Ма колико људске мане и врлине биле универзалне, сасвим је сигурно да сваки народ има својих оригиналних колективних вриједности и мањкавости. То је и разумљиво ако се зна да је морал, као скуп добрих обичаја који омогућавају складан опстанак и развитак појединца и друштва, промјењива категорија. На успостављање моралних норми сваке заједнице утиче низ фактора попут цивилизацијског степена развоја, његова култура и религија, величина, па и окружење.

         Не каже се случајно “што је дозвољено боговима, није и робовима”. Ова изрека имала је своју примјену у сваком периоду људске историје. Очито је да ниједна теорија није тако растегљива као међународно право које никада нису писали потлачени народи него они који у сваком погледу имају доминацију на планети. Јер Бог, као једини праведник и непристрасни судија, високо је на небу, а земаљски богови на сваком кућном прагу. Зато нејакима ништа друго и не преостаје него да вјерују у Царство небеско.

         Много пута у прошлости показало се да цивилизације, културе, религије, државе и народи, пропадају најчешће урушавањем властитих моралних вриједности. И Ноа и Исус дошли су у једном критичном времену у којем су некада неморалне норме постале моралне, а гријех важећи закон. Својим мисијама они нису спасавали појединце који из неког разлога нису згријешили, него свијет.

         У савком погледу Срби су данас један од најугроженијих народа под овом капом небеском. Његова права су према мјерилима овоземаљских богова, односно самонаметнутих пресудитеља, мања од других. Као колективу отима му се властита земља на којој је поникао чиме се држава распарчава, ограничава му се слобода иако ничим не угрожава туђу, а појединцима се ускраћују људска права на сваком кораку. Иде се чак дотле да се брутално, не само психички него и физички, напада и на духовне вође и на дјецу.

         Кукати над властитом судбином никада није био пут изласка из кризе. И раније је било народа који су нечијом самовољом брисани са лица земље. Историја, та мудра учитељица живота, потврдила је да су преживјели само они који су имали снаге да духовно очврсну и морално се препороде.

         Криза у друштву и народу никада не долази случајно. Она је плод вањских утицаја, али и унутрашњих слабости. Вјековима на неке мане српског народа указују не само најумније српске главе, него и искрени пријатељи.

         Један од таквих је и др Рудолф Арчибалд Рајс (1875–1929), Швајцарац који је на позив српске владе почетком Првог свјетског рата напустио лагодан живот и професорски посао и дошао у Србију да би помогао. Са српским народом и његовом војском прошао је све његове голготе. Тако је уочио велике врлине нашег народа, заволио Србе и ријешио да остане у Београду. Онда је доживио велико разочарење, али своју љубав и вјеру у Србе није изгубио. Написао је једну поруку у виду књижице “Чујте Срби – чувајте се себе” и наложио да се она објави тек послије његове смрти која је стигла прерано.

“Заволио сам вас јер сам на дјелу видио ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима када се препознаје истински карактер неке нације” – написао је др Рајс на почетку своје поруке, и наставио:

         “Народ вам је храбар и родољубив, и та храброст често сеже до јунаштва. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Уз патриотизам, култу својих националних јунака, додали сте своју цркву и народну традицију. Гостољубиви сте. У села човјек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Ваш народ је милосрдан, па врло често и према окрутном непријатељу и џелату показује самилост. Поносни сте, али не и охоли, и један од најбистријих народа које сам за живота видио. Видио сам и ваше мане које су се ужасно исказале послије рата. Ако их не отклоните биће погубне по вашу нацију. Не бих указао на њих и повикао“чувајте се” – записао је између осталог Рајс.

         Указујући на српске лоше обичаје који су прерасли у колективне мане он је рекао да Срби нису велики радници и често одлажу послове за сутра и прекосутра. Критиковао је запуштање обрадиве земље у коров.

“Немојте ми говорити да немате новаца да улажете у култивисање земље јер трошите огромне суме на политичке агитације које не доносе добро већ зло овој земљи. Села су вам све више празна, а омладина наваљује у градове углавном зато што многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци и постају чиновници зато што је то много лакше. А показало се да је половина ваших чиновника лоша и лијена. Овакво стање духа слабо погодује васпитању вриједног особља у државним службама” – поручивао је прије сто година добронамјерно овај учени Швајцарац.

         Уочио је да је томе вјероватно разлог дуга турска окупација под којом је и најжешћи рад народу мало користио. Током вјекова народ се навикао да ради само онолико колико је неопходно.

“Ослободили сте своју државу и одмах покушавате да се на брз начин обогатите. Тако сте обистинили Бизмаркове ријечи током Берлинске конференције 1878: “Ако у Србији сретнете човјека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је поштена и честита људина. Међутим, ако је упасује у панталоне, он постаје лопужа”.

Милионер који је за вријеме рата мијешао пијесак у брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу, и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. Постали сте и јако незахвални. Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање пензија које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади. Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њиховим породицама обезбиједио пристојан живот. Исто тако сте поступили и са војницима, а сву благонаклоност сачували за штићенике тренутних моћника” – пише у Рајсовом тестаменту упућеном Србима прије сто година.

Указао је на обичај да наши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи српске нације, и то без противљења народних маса које све своје осмијехе задржавају за наше непријатеље.

“Припадници ваше владајуће класе су љубоморни на образованије и отменије од себе. Ваше “отмјено” друштво звано интелигенција не дозвољава свом члану да се издигне изнад просјека. Свим средствима спречава то, љубоморна је и пати од недостатка мјере и претјеривања. За велике паре од странаца купује научну опрему, а њоме се не зна служити, па је препушта рђању. Површно вам је и научно и универзитетско образовање и прецјењујете своје дипломе, а оне вам отварају врата сваке службе, без обзира да ли је стечена заслужено” – писао је др Рајс.

Нагласио је да обичан наш човјек из народа није подмитљив, али под утицајем професионалних политичара интелигенција нам је врло подмитљива. Тврдио је да је гледао како наше безбројне “екселенције” од сиромашних, чак биједних људи, преко ноћи постају милионери.

“Умјесто да више развијате основне и пољопривредне школе, и афирмишете радничка занимања сваки ваш градић добио је гимназије. Школовање на универзитету је бесплатно што није случај ни у најдемократскијим земљама попут Швајцарске. Интелигенција вам постаје све гордија, клечи пред новцем, и код ње се све више губи она лијепа својства вашег народа.

Ваш народ је велики љубитељ политичких, или боље речено страначких свађа. Министри и посланици користе политику да се обогате. Међу њима бјесни најсрамнија корупција, а одатле она захвата функционере који зависе од политичара. Не дозволите да вам политичари – странчари сматрају отаџбину кравом око које се цјењкају попут Цигана – поручио је између осталог Србима др Рудолф Арчибалд Рајс те давне 1928. године! Звучи као да је јуче писао.

Б. МАКСИМОВИЋ