бродски
Искрено речено, више се не занимам за књиге награђене НИН-овом наградом и ријетко их читам, a у посљедње вријеме готово никако. Прошла ме је жеља за тиме поодавно. Та некада реномирана и уважена књижевна награда, којом су својевремено награђивана дјела Добрице Ћосића, Ћопића, Давича, Пекића, Меше Селимовића, Црњанског, у новије вријеме, почела се додјељивати за књижевна дјела испод сваког нивоа.
За читање књиге Послије забаве Стеве Грабовца одлучио сам се јер je награђени аутор из Републике Српске, а издавач Имприматур из Челинца и што сам убијеђен да жири не би олако донио одлуку о њеној награди да се није наметнула квалитетом. Прочитао сам је са великим задовољством и занимањем и мишљења сам да је заслужено награђена наградом коју, својевремено, није добила ни књига Иве Андрића „Проклета авлија“, иако је била у конкуренцији.
Након само неколико прочитаних страница, уочљиво је да аутор ове књиге није од оних писаца какве смо научили да читамо и баш у томе је и његова највећа вриједност, што је свој и посебан.
У књизи Послије забаве осјећа се пишчев ултраиндивидуалистички дух, прожет посебношћу и жудњом за признањем присутним код свих оних који стварају. Он је предан неизрецивом и тајанственом, ономе што најчешће измиче већини у истраживању. Стреми циљевима који се непрекидно одмичу и трага тамо гдје је слобода одсутна те, неријетко, побире разочарања и окреће се својој унутрашњости. Његово писање је препознатљиво и добрим дијелом, засновано на побуњеништву против неподношљивог свијета који га окружује и притиска.
Нема сумње да је у ову књигу уложен велики труд и стрпљење али и умијеће. Писана је у духу данашњег времена, и када је у питању стилски поступак и тематика и у једном и другом погледу је веома слојевита.
Стево Грабовац као да се држао мишљења Гијом Мусоа, једног од оних данашњих високотиражних писаца, који каже да је за писца најважније да посједује способност да привуче пажњу читаоца добром причом, те да романи треба да буду „течни, живи, интензивни… да говоре о тешкоћама управљања сопственом судбином и уопште крхкости људског постојања“. Даље пише да су за роман важни добри преокрети, осмишљени дијалози, оригиналност, нове идеје, хармоничност, занимљиви ликови како би се књига допала читаоцу, али је најважније „да је роман емотивна, а не интелектуална ствар. А да би се родиле емоције морају се прво доживјети“.
Једна од основних вриједности романа Послије забаве је умијеће аутора да запажа и износи карактеристичне животне ситуације у разним друштвеним околностима, односно да истакне оне детаље који најјасније предочавају људски живот.Његова снага је у драматичном конфликту главног јунака у датим животним приликама, те у приповједачком промишљању и стилизованој нарацији у осликавању разних догађаја и збивања у коме нема ничега сувишног и гдје свака ријеч има своју прецизно одређену сврху.
Роман је написан у аутобиографском облику у коме је главна личност (наизглед) сам писац који, поред тога што се бави питањем ратног злочина, односа међу генерацијама и много чим другима, покушава да оствари идеал срећног живота тако што би био сам себи довољан. Аутобиографско, односно стварно у књизи је, прије свега, свакодневица животна али, када су у питању заплети, ту се посеже за фикцијом којом се постиже интензитет и интригантност што посебно привлаче читаоце.
Једна од основних и највећих вриједности овог дјела је у томе што говори о различитим суштинским животним питањима и универзалним вриједностима. Може се казати да је ријеч о симбиози важних друштвених питања каква су рат, ратни злочини над цивилима, прогони, логори, смрт, животне трауме младих у ратним и поратним околностима, а с друге стране, ситне баналности које чине главни садржаје људских живота – дјетињство, одрастање, генерацијска дружења, односи у породици, музика, књижевност, алкохолизам, брачне размирице и друго. Посебна акценат је дат феномену злочина као највећој негацији човјека и његовог битисања, на примјеру језивог страдања великог броја дјеце у Броду ратне 1992. године, затим злу и како је оно уопште доспјело у свијет, је ли самоникло или је дошло споља. На жалост, одговор је да је зло не само трајно, вјечно стање и као такво никад не може бити уништено, него да се оно све више увећава новим облицима.
