Радован Иванковић – штићеник Светог Трифуна

За себе Радован Иванковић каже да је награисао и набелајсао у животу. Рођен је у сиромашној породици која се тешко носила са животним проблемима, углавном зато што је рано остајала без породичног старјешине. Дјед му Ристо отишао је у Први свјетски рат и никад се није вратио кући, а не зна се ни гдје је страдао. Отац Коста умро му је у 41. години живота и он је са тринаест година на своја дјечачка плећа, уз мајку Митру, брата Стеву, и сестре Росу, Видосаву и Крстину преузео домаћинство. И упркос свим недаћама које са собом носе сиромаштво, болести, тежак сеоски живот, на Трифундан, 14. фебруара, Радован је напунио 90 година и данас је међу десетак најстаријих Челинчана.

– У доба мог дјетињства није било лако производити храну. Није било ни машина ни вјештачких ђубрива. Много се радило, мало се стицало. Било је стоке, али она је била јефтина. Месо се није могло чувати јер није било фрижидера и хладњака, па што се закоље за два дана морало се и појести. Потрепштине за кућу тешко су се набављале јер није било новаца, нисмо имали никакву индустрију, веома мало је људи радило у предузећу. А и ко је имао пара није имао гдје купити жита, а без њега се није могло живјети. Сва чељад у кући, од дјеце до стараца, морала су да раде по цијели дан како би се опстало. Живјело се дан за дан – присјећа се Радован.

Пјешке је гонио стоку на пијацу у Прњавор и готово за бадава је морао продавати. Орао је и воловима, и коњима, а касније је купио и трактор. Вели да је лакше било орати воловима него коњима, али с њима се требало знати радити. С њима се радило полако, ништа на силу. А он је увијек имао добре волове. Водио је бригу о њима, и настоја да лијепо изгледају, и појединачно и у пару, спаривао им је и рогове, чак и длаку.

– У Њемачку сам отишао 1970. године и горе радио на жељезници 22 мјесеца све док нисам теже повриједио руку. Ту сам зарадио нешто новаца и захваљујући томе 1973. године купио сам парцелу земље овдје уз цесту и 1976. године кућу сам направио гдје смо доселили од старе цркве у засеоку Станићи. Прво смо овдје на новом кућишту направили малу кућицу, па послије ову већу, а онда су и дјеца отишла свако својим путем – приповиједа Раде, како га често зову.

Пресељењем олакшао је дјеци школовање, а тиме су добили и више времена за рад јер се више није морало дангубити на пјешачење. Када се након повреде опоравио запослио се у челиначкој Механичкој преради дрвета и ту пред рат дочекао пензију.

Иако је преко својих плећа претурио пуних и тешких девет деценија, ментална концентрација му је на веома завидном нивоу. Кад говори о догађајима и људима из свог живота он у причу убацује и детаље. Зна датум сваког важнијег догађаја из прошлости своје породице, кад се ко родио, вјенчао, отишао у војску, умро. Како о прецима, тако и о потомцима.

– Самоћа ми је најтежа. На Богојављење 2019. године умрла ми је супруга Ђурђија иако је од мене била млађа дванаест година. Оде попријеко, изненада. И од тада самујем. Долазе мени моја дјеца и унучад, доводе и праунучад, набављају ми шта ми год треба, али у самоћи дуже су и ноћи и дани. Ташко се крећем, леђа ме боле, па од куће нигдје не идем, тако да ми и то отежава старачке дане – казује Радован.

У брак са супругом Ђурђијом Субић из Бранешаца ступио је почетком октобра 1965. године. Стекли су дјецу Миладинку, Крстана и Миладина. Они су им са зетом Миладином Тривићем и снајама Ранком и Оливером даровали седморо унучади: Миљана, Милицу, Миљана, Бранку, Марка, Лару и Роману.

– Имам ја и четворо праунучади: од Марка – Милу и Лану, од Бранке – Емилију, од Ларе – Елене, а и пето је, хвала Богу, на путу. Жао ми је што ми супруга није доживјела ниједно праунуче па да им се и она као ја радује – прича Радован.

Вели да је жив и данас највише захваљујући Богу и своме заштитнику Светом Трифуну.

– Ма, ја сам увијек вјеровао да Бог постоји, само дуго година то нисам смио свагдје рећи – одаје своју тајну Радован истичући да је најрадоснији на Ђурђевдан и Велику Госпојину када му потомци и славски гости, све дражи од дражег, напуне кућу и украсе породичну славу.

Б. МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине број 292