На 54. сједници Комисије за очување националних споменика у Босни и Херцеговини одржаној од 4. до 6. јуна 2012. године донесене су одлуке о проглашењу сљедећих добара националним спомеником међу којима и Историјско подручје – Змајевац, Општина Челинац, РС;

        Географски положај

Низводно од Челинца на удаљеност од 3 км на лијевој обали ријеке Врбање, и изнад самог ушћа Џомбањског (Чобанског) потока у Врбању уздиже се брдо надморске висине 260 мнв на којем се налазе остаци зидина града у народу познатог под именом Змајевац.

У катастарским књигама локалитет се налази на простору означеном као к.ч. број 210 /1 (нови премјер), посједовни лист број 181/3, што одговара к.ч. број 88/1 (стари премјер), уписан у зк уложак број 88/1, к.о. Челинац Горњи, општина Челинац, РС, БиХ.

    Историјски подаци

         Подручје сјеверозападне Босне у предримско доба насељавало је племе Мезеја, односно племенски савез, састављен од више мањих заједница. Поближе би им се сједишта могла одредити од Грмеча до Козаре на сјеверу и Влашића на југоистоку. Кроз њихов териториј текле су ријеке Сана и Врбас, дјеломично и Уна, с њиховим притокама, а на истоку Врбања. Политички и култни центри налазили су се на градинским насељима (castella, oppidda),

 у којима се одвијао сав друштвени и привредни живот. Такве центре треба тражити по доминантним положајима изнад ријека и по ободима поља. Иако су познати положаји бројних градинских насеља, тешко се може продријети у структуру племенске подјеле Мезеја, јер недостају конкретни писани подаци. Из античких извора су познате само двије племенске заједнице; Сапуата (Sapuates) и Ематина (Ae?Ćmatini), али је и њих врло тешко локализовати. И идентификације појединих насеља што их спомињу римски итинерари (Itin – Ant, Tab. Peut., Ravenat) само су мање или више успјели покушаји појединих истраживача. Мезеји се први пут спомињу 6. до 9. г. н. е, у вријеме великог панонско-далматинског устанка. Године 7. их је побиједио и земљу опустошио (похарао) Аугустов нећак Германик (Дио ЛВ 32). Археолошки материјал каснобронзаног и жељезног доба, па све до римске окупације, с неких налазишта сјеверне и сјеверозападне Босне, претежно градинских, као што су Вис код Дервенте, Зецови код Приједора, пећина Хрустовача на Сани, Доња Долина на Сави и друга, има свој специфичан археолошки faciès, у основи којег лежи култура жарних поља (КЖП), поријеклом из сјеверозападне Паноније. Овај продор елемената КЖП допро је дубоко на југ, све до динарских планина, чак и преко њих. Ти се елементи манифестују не само у керамичкој производњи — напосе у орнаментици и у богатству облика — већ и у неким појавама обраде металних производа, нпр. фацетирање копаља. Разлике између сјеверног и јужног (илирског) комплекса манифестују се и у сфери духовне културе, у начину сахрањивања — на сјеверу су равни гробови и спаљивање покојника те њихово сахрањивање у урнама, а на југу — инхумација и сахрањивање у тумуле; на сјеверу је заступљен култ водених птица (патке, гуске, лабудови), а на југу култ змије и неких копнених птица.

