Вас­кр­су прет­хо­ди му сед­мо­не­дјељ­ни пост, нај­ду­жи у го­ди­ни, чи­ји је основ­ни сми­сао очи­шће­ње вјер­ни­ка од мр­жње, за­ви­сти, ого­ва­ра­ња, по­хле­пе, не­при­ја­тељ­ства, гње­ва, пре­је­да­ња, од­но­сно да их учи­ни бо­љим

У мом за­ви­ча­ју Шње­го­ти­ни, и не са­мо у њој, док сам био ди­је­те, на­род је уви­јек го­во­рио Ус­крс, и на­рав­но, сла­вио га. Тек у но­ви­је ври­је­ме вра­ћа се ста­ри цр­кве­ни на­зив Вас­крс. Чак и Вук Ка­ра­џић је, у свом „Срп­ском рјеч­ни­ку“ (1818), оста­вио ри­је­чи Вас­крс, Вас­кр­се­ње и рас­ту­ма­чио их. По­ста­вља се пи­та­ње што је ис­прав­но, тим при­је јер у том по­гле­ду не­ма зва­нич­ног ста­ва СПЦ-е. У на­ро­ду се био одо­ма­ћио из­раз Ус­крс, док па­три­јар­си сво­ју по­сла­ни­цу за тај пра­зник на­сло­вља­ва­ју као Вас­кр­шња по­сла­ни­цапа је бо­ље ре­ћи Вас­крс, али не тре­ба кри­ти­ко­ва­ти ни оне ко­ји ко­ри­сте на­зив Ус­крс. Лин­гви­стич­ки је ис­прав­но и јед­но и дру­го.

Вас­крс је ста­ро­сло­вен­ски об­лик ко­ји при­па­да срп­ском цр­кве­ном и књи­жев­ном је­зи­ку, ко­ји се до сре­ди­не 18. ви­је­ка упо­тре­бља­вао у Ср­би­ји. Ус­крс је срп­ски на­род­ни из­раз и не­ма го­во­ра да је ри­јеч и не­ком кро­а­ти­зму.

         Вас­крс се спо­ми­ње још у II ви­је­ку и је­дан је од нај­ста­ри­јих хри­шћан­ских пра­зни­ка. Сла­ви се као дан Хри­сто­вог ус­кр­сну­ћа. На­род је за ње­га ве­зао сво­је ста­ре оби­ча­је, али њих је мно­го ма­ње не­го за Бо­жић или Ђур­ђев­дан. Је­дан од раз­ло­га је што за Вас­крс ни­су ве­за­ни број­ни­ји оби­ча­ји мо­гао би би­ти и тај што је овај све­тац по­крет­ни пра­зник (по­сто­ји 35 да­ту­ма у ко­је мо­же па­сти), али је од­ре­ђе­но да се свет­ку­је у пр­ву не­дје­љу на­кон  пр­вог мла­дог мје­се­ца про­љет­не рав­но­днев­ни­це. Да­кле, Вас­крс спа­да у по­крет­не пра­зни­ке и уви­јек у не­дје­љу. Нај­ра­ни­је мо­же да пад­не 4. апри­ла, нај­ка­сни­је 8. ма­ја.

Прет­хо­ди му сед­мо­не­дјељ­ни пост, нај­ду­жи у го­ди­ни, чи­ји је основ­ни сми­сао очи­шће­ње вјер­ни­ка од мр­жње, за­ви­сти, ого­ва­ра­ња, по­хле­пе, не­при­ја­тељ­ства, гње­ва, пре­је­да­ња, од­но­сно да их учи­ни бо­љим.

Пр­ви у ни­зу вас­кр­шњих пра­зни­ка је Ла­за­ре­ва су­бо­та ка­да се сла­ви чу­до Ла­за­ре­вог вас­кр­сну­ћа. Тај дан се у хра­мо­ве уно­се тек оли­ста­ле вр­бо­ве гран­чи­це ко­је све­ште­ник на ве­чер­њој ли­тур­ги­ји ди­је­ли на­ро­ду да би их но­си­ли ку­ћа­ма и ста­вља­ли крај ико­не и кан­ди­ла. Од­мах су­тра­дан су Цви­је­ти, дан ка­да је Хри­стос са сво­јим уче­ни­ци­ма до­шао у Је­ру­са­лим и био оду­ше­вље­но до­че­кан од на­ро­да ко­ји га је за­суо цви­је­ћем. Као успо­ме­ну на тај дан у ку­ћу се уно­си пр­во при­спје­ло про­љет­но цви­је­ће.

