Љу­де је бол и дру­га му­ка због пре­ло­ма ко­сти или уга­ну­ћа у ку­ћу Ра­де Ма­гло­ва до­во­ди­ла у сва­ко до­ба да­на и но­ћи, и рад­ним и не­рад­ним да­ни­ма, чак и на Бо­жић, а он је за све имао ра­зу­ми­је­ва­ња. Нажалост, због старости и болести више није у стању људима да помаже

Раде са супругом Маријом

Ду­хов­ни­ци нас уче да ово­зе­маљ­ски крат­ки жи­вот ни­је ни­шта дру­го до при­пре­ма за онај вјеч­ни у Цар­ству не­бе­ском. А та­мо, кад пред Бо­га иза­ђе­мо на исти­ну, с ово­га сви­је­та ни­шта дру­го са со­бом не мо­же­мо по­ни­је­ти да му по­ка­же­мо да за­слу­жу­је­мо ње­го­ву ми­лост осим оног што смо дру­ги­ма да­ро­ва­ли као сво­ју по­моћ. Све ма­те­ри­јал­но, оно за чим свје­сно и не­свје­сно стре­ми­мо, оста­је иза смрт­ни­ка на вје­тро­ме­ти­ни, а Бо­га не ин­те­ре­су­је. За­пра­во, би­ти до­бар чо­вјек, а то је, при­зна­ли или не, иде­ал сва­ког људ­ског би­ћа, мје­ри се ис­кљу­чи­во по то­ме ко­ли­ко по­ма­же­мо љу­ди­ма око се­бе, зна­ним и не­зна­ним, а да за то не оства­ру­је­мо ни­ка­кав ин­те­рес. Ни­је ла­ко и скроз је не­про­фи­та­бил­но с ма­те­ри­јал­ног ста­ја­ли­шта, али упр­кос то­ме има та­квих љу­ди ме­ђу на­ма. Је­дан од њих је и че­сти­ти до­ма­ћин из се­ла Штр­бе Ра­де Ма­глов (1941) ко­ји је сво­јом до­бр­ом во­љом и вје­шти­на­ма ко­је по­сје­ду­је мно­ги­ма по­мо­гао.

Овај до­бри­чи­на ко­ји тро­ши де­ве­ту де­це­ни­ју жи­во­та по­ред оста­лог, има дар да на­мје­шта по­ло­мље­не ко­сти, иш­ча­ше­не згло­бо­ве, укље­ште­не жив­це – да­кле, све оно што чо­вје­ку на­ру­ша­ва ква­ли­тет жи­во­та и ума­њу­је рад­ну спо­соб­ност. Ра­ди то ду­же од по­ла ви­је­ка и о то­ме ни­је во­дио ни­ка­кву еви­ден­ци­ју. За то се ни­је при­пре­мао, ни­је ни­гдје ишао на курс, ни­ти из књи­га из­у­ча­вао ана­то­ми­ју чо­вје­ка.

– Ја то не мо­гу да об­ја­сним, а не­ћу да ла­жем. Имам јед­но­став­но осје­ћај да знам ка­ко функ­ци­о­ни­ше људ­ски ор­га­ни­зам кад су ко­сти, згло­бо­ви и жив­ци у пи­та­њу – об­ја­шња­ва Ра­де.

Бо­жи­ја во­ља

Не­ки од оних ко­ји­ма је он по­мо­гао по­ври­је­ди­ли су се у хо­ду, па­да­ли с би­ци­кла, јед­ни су има­ли не­сре­ћу на по­слу, дру­ги у са­о­бра­ћа­ју, тре­ћи на спорт­ском те­ре­ну. Љу­де је бол и дру­га му­ка у ње­го­ву ку­ћу до­во­ди­ла у сва­ко до­ба да­на и но­ћи, и рад­ним и не­рад­ним да­ни­ма, чак и на Бо­жић. Би­ло је ме­ђу њи­ма и док­то­ра ор­то­пе­да и дру­гих спе­ци­јал­но­сти што по­ка­зу­је ње­го­ву ре­пу­та­ци­ју, а он је за све имао ра­зу­ми­је­ва­ња. Све је по­че­ло слу­чај­но.