Долину Врбање као природну географску цјелину са свих страна затварају високе планине: Гола планина (1.438 м) према Јајцу и долини Врбаса, на сјеверозападу Чемерница (1.338 м), а на сјевероистоку Узломац (1.018 м) и Борја планина (1.077 м), што је одвајају од Посавине на сјеверу и средње Босне на истоку, док јој југоисточни бок затвара Влашић (1.943 м). Због свог претежно планинског карактера, уз то удаљеној од главних прометних путова, у долини Врбање, мање или више затвореној у себе и под римском управом се упорно одржавао патријархални начин живота с насељима од лаганог материјала (ћерпич и дрво). На римски начин грађена насеља су ријетка; досад су позната само у Шипрагама, узводно, и у Подбрду, низводно од Котор Вароша. Вјероватно су античка насеља у долини Врбање настала у вези с експлоатацијом богатих шума, али и из управних потреба. Основна привредна грана била је и остала сточарство, напосе овчарство, које је имало дугу традицију. О управном статусу долине Врбање у римско доба не зна се ништа, јер нема писаних извора. Могло би се само нагађати да ли се предримска племенска цивитас (жупа) одржала и под римском управом, или је можда, и ово подручје било претворено у посебан териториј под управом царског фиска за узгој стоке и експлоатацију шума (conpascua et silvae). С обзиром на карактер ове области, за већину путова се може узети да су трансхумантног карактера. Претпоставља се да је један пут водио преко Влашића; одвајао се код Биле, прелазио Влашић и долином Врбање водио у Бањалуку. Један пут је морао ићи и долином Угра, али највећим дијелом су у питању брдски и планински (сточарски) путеви.

У средњем вијеку простор између Врбаса, Уне и Саве био је организован у посебну управну цјелину босанске државе названу Доњи Краји.

У историјским изворима под овим именом први пут се спомиње 1244. године у повељи угарског краља Беле Четвртог, у облику мађарског назива Олфелд (Alföld), који у дословном преводу значи „Доња земља“. Већ 1299. године родоначелник властелинске породице Хрватинића, кнез Хрватин Стјепанић, носио је титулу кнеза Доњих Краја босанске земље (comes partium provinciarum inferiorum terr Bosnensis; comes de inferioribus confiniis Bosne).

Териториј Доњи Краји био је организиран по жупама; Ускопље, Плива, Лука, Трибова (Тријебово), Мел, Лушци, Бањица, Земуник и Врбања, а у вријеме великог војводе Хрвоја Вукчића, припојене су и жупе; Сана, Глаж, Врбас и на кратко Дубица.

У наведеном периоду Челинац се налазио у сасатву жупе Врбања, која се први пут спомиње у повељи из 1326. године, којом је бан Стјепан Други дао кнезу Вукославу Хрватинићу градове Кључ и Котор са жупама Бањицом и Врбањом. Жупа Врбања се простирала око доњег и средњег тока истоимене ријеке, главне притоке Врбаса. Налазила се источно од жупе Земуник, с којом је граничила на Врбасу до Звечаја, а затим су границу чиниле планине Осмача, Тисовац и Чемерница. На сјеверу према Усори, границу је представљала планина Узломац, која се пружа у правцу сјеверозапад – југоисток, а даље на истоку, граница је додиривала западне падине Борја планине. На југу се жупа Врбања граничила са жупом Мел, која се простирала око средњег тока Угра. Сједиште жупе Врбања представљало је утврђење Котор познато и под именом Бобас. Иван Франо Јукић забиљежио је предање према којем је град Котор (Бобас), подигао херцег Хрвоје, који је у њему и преминуо 1416. године. Тврђава се налазила на лијевој обали ријеке Врбање, на врху крашке грудине изнад рјечице Јакотине. Испод ње се пружају данашња насеља Заграђе и Котор, а на десној обали су Коториште и Варош. У периоду аусторугарске управе над Босном и Херцеговином 1878-1918. године дошло је до спајања ова два насеља у једно, данашњи Котор Варош. У доба римске управе долина Врбање није била у већој мјери урбанизована и стога је пронађено веома мало остатака што с друге стране говори да је у средњем вијеку дошло до интензивнијег насељавања и формирања већег броја насеља. Међутим, читав крај је недовољно археолошки испитан. На подручју општине Челинац евидентирано је десетак илирских градина и камених тумула или громила; Стражбеница, лоцирана на лијевој страни Врбање, поред Бијелог потока, на осмом километру од Бања Луке према Челинцу; Змајевац, лоциран на десној страни Врбање код жељезничког моста изнад тунела, на десетом километру од Бања Луке према Челинцу; Бранешићи, градина уз коју је вјероватно постојала римска топионица рудаче из Чечаве; Градина Сач у Бабићима; Градина у близини ријеке Шњеготине, која се улијева у Укрину и за коју се претпоставља да би могао бити и средњовјековни град Глаж; Градина у Лађевцима, покрај пута Лађевци – Кокори; затим град Тетунио лоциран на подручју Липовца, Поповца и Меховца.

Претходна законска заштита

У Просторни план БиХ до 2000. године са подручја општине Челинац у периоду од праисторије до почетка 20. стољећа, није уврштен нити један културно-историјски споменик.

Локалитет Змајевац је био евидентиран под називом; Археолошки локалитет Змајевац, Егићи, Челинац, али није био уписан у Регистар споменика културе Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

На 54. сједници Комисије за очување националних споменика одржаној од 04. до 06. јуна 2012. године Историјско подручје – Змајевац, општина Челинац, РС, проглашено је националним спомеником.

Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Истраживачки и конзерваторско – рестаураторски радови нису предузимани.

Опис локалитета Змајевац

Низводно од Челинца на удаљеност од 3 км на лијевој обали ријеке Врбање и изнад самог ушћа Xомбањског (Чобанског) потока у Врбању уздиже се брдо на којем се налазе остаци зидина града у народу познатог под именом Змајевац. Испод локалитета, а на десној обали ријеке Врбање и десној страни цесте, наспрам ушћа споменутог потока у Врбању налази се и извор, такође, у народу назван Змајевац. Сам град је смјештен на 260 м нв, географске ширине N 44° 43.538′ i geografske dužine E 17° 17.558′ ili N 4953928.634 E 6444475.610 EPE:1,8 SBAS.

Иако је зарастао у густу бјелогоричну шуму видљиви су остаци обрађеног камена и зидова. Природни правац пружања платоа на којем се налази Змајевац је у правцу сјеверозапад – југоисток. Са југозападне и сјеверне стране града протиче Xомбањски (Чобански) поток, који се у Врбању улијева непосредно испод зидина града, којима се прилази искључиво са југозападне стране, кроз четири умјетна усјека у стијени. Са прилазног пута одваја се један крак и спушта до потока на којем је неколико слапова. Подручје локалитета је обрасло високом бјелогорчном шумом, док су видљиви остаци зидина обрасли маховином, коровом (лоза) и шибљем. Камење зидина је употребљавано за градњу ускотрачне пруге Бања Лука – Челинац – Масловаре почетком 20. стољећа, те је видљиво и обрушавање камена. Конфигурација терена је доста интересантна и нагвојештава да је град имао више етажа. Са источне стране примјетна је нека врста подземне просторије за коју локално становништво веже легенде о змајевима и скривеном благу, а са југозападне полукружни зид.

Техничко снимање није могуће извршити без претходно урађеног елабората о чишћењу и археолошком истраживању.

Увидом у постојећу литературу, наведено је да су на локалитету Змајевац забиљежени остаци праисторијске градине, касноантичког утврђења и средњовјековног града, чији су остаци зидина са источне стране видљиви у дужини од 100 м, са сјеверне 20 м, са западне 45 м те на јужној страни полукружни зид око 50 м. Настанак града се датира у касни средњи вијек. Зидине су дебљине од 40 до 80 цм. Град је више пута рушен и обнављан. Временом се расипало камење порушеног града, а највише камена је уграђено у ускотрачну шумску пругу коју је изградила Аустро-Угарска.

Постојећи остаци зидина, видљиви на локалитету одговарају димензијама наведеним у литератури.

Ипак, збуњујући су подаци који наводе да се локалитет Змајевац налази изнад десне обале ријеке Врбање, као и податак у којем се наводи да су на седмом километру узводно од ушћа Врбање у Врбас, на мјесту гдје брда стварају сутјеску испред Челинца, на обје обале ријеке подигнута утврђења, која су бранила пут долином Врбање. У упоредном табеларном приказу римских остатака и насеља и средњвојековних насеља и некропола стећака у жупи Врбањи, под редним бројем 1. наводи се локалитет Змајевац – праисторијска градина и античко утврђење те средњовјековно утврђење Змајевац у Челинцу, а под редним бројем 2. средњовјековно утврђење у Горњем Челинцу, на којем нису забиљежени римски остаци насеља.

Поред података о локалитету Змајевац у литератури се спомиње и локалитет Градина, лоциран у Горњем Челинцу на којем се налази средњовјековни град подигнут на стрмој стијени уз лијеву обалу Врбање, ушће Џомбањског (Чобанског) потока. Облика је издужене елипсе (40х15 м) са 2 торња на ужим крајевима. Пред улазом су 4 умјетна усјека у стијену. Настојећи уистину, разријешити насталу проблематику са доступним подацима у литератури, називима за локалитете и стварним стањем на терену, извршен је поновни излазак на локалитет, гдје је установљено да се локацијски Змајевац налази на лијевој обали ријеке Врбање, испред ушћа Џомбањског (Чобанског) потока, што се види и на картама. У настојању да се утврди постојање другог града на супротној, десној страни, уз помоћ геометра Уроша Јанковића и Борислава Максимовића, дугогодишњег запосленика у Народној библиотеци „Иво Андрић“ у Челинцу, извршен је увид у доступне топографске карте, стање на терену и обављен разговор са локалним становништвом. Увидом у карте није евидентирано постојање града на десној страни Врбање, што се тиче увида у стање на терену евидентно је да се на десној страни Врбање уздиже брдо, које по својим конфигурацијама упућује на постојање лингуласте градине. Приликом обилсака локације није пронађен површински археолошки материјал. Од локалног становништва контактирани су браћа Вид и Тихомир Предић, чији је отац Ђурађ Предић (рођ. 1907), доселио на садашње имање тик изнад тунела. Према њиховим ријечима не сјећају се да се икада на десној обали Врбање налазио било какав град, осим извора у подножју брда, којег називају Змајевац. За претпосавити је да се у литератури поткрала грешка у одредби локације и да се назив локалитета Градина, на којем се налази средњовјековни град, уствари односи на град у народу назван Змајевац, а да за утврђивање постојања лингуласте градине, насупрот Змајевца, треба предвидјети истражне радове. Око 2 км ваздушне линије низводно постоји локалитет Стражнице (Стражбенице), који је евидентиран у литератури. Наведени подаци поистовјећују се са подацима које преноси Вук Јеловац, гдје наводи да је Владислав Скарић пронашао двије градине, једну у оближњој шуми поред извора Змајевца на лијевој страни ријеке Врбање на удаљености око 12 км путем што води од Бања Луке према Котор Варошу, а другу нешто ближе на једној голој главици.

Саставни дио овог рада су:

1. Копија катастарског плана за к.ч. 210/1 (нови премјер), к.о. Челинац Горњи, Р 1:2 500.
2. Копија катастарског плана за к.ч. 88/1 (стари премјер), к.о. Челинац Горњи, Р 1:6 250.
3. Копија катастарског плана са висинском представом за к.ч. 210/1 (нови премјер), односно 88/1 (стари премјер), к.о. Челинац Горњи, Р 1:2 500.
4. Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства културе и спорта број: 07-40-4-1262-1/11, од 28. 04. 2011. Године.

Фотографије снимљене 01. 11. 2011. године и 10. 05. 2012. године; фотографисао: Зијад Халиловић (фотографирано дигиталним фотоапаратом Canon EOS 450D);

Литература

1960.           Јеловац Вук, Бања Лука у прошлости. Бањалука; Штампарија „Глас“, 1960.

1973.           Кузмановић, Рајко. Челинац кроз вјекове. Челинац; Скупштина општине Челинац, 1973.

1980.           Група аутора, Просторни план Босне и Херцеговине, фаза б – валоризација, природне и културно-хисторијске вриједности, Институт за архитектуру, урбанизам и просторно планирање Архитектонског факултет у Сарајеву и Урбанистички завод за Босну и Херцеговину Сарајево, Сарајево 1980.

1988.           Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски музеј БиХ, 1988.

1988. Бојановски, Иво. Босна и Херцеговина у античко доба. Сарајево; Дјела ANUBiH LXVI, CBI књ. 6., 1988.

2002.           Мргић – Радојичић, Јелена. Доњи Краји, крајина средњовековне Босне. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002.

Зијад ХАЛИЛОВИЋ, сарадник за археологију

Комисија за очување националних споменика БиХ