Главни јунак, стицајем чудних околности, увучен у расвјетљавања ратног злочина које је започео његов отац који већ одавно није међу живим и чији авантуристички живот официра УДБ-е никада до краја неће бити расвијетљен. Суровост злочина над несрећном дјецом дат је кроз, гле имена, лик Зеке, припадника ХВО-а и учесника у општепознатом злочину у Сијековцу, којег ће јединог стићи заслужена казна. Посебно увјерљиво и пластично је описан страх и бијег испред џелата мале Ромкиње и њена жеља за спасом: „Ема утрчи у ноћ. И ноћ је ошамари по лицу…“
У богатству тематског и стилског распона аутор ове књиге се служи прецизним језиком и адекватним изразима и формулацијама па с мало ријечи умије да каже много. Свакодневни живот главног јунака предочиће рецимо, тек једном готово полу реченицом: „…одлазећи на посао и враћајући се кући, понекад одлазећи на кафу или пиће, спремајући ручкове или вечере, гледајући телевизију, читајући а сигурно је и да сам се неколико пута напио.“
Један од посебних квалитета овог романа је искреност и крајња отвореност, тачност и поузданост онога што се њиме казује. Написан је са свијешћу и ерудицијом што је захтијевало проницање у свакодневни живот. То о чему се у њему казује искричаво, живо и динамично, пуно бљеска и драмског набоја, а све казано крајње економично.
Реченица често бљесне снажним сјајем због чега посебно вриједи читати оно што Грабовац казује: „Код нас су се власти и државе периодично смјењивале, али неправде су увијек остајале исте… Кад све мало боље сагледаш, све је безначајно. Кад схватиш да ћеш умријети, све постане потпуно неважно… и најзад, све ће постати заборав, прије или касније, наши кратки животи ће утонути у тај велик свеопшти заборав у коме нико од нас неће бити ни најмање важан.“
У поглављу под насловом Писци (2005) Стево Грабовацзналачки и тачно говори о књижевном стваралаштву и односу књижевника према њему:
„Отац је био у стању да и најбаналније ситнице уздигне на пиједестал античке трагедије. Та његова невјероватна способност ме искрено очаравала, тек сам много послије сазнао да је својствена свим писцима; не, никад није било довољно само указати на проблем, требало га је оголити са свих страна, досегнути до његових коријена, изобличити га потпуно“. А говорећи о једној очевој необјављеној књизи, он говори о илузијама и судбини мноштва неуспјелих писаца и њихових књижевних покушаја:
„Та књига није била ништа друго осим слатке заблуде на коју насједне скоро сваки провинцијални пјесник. Била је то збирка чудесних а истовремено нејасних метафора, насталих у младалачком заносу и убјеђењу да нико прије није створио ништа слично.“
За манију писања и поплаву збирки родољубиве поезије, након рата деведесетих година, духовито каже: “…нису биле окрзнуте ниједним додиром“. Тих година „… објављена је хрпа разноразних књига, чак и у једном таквом мјесту као што је Брод. Радило се махом о ужасној поезији али и покушајима афористичких збирки, лошим причама и незанимљивим монографијама“. Ово је сасвим тачна оцјена.
Стил ове књиге је увелико оригиналан и занимљив, колоритан и жив. Својим начином писања аутор заокупља пажњу читалаца и држи је неослабљеном да задње реченице. Чини то с увјерљивим познавањем материје коју обрађује, очито и с великим надахнућем. Стога ова његова књига успијева да дотакне душу и чита се са великим занимањем и задовољством.
С правом би се могло казати да је ово једна од оних књига којој вријеме неће моћи ништа одузети, већ ће стицати све већа признања. Она има своју психолошку и филозофску дубину и свакако је веома занимљиво и корисно штиво за читалачку публику. Њена основна снагаје у аутентичном и дубоком поимању, те интелектуалној слојевитости приповиједања и вјештини уобличавања занимљиве грађе, те стога нема сумње да ће она, имати своје стално мјесто у српској књижевности.
Момчило СПАСОЈЕВИЋ
Челиначке новине 293, март 2024.
Челиначке новине 