– Ме­ни је на по­слу 1978. го­ди­не на ко­ље­на пао те­рет од 800 ки­ло­гра­ма. Имао сам ви­ше опе­ра­ци­ја и по­сље­ди­це то­га су ме у зад­њих пет го­ди­на при­ко­ва­ле за кре­вет, пот­пу­но сам из­гу­био сна­гу па више не могу људима помагати. Док сам се ли­је­чио у кру­гу ба­ња­луч­ке ор­то­пе­ди­је у Тра­пи­сти­ма гле­дао сам фуд­бал­ску утак­ми­цу на ре­кре­а­ци­ји ме­ди­цин­ског осо­бља. Је­дан ље­кар је ру­жно пао, ја­ук­нуо од бо­ла и остао да ле­жи. При­шао сам му, а он ми је по­ви­као: «Ра­де, не ди­рај», на што сам му са­мо­у­вје­ре­но од­го­во­рио: «Ми­руј, сад сам ја док­тор, а ти па­ци­јент». По­пра­вио сам му уга­ну­ће. Убр­зо је устао у чу­ду и на­ста­вио утак­ми­цу. И та­ко је по­че­ло – об­ја­шња­ва Ра­де.

Дјед ње­гов се звао Па­не, а отац Пе­ро по­ги­нуо је у Дру­гом свјет­ском ра­ту кад је Ра­де имао тек го­ди­ну да­на. На­кон основ­не шко­ле у Ба­ња­лу­ци је за­вр­шио сто­лар­ски за­нат, а у Мо­ста­ру, док је слу­жио вој­ску, ку­вар­ски. Кроз жи­вот са­вла­дао је и мно­ге дру­ге за­на­те по­пут бру­са­ча ала­та. Де­це­ни­ја­ма је ком­ши­ја­ма и при­ја­те­љи­ма оштрио алат­ке за до­ма­ћин­ство. Пен­зи­ју је за­ра­дио у ба­ња­луч­ком дрв­ном пред­у­зе­ћу «Вр­бас», Јед­но ври­је­ме с ро­ђа­ком Мом­чи­лом др­жао је и ма­лу пи­ла­ну «бан­сек». Љу­ди злат­них ру­ку, а он је је­дан од њих, ни­су ко­ри­сни са­мо сво­јој по­ро­ди­ци, не­го и ци­је­лој за­јед­ни­ци. Та­ко је од­у­ви­јек би­ло, и та­ко ће за­у­ви­јек би­ти.

– У ври­је­ме мог дје­тињ­ства у на­шем се­лу био је ста­рац Те­о­дор Стан­чић ко­ји је љу­ди­ма на­мје­штао по­ло­мље­не ко­сти и уга­ну­ћа. Кад је он умро, за крат­ко ври­је­ме се­ло се на­пу­ни­ло бо­га­љи­ма. Ме­ни је то те­шко би­ло гле­да­ти, о то­ме сам пу­но раз­ми­шљао, и би­ће да је Бо­жи­ја во­ља на ме­не ути­ца­ла да поч­нем да по­ма­жем љу­ди­ма. Ме­не је Бог на­да­рио том вје­шти­ном и ни­кад ни­сам на­пла­ћи­вао услу­ге, Бо­же са­чу­вај, али је исти­на да су ми ти исти ка­сни­је че­сто у знак за­хвал­но­сти до­но­си­ли ми­ло­ште. Ме­ни је до­вољ­но да ми је Бог пла­тио, а то је кроз мо­ју злат­ну по­ро­ди­цу ко­ју ми је да­ро­вао и ја сам за­и­ста пре­сре­ћан чо­вјек – при­ча Ра­де.

Раде са ближом породицом

Оже­нио се 1967. го­ди­не су­пру­гом Ма­ри­јом (1946), ро­ђе­ном Соп­чек, из Вр­ба­ње и с њом сте­као си­но­ве: Пе­ру (1967), Ми­лу (1969) и Ми­ру (1974). Они су му са сво­јим су­пру­га­ма Зден­ком, Би­ља­ном и Сла­ђа­ном да­ро­ва­ли уну­чад: Ма­ју, Алек­сан­дра, Сте­фа­на, Ми­шу, Ро­ма­ну и Ва­си­ли­ја, те пра­у­ну­ка Ма­теа, си­на уну­ка Алек­сан­дра и сна­хе Шеј­ле.