По­не­гдје се за овај пра­зник сри­је­дом, у Ве­ли­кој не­дје­љи, ми­је­си ко­лач са бје­лан­це­том ко­јим се о Вас­кр­су ча­сте на­јам­ни­ци и го­сти.  На Ве­ли­ки че­твр­так ни­шта се не ра­ди, сем што се па­ле сви­је­ће. А по­себ­но се по­шту­је Ве­ли­ки пе­так, као дан Хри­сто­вог стра­да­ња. Тај дан, не­ке ста­ри­је осо­бе, уоп­ште не је­ду, а пу­ша­чи не пу­ше. Ни нај­ве­ћи бо­ле­сни­ци то­га да­на не мр­се. Од по­гле­да се скла­ња­ју но­же­ви, ма­ка­зе, сје­ки­ре. Не ва­ља ни­ко­га гла­сно до­зи­ва­ти, ни­ти гла­сно при­ча­ти. Ако се из­рек­не ка­ква лаж ку­ћу ће бр­зо сна­ћи ве­ли­ко зло. Ве­ли­ким че­тврт­ком не ва­ља ићи мли­ну но­си­ти и мље­ти жи­то. Сље­де­ћег да­на – у Цр­ве­ну су­бо­ту, до­ма­ћи­це бо­је и ша­ра­ју ја­ја и при­пре­ма­ју хра­ну за Вас­крс. Ја­ја тре­ба обо­ји­ти и ку­ва­ти при­је сун­че­ва из­ла­ска и то цр­ве­ном бо­јом.

На сам Вас­крс, из­ју­тра че­љад се уми­ва свје­жом и не­на­че­том во­дом, у ко­ју су прет­ход­но ста­вље­ни цр­ве­но обо­је­но ја­је, бо­си­љак и здра­вац. При­ли­ком уми­ва­ња ја­је­том се тр­ља по ли­цу, да би би­ли цр­ве­ни и здра­ви као ја­је. За­тим се од­ла­зи у цр­кву на мо­ли­тву. По­сли­је слу­жбе на­род се ра­до­сно љу­би и по­здра­вља ри­је­чи­ма: Хри­стос Вас­кр­се!, а от­по­здра­вља са: Ва­и­сти­ну вас­кр­се! Тај  по­здрав тра­је све до Спа­сов­да­на. По до­ла­ску из цр­кве вас­кр­шњи об­ред по­чи­ње ту­ца­њем ја­ји­ма. У сва­ком хри­шћан­ском до­му на сто­лу сто­ји здје­ла са обо­је­ним ја­ји­ма. Пр­во до­ма­ћин узи­ма јед­но ја­је, а за њим и сва дру­га че­љад, па се ту­ца­ју и при­је је­ла по­је­ду по јед­но ја­је. Сва­ком по­сје­ти­о­цу ку­ће на Ус­крс да­је се ус­кр­шње ја­је. Пр­во оба­ре­но и обо­је­но ус­кр­шње ја­је чу­ва се го­ди­ну да­на, а на­зи­ва се „чу­вар­ку­ћа“; по­не­гдје се оно за­ко­па у њи­ву са усје­ви­ма као жр­тва бо­жан­ству ко­је шти­ти усје­ве. Ко­ре од ус­кр­шњих ја­ја ба­ца­ју се у мра­ви­њак, да би ко­ко­шке оби­ла­то но­си­ле то­ком го­ди­не.

За Вас­крс су ве­за­на и ова вје­ро­ва­ња: За Вас­крс ва­ља уста­ти ра­но ују­тро, а не оти­ћи на спа­ва­ње при­је по­но­ћи. Уко­ли­ко би се оти­шло на спа­ва­ње при­је по­но­ћи, то би зна­чи­ло да ће до на­ред­ног Вас­кр­са осо­ба да бу­де по­спа­на и не­скло­на по­слу; Ко умре на Ус­крс, ду­ша му од­ла­зи у рај, јер су о Ус­кр­су отво­ре­на рај­ска вра­та; Ују­тро се ва­ља уми­ти во­дом у ко­ју је по­то­пљен дрен, здра­вац, бо­си­љак и цр­ве­но вас­кр­шње ја­је, а дје­цу ва­ља до­так­ну­ти цр­ве­ним ја­је­том – да бу­ду цр­ве­на и здра­ва то­ком го­ди­не; Тре­ба се нај­при­је омр­си­ти вас­кр­шњим ја­је­том, а ако Вас­крс па­да при­је Ђур­ђев­да­на не је­де се јаг­ње­ће ме­со.

На дру­ги дан Вас­кр­са иде се на гро­бље и на гро­бо­ве се ста­вља по јед­но цр­ве­но ја­је, а на њи­ве по јед­но раз­би­је­но ја­је да бу­де плод­не. Вас­кр­шња ја­ја се да­ју и сто­ци ра­ди здра­вља. На Вас­кр­шњи по­не­дје­љак се на­ста­вља го­зба и сла­вље и уго­шћу­ју ку­мо­ви, род­би­на и при­ја­те­љи. По­не­гдје се он на­зи­ва и по­бу­сни јер се на тај дан уре­ђу­ју гро­бо­ви умр­лих срод­ни­ка и пре­да­ка бу­се­њем зе­ле­не тра­ве, па­ле сви­је­ће и оста­вља­ју ја­ја на гро­бо­ви­ма; Ка­да на Вас­крс па­да ки­ша би­ће до­бра же­тва; Олу­ја на овај дан пред­ска­зу­је су­ву је­сен; Ако на не­бу бу­де уо­чи Вас­кр­са мно­го зви­је­зда би­ће још мра­зе­ва; Ако за Вас­крс има сни­је­га на по­љи­ма би­ће бо­га­та же­тва; До­бар знак је чу­ти ку­ка­ње ку­ка­ви­ца на Вас­крс што зна­чи скла­дан брак;   Умри­је­ти из­ме­ђу Спа­сов­да­на и Вас­кр­са, по на­род­ном вје­ро­ва­њу, зна­чи си­гур­но оти­ћи у рај; Вје­ро­ва­ло се да чо­вје­ку ко­ји je пpeспавао ус­кр­шње ју­тре­ње, ци­је­ле го­ди­не ни­шта не­ће ићи од ру­ке; О ово­ме пра­зни­ку ни­ка­к­во жи­вин­ско пе­че­ње се не би тре­ба­ло на­ћи на сто­лу, да сре­ћа из ку­ће не би од­ле­тје­ла. На­ред­ба Си­но­да из 1721. г., по ко­јој се по­себ­но за­бра­њи­ва­ло „да се по ста­рин­ском су­је­вер­ном и штет­ном оби­ча­ју ку­па­ју или по­ли­ва­ју во­дом они ко­ји ни­су би­ли на ју­тре­њу“.  

Вас­крс се сла­ви три да­на, тј. још и Вас­кр­шњи по­не­дје­љак и Вас­кр­шњи уто­рак. Не­дје­ља по Вас­кр­су се зо­ве и То­ми­на не­дје­ља или Би­је­ла не­дје­ља, али и Тра­па­ва не­дје­ља, у ко­јој се сри­је­да и пе­так не по­сте. На Вас­крс у не­ким се­ли­ма, на од­ре­ђе­ним мје­сти­ма, са­ста­ја­ли су се мом­ци и дје­вој­ке ра­ди за­ба­ве: пје­сме, игре и ша­ла али и аши­ко­ва­ња и за­гле­да­ња. Оном ко се ро­ди на овај ве­ли­ки све­тац да­је се име Вас­кр­си­ја или Вас­кр­си­је, ако је ди­је­те му­шко..     

У сла­ву Ус­кр­са ком­по­но­ва­не су број­не пје­сме, те сни­мље­ни фил­мо­ви од ко­јих су нај­по­зна­ти­ји Стра­да­ње Хри­сто­во и  Бен Хур  ко­ји је осво­јио 11 Оска­ра.

Мом­чи­ло СПА­СО­ЈЕ­ВИЋ

Челиначке новине број 294, април 2024.