– Во­лим љу­ди­ма по­мо­ћи и уви­јек им на­гла­ша­вам да ја ни­сам док­тор, по­го­то­во не ор­то­пед. Знам сво­је мо­гућ­но­сти и кад, од­ра­дим ону пр­ву по­моћ, на­мје­стим кост или зглоб, фик­си­рам да­шчи­ца­ма и за­во­јем, са­вје­ту­јем им да по­том иду пра­вим док­то­ри­ма. Ја им об­ја­шња­вам да не мо­гу ра­ди­ти опе­ра­ци­је, ни­ти ста­вља­ти гипс и сл. Али, че­сто љу­ди од ме­не тра­же не­мо­гу­ће, па се на ме­не љу­те. То ме по­вре­ђу­је јер сам ја вр­ло осје­тљив чо­вјек – ка­зу­је Ра­де.

Об­ја­шња­ва да се сва­ка­квих по­вре­да на­гле­дао, код свих ге­не­ра­ци­ја, од ма­ле дје­це до ста­рих. До­но­си­ли су му их на но­си­ли­ма и на ра­ме­ни­ма, а они су ја­у­ка­ли иза гла­са. Из ње­го­ве ку­ће го­то­во по пра­ви­лу од­ла­зи­ли су на­сми­ја­ни и ве­се­ли, че­сто и без ту­ђе по­мо­ћи. Ра­до­сни из­раз ли­ца по­ври­је­ђе­них до­но­сио је и ње­му сре­ћу.

Ма­гло­ви

У че­ли­нач­ком се­лу Штр­бе, у пи­то­мој до­ли­ни по­ред по­то­ка Су­ва Го­зна, не­што ду­же од 120 го­ди­на жи­ви по­ро­ди­ца Ма­глов. Ка­ко по­ро­дич­но пре­да­ње ка­же, ово пле­ме из не­ког раз­ло­га по­кре­ну­ло се из сво­га за­ви­ча­ја, ко­ји им је био не­гдје из­ме­ђу Кни­на и Гла­мо­ча, у се­о­бе. У Штр­бе су до­шли бра­ћа Па­не и Спа­сан и ро­ђак им Мар­ко. Отац Јо­ван умро им је у пу­ту, а не­ко­ли­ко ро­ђа­ка у ка­њо­ну Вр­ба­са од њих се одво­ји­ло и ка­сни­је су се ску­ћи­ли у се­ли­ма Љу­ба­че­во и Ја­во­ра­ни. Ма­гло­ви сла­ве Све­тог Сте­фа­на. На по­пи­су 1991. го­ди­не Ма­гло­ва је у Че­лин­цу по­пи­са­но 59, а у Штр­ба­ма 42 че­ља­ди. У те­ле­фон­ском име­ни­ку за Че­ли­нац и Штр­бе 2010. го­ди­не би­ло је 25 до­ма­ћин­ста­ва ове по­ро­ди­це.

На­род­ни ис­цје­ли­те­љи

У про­шло­сти, кад на­шем на­ро­ду ни­су би­ле при­сту­пач­не здрав­стве­не услу­ге, на­род­ни ис­цје­ли­те­љи су би­ли пра­ва бо­жи­ја бла­го­дет. По­себ­но су би­ли по­зна­ти на­род­ни тра­ва­ри и осо­бе ко­је су зна­ле на­мје­шта­ти пре­ло­ме ко­сти­ју и уга­ну­ћа. На­кон Дру­гог свјет­ског ра­та као на­род­ни «ор­то­пед» на до­бр­ом гла­су је би­ла Ани­ка Кр­пић из По­пов­ца, а по­себ­но Урош Мак­си­мо­вић (1902-1972) из Во­шка­ра, Че­ли­нац Гор­њи. Ње­му су љу­ди до­ла­зи­ли да им на­мје­шта пре­ло­ме и уга­ну­ћа и са уда­ље­но­сти од ви­ше сто­ти­на ки­ло­ме­та­ра, а ве­ле да је че­сто био у ста­њу ура­ди­ти и не­мо­гу­ће са струч­ног ста­но­ви­шта – ко­њу за­ли­је­чи­ти по­ло­мље­ну но­гу. По­пу­лар­ни че­ли­нач­ки док­тор Ми­лош Мар­тић (1935-2011) је го­во­рио да се на­кон Уро­ше­ве ин­тер­вен­ци­је на рент­ген­ским сним­ци­ма ни­је мо­гао ви­дје­ти ни­ка­кав траг од по­вре­де.

Бо­ро МАК­СИ­МО­ВИЋ

Челиначке новине, бр. 282, април 